Zašto su muškarci povlašćeni

Verovatno bih mogao da proživim svoj život i bez saznanja o postojanju tog časopisa, samo da je Indeks citiranosti društvenih nauka (čak 4.079 na petogodišnjem nivou!) bio manje milostiv prema naučnom glasilu koje se zove Cognitive Research: Principles and Implications. Ime koje uliva poverenje sa uredničkim bordom čije afilijacije „lede krv u žilama“. Kada se otvori sajt ovog elektronskog časopisa čitalac se brzo obavesti o strogim principima rada, dobije detaljna uputstva o eventualnoj saradnji, precizan tajmlajn od prihvatanja rukopisa do njegovog eventualnog objavljivanja, ukoliko prođe rigorozni peer review. Nije lako dospeti na stranice tog časopisa, mora da pomisli slučajni prolaznik kroz taj svet, ali dobro je dok neki pametni ljudi tamo rade svoj posao i otvaraju nam nove puteve u budućnost.

Međutim, čudni su putevi naučnih dostignuća u svetu masovnih i digitalnih medija, sveopšteg preuzimanja, prepisivanja i prilagođavanja informacija. Jedna naučna studija ima, reklo bi se, svoj dugi put recikliranja, sve do najudaljenijih tačaka sveta, gde ljude i nije mnogo briga za mentalno zdravlje ili index faktore, još manje za kognitivnu psihologiju. Pa opet, želeli to ili ne, i oni će jednog dana čuti da je neka grupa naučnika, najčešće u Americi ili Kini, povremeno u Rusiji – zavisi od ideološkog profila krajnjeg medija-korisnika – utvrdila ovo ili ono. Zavisi šta čitaju, lokalne kurire, informere, bliceve, politike ili neke druge, prištampane ili digitalne stvari. Tako je i ovaj podatak o uticajnom naučnom dostignuću grupe naučnika, koja je svoj rad objavila u pomenutom časopisu, nekako stigao do ovog dela sveta, i to preko stranica Politike, koja je jedan derivat tog istraživanja objavila pod naslovom „Zašto žene lakše zalutaju“.

Čovek se najpre zapita da li se neko tamo napio pa smislio takav naslov i tekst koji sledi, ali ubrzo se zaglibi u mističnom temelju autoriteta nauke, koji se crpi iz navoda naučnih časopisa, univerziteta i portala koji su preneli predočena istraživanja. U ovom slučaju reč je o časopisu Cognitive Research: Principles and Implications i Univerzitetu u Majamiju, gde je sprovedeno ovo naučno istraživanje na uzorku od 159 studentkinja i studenata, a na osnovu čega je utvrđena teza o „lakšem gubljenju žena u prostoru“. Politika prenosi i centralnu kognitivno demarkacionu liniju između polova koja je naučnike navela da zaključe sledeće: „Kad na ulici zaustavite nekog muškarca i pitate ga kako da stignete do određenog mesta, njegovo objašnjenje će najverovatnije izgledati ovako: Idete oko dva kilometra severoistočno, onda na raskrsnici skrenete levo, pa nakon stotinak metara desno i nastavite ka zapadu. Ali ako naiđete na ženu, ona će vas po svoj prilici uputiti da idete glavnim putem do robne kuće, tu pređete ulicu, idete pored parka sve dok ne naiđete na spomenik i odatle produžite bulevarom koji će vas dovesti do cilja.“

Naučnici su dalje, kako prenosi Politika, utvrdili da se „muškarci uspešnije orijentišu na osnovu unutrašnjeg kompasa“, dok „žene više koriste putnu strategiju i drže se poznatih ruta“. Odnosno, ovakva postavka stvari reprodukuje stereotip o muškarcu kao slobodoumnom biću i pustolovu i ženi koja je ustrojena svojim kupoholičarskim navikama. On zna gde su strane sveta, a ona gde je tržni centar. U odnosu na te „naučne parametre“, gradi se teorija koja raznim medijima u različitim socijalnim i političkim kontekstima širom sveta dolazi kao odlična potvrda davno utvrđenih predstava o rodnim ulogama žena i muškaraca.

Kao medijator između časopisa Cognitive Research: Principles and Implications i beogradske Politike, odnosno bilo koje politike na svetu, stoji portal za popularnu psihologiju Verywellmind.com, specijalizovan za popularnije pakovanje naučnih dostignuća iz oblasti mentalnog zdravlja i njihovo plasiranje na world wide web. Ipak, ovaj portal je objavio potpuno drukčije strukturiran tekst o ovom istraživanju i to pod naslovom koji je svetlosnim godinama udaljen od Politikine obrade („Allowing Kids to Explore Further From Home Could Boost Navigational Confidence“). Takvi naučni proizvodi se kao informacioni paketi odašilju u svet i svaki medij koji ima rubrike za popularnu psihologiju, mentalno zdravlje, inspiraciju, rasu i identitet, stres menadžment, sreću i inspiraciju, svraća na taj i njemu slične portale po nove pakete namenjene širokim čitalačkim masama. U ovom procesu reciklaže naučnih istraživanja ostaje vrlo malo od nauke, a tokom procesa prepakivanje, prerade i lokalne adaptacije, dobija se ono što medijski svet danas i ovde pretvara u informacijsku močvaru prepunu saveta za sve i svašta. Vrlo često i u generatore muškog šovinizma, što se jasno može videti u komentarima čitalaca ovog teksta na veb strani Politike. Naravno, sve se to radi uz neizostavno pozivanje na autoritet nepoznate grupe naučnika koja se tim problemom upravo pozabavila negde u dalekom svetu. Ko će to proveriti?

Na kraju ili možda baš na početku, ovako plasirana „naučna informacija“ pada na plodno tlo diskriminacije i eksploatacije žena, bilo da je reč o sferi obrazovanja, zapošljavanja, rada ili politike. Sa ovakvom naučnom podrškom iz sveta, mnogi od domaćih „stručnjaka“ za kognitivnu psihologiju, poput Aleksića, Savana ili Palme, mogu samo da protrljaju ruke i nastave sa svojim radom, što im ovaj sistem i omogućava, a javni diskurs trasira. Takođe, ova mala rekonstrukcija puta od naučne kuhinje do narodne menze pokazuje i koliko toga se izgubi od hranljivih sastojaka do poslednjeg konzumenta u informacijskom lancu. Usled ovakve sinergije između paranaučnog spinovanja i ukorenjene mizogine prakse, neminovno dolazi do distorzije prostora koji je za žene (ali isto tako i za pravosuđe kasnije) postao kognitivno neperceptivan, kao što je to bio slučaj u Hotelu Alfa u Končarevu, (da li samo) jednoj glumačkoj školi u Beogradu, kao i Petnici.

Peščanik.net, 10.09.2021.