Članovi posade na letu turske aviokompanije od Tel Aviva do Istanbula bili su vidno uznemireni. Vreme poletanja se bližilo, a jedan mršavi i uzrujani ultraortodoksni Jevrejin (haredi) i dalje je stezao molitvenik i odbijao da se pomeri s prolaza i sedne na svoje mesto – zato što je trebalo da sedne pored mene.
Primetila sam ga krajičkom oka dok sam prolazila između redova sedišta. Kada sam se smestila čula sam da je pitao muškarca koji je sedeo kraj mene (ja sam bila u sredini) da li bi zamenio mesto sa mnom. Čovek je odgovorio: „Ne“. Kasnije sam saznala da je moj prvi sused reformski rabin koji živi i radi u Izraelu. Ultraortodoksni Jevreji ne priznaju reformski judaizam kao legitiman oblik jevrejske verske prakse. Ortodoksni haredi je nastavio da propituje sekularne Izraelce u redovima ispred i iza mene da li bi neko bio ljubazan da zameni mesto sa mnom. Svi su mu odgovarali odlučnim „Ne“. Nisu popuštali čak ni kada bi ih za to zamolili članovi posade. Putnici su povadili telefone, počeli su da sevaju blicevi, sklopljena su nova Fejsbuk prijateljstva – ujedinili smo se u nameri da odbranimo zauzeta sedišta i zaštitimo nedodirljivost slobodne javne sfere.
Jedna putnica je na kraju ipak popustila. Izraelka stara dvadesetak godina je prišla i neodlučno se spustila na susedno sedište. Pogledala sam je popreko dok je sedala i rekla joj: „Nije trebalo da popustiš“, kao da je izdala čitav ženski rod. Zapravo, kako mi je objasnila, pristala je na zamenu sedišta samo da bi uštedela sebi vreme i da bismo što pre pošli na put.
Dok je avion uzletao, pokušala sam da događaj sagledam iz drugog ugla. Zašto sam bila toliko odlučna u odbijanju njegovog zahteva? Zašto su svi oko mene složno ponavljali „Ne“?
Čovek, naravno, ima pravo da bira pored koga će sedeti, rekla sam sebi. Ali ja, kao i svaka druga žena, imam pravo da sedim na mestu koje sam platila i da ne trpim zbog toga maltretiranje i pritiske da se premestim samo da bih udovoljila željama ljudi čija verovanja ionako ne delim. Ako on i slični ultraortodoksni Jevreji veruju da je nečisto sedeti pored žene, zaključila sam, neka kupe karte i za dva susedna sedišta. Tako će putovati u skladu sa svojim uverenjima i neće morati da nameću svoju volju drugima i otimaju se za kontrolu nad javnim prostorom, narušavajući tako građanska i ljudska prava drugih putnika.
Uostalom, da sam svojom voljom ušla u ultraortodoksnu sinagogu (ili se doselila u ultraortodoksnu četvrt), prihvatila bih i poštovala njihove norme ponašanja koliko god da su strane mom jevrejskom identitetu. Kao što sam pokrivala ruke kada sam intervjuisala ministre Hamasa u Pojasu Gaze ili odlazila u posetu arapskom selu Vadi Ara u Izraelu, uvažila bih način života koji su izabrali stanovnici kvarta Mea Šerim ili drugih delova grada naseljenih ultraortodoksnim Jevrejima i prilagodila svoje ponašanje dok se nalazim među njima: spremna sam na prilagođavanje da bih očuvala status kvo u okruženju.
Zahtevi koje je ultraortodoksni Jevrejin uneo u naš javni prostor nisu ništa drugo do simptom ambicije ultraortodoksne zajednice da nametne svoju volju čitavoj izraleskoj državi. Oni žele da odlučuju o tome ko se može nazivati Jevrejinom, kako će se Jevreji ponašati i ko može postati Jevrejin.
Onda se mi, neortodoksni Jevreji, osećamo toliko ugroženim da pokušavamo da se izborimo za mrvicu moći u borbi protiv ultraortodoksnog judaizma, koji kontroliše ogromne delove života u Izraelu, tako što urlamo na sablažnjenog haredija u avionu. Žuč koju smo kolektivno izlili na tog naizgled nevinog i zbunjenog čoveka zapravo je bes usmeren na ultraortodoksne političare i rabine koji su navikli da traže sve što požele i to uvek dobijaju.
Ipak, ne mogu da se ne zapitam, zašto ja kao američka Jevrejka brinem zbog toga? U Njujorku nema takvih problema. Prošle nedelje je objavljeno da će država sprovesti istragu u 38 bruklinskih ješiva u kojima nije obrađivan obavezni školski program. Kada su ultraortodoksni Jevreji zatražili da žene sede u zadnjem delu javnog autobusa od Vilijamsburga do Opštinskog parka u Bruklinu, zahtev je odbijen kao protivzakonit (sada koriste privatne autobuse sa prefarbanim prozorima tako da se ne vidi kako su putnici unutra podeljeni).
U Sjedinjenim Državama sam zaštićena od ultraortodoksne uzurpacije javnog prostora. Zašto bih brinula zbog nečega što je ograničeno na Izrael?
Zato što zaista verujem u Klal Jisrael, jedinstvo jevrejskog naroda, i verujem da Izrael, kao centar jevrejskog života (nazovite me cionistkinjom starog kova ako hoćete), mora biti otvoren za najveći mogući broj Jevreja i mora, jednostavno se mora upravljati prema demokratskim vrednostima koje jednako štite sve građane – bilo da su sekularni ili verujući Jevreji, muslimani, hrišćani, Druzi ili nešto drugo, muškarci ili žene. Očuvanje demokratskih normi u javnoj sferi je presudno važno za promovisanje i jačanje demokratskih vrednosti.
Verujem u judaizam u kojem žena može zauzeti mesto na propovedničkom podijumu kao verski vođa. Kada čitam iz molitvenika moj glas je dobar koliko i glas bilo kog muškarca. Ne tražim od ultraortodoksnih Jevreja da mi se pridruže u slavljenju drugačije vrste judaizma; očekujem samo da više ne ugrožavaju moja prava.
Jo-Ann Mort je spisateljica i konsultantkinja, koautorka knjige San naših srca: mogu li kibuci opstati u današnjem Izraelu? (Our hearts invented a dream: Can kibbutzim survive in today’s Israel?) i direktorka ChangeCommunications, strateške firme koja radi sa klijentima iz SAD, Izraela i sa palestinskih teritorija.
Jo-Ann Mort, Haaretz, 31.08.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 04.09.2015.
FEMINIZAMIZRAEL / PALESTINA