Zatvaranje balkanskog kruga

To još nije gotovo i još smo na početku kraja ali ide nekako i naravno polako – nikad nije kasno zatvoriti magični krug sudbine.

Sećajući se Jugoslavije – tako sam naglašava – Milorad Dodik kaže doslovce: „Šta nam je ovo trebalo kada smo kao jedna zemlja mogli da uđemo u EU“. To je mnogo češće ponavljao i S. Mesić i ko sve ne, ali ovde je važan upravo predsednik RS a to je „najmlađa srpska država preko Drine“, kako kažu i D. Ćosić i partrijarh srpski Irinej. Evo nas tu gde smo, i bezmalo sve zemlje Balkana pa i Srbija idu u EU. Nije to baš zasluga nas Balkanaca već onih iz te EU, a posebno engleske baronice K. Ešton, jer kada Englezi naume nešto da urade oni ga i urade. Bude to nekad i na štetu nas Srbalja, ali ovoga puta i nama je bilo dobro. Dočekasmo jedan Vidovdan bez muke i nevolje i gusala koje su – ako je verovati – makar privremeno okačene o klin. Sada će i ona nesrećna Jugoslavija biti na okupu sa svim njenim državicama-feudima koje još nameravaju da se pokolju oko svojih vekovnih suvereniteta. Dobro je krenulo i hvale ne treba štedeti ni Dačiću ni drugima, pa ni samom gospodaru Vučiću, ili tamo nekom Ivici Tačiju te Hašimu Dačiću. Šta bi Dodiku da ovo kaže, i gde nađe baš on da to kaže, to je duga priča, ali mi sve objašnjavamo Svetim pismom i sećamo se neposlušnog proroka Valaama – videti drugu Petrovu poslanicu 2.15-16 – jer kada bog hoće da vrši svoju volju on progovori i kroz Valaamovu magaricu. Divna je to metafora. Rekao je Dodik i tako je, počinje da se zatvara balkanski krug, ali ne kredom već krvlju pisan mnogo godina. Znali smo i mi to, ali kome je stalo do našeg mišljenja, tek smo u Peščaniku mogli nešto da kažemo, ili u sličnim glasilima. Nešto je krenulo, iako još nije jasno kako će dalje ići. Biće to neko kretanje u cik-cak odnosno hodanje ka EU pomalo natraške. Bolje i tako nego nikako. I stoga ćemo još malo gnjaviti onim političkim putopisom Đorgovićevim (Momčilo Đorgović: Uspon i pad Titove Jugoslavije i Rankovića na Brionima, politički putopis u trideset dramatskih slika, Dangraf 2013), jer tu se ima još mnogo reći.

Ta knjiga je nama tekst i istorijski podtekst da se nešto kaže o sudbini nekadašnje države Jugoslavije, kao i ovog što se zove Srbija danas.

O knjizi ovog publiciste još nismo rekli svoje mišljenje, ono na čijoj je on strani i na čijoj nije, iz ondašnjih ili ovih današnjih zbivanja. Svaki autor ima pravo da preferira jedan lik među mnogim svojim likovima, i onih istorijskih i onih iz domena fikcije. Ono na Brionima daleke 1966. više nije ni važno – nas zanima istorijski epilog. Ono prisluškivanje Tita, je li ga bilo ili nije, sve to više nije bitno, a ni punih dokaza nema. Ko sve nije koga prisluškivao i onda i sada; oni su prisluškivali Tita ali i on njih. To je zakon borbe za vlast. Genijalni Mefistofelo – on nije negativni lik ni kod Getea – jugoslovenskog komunizma M. Krleža to i kaže Titu, harizmatičnom moćniku koji sedi na Brionima: oni su imali ogledala, ali ti si Joža imao ogledalo koje gleda u sva njihova ogledala. To je večna igra ogledalima i aparatima za prisluškivanje, koji su danas još savršeniji. Vrhovni moćnik južnoslovenskog komunizma je stario – biološki zakoni deluju, kazao je J. V. Staljin – a buknuo je plemenski divlji nacionalizam, koji se brzo pretvarao u separatizam, i sve je brže išlo. Od Triglava do Đevđelije, i nije bilo izuzetaka, od Slovenije do Hrvatske pa do Kosova sa varijantom takođe divljeg albanskog nacionalizma. I znamo kako je bilo do nedavno i kako je prošla Titovija i mi s njom.

Pisci knjiga ne treba da pišu ni predgovore ni pogovore svojim knjigama jer se tu stvaraju problemi i otvaraju nove deobe i muke.

Pita se sada u pogovoru M. Đorgović ko je bio žrtveni jarac i odgovara da je to bio A. Ranković. Ne, nije ni on, ni Kardelj, pa ni sam vrhovni Vožd Tito; žrtveni jarac je bila samo Jugoslavija i niko više. Inače to je onaj Le Bouc emissaire kako ga Francuzi zovu, a on je iz Svetog pisma takođe. Nije Leka bio žrtveni jarac pa ni Kardelj, odnosno nijedan igrač u ovoj surovoj borbi za vlast. Nije žrtveni jarac bio ni D. Ćosić, to nikako, jer on još igra u tom kolu. Njemu je Đorgovićeva knjiga dobrim delom i posvećena. D. Ćosić je igrač koji je godinama pisao epilog jugoslovenske drame, i još ga piše. To već sa samim piscem ovog političkog putopisa lično i nema neke veze – ili ima. Dobar deo istorijskog epiloga znamo, od ranih devedesetih do nedavno, ali Ćosić ne posustaje i piše svoje piščeve zapise, jednako ih piše i dopisuje. Stoga nije važno da li je pisac ovog putopisa nekog „rehabilitovao“ ili nije; on samo piše a mi čitamo. Znamo svi šta je srpski-hrvatski-slovenački-albanski nacionalizam i kako se koji pretvarao u separatizam. O tome kasnije. Odnosno, tu je ovaj putopis samo vodič za širu raspravu. Neko Srbiju spušta s neba na zemlju i to je – barem to – početak zatvaranja balkanskog kruga, a to nije malo. Svi se vraćaju kući kako kažu. A oni iz Brisela konačno rešavaju famozno „istočno pitanje“, dok naši samo pomažu. Dobro je što smo mi tu, a Rusija daleko.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 09.07.2013.