Zatvaranje kruga

Ima i više od puke simbolike u onome što se ovih dana dešava sa Trepčom. Proces raspada SFR Jugoslavije prošao je pun krug i vratio se na mesto gde je sve počelo. Upravo negde u ovo vreme, prvih februarskih dana pre gotovo tačno četvrt veka, 1989. godine, u Starom Trgu, jednom od najvećih rudnika RMHK (Rudarsko-metalurško-hemijskog kombinata) Trepča otpočeo je štrajk koji je uzdrmao celu zemlju na prostoru od Triglava do Đevđelije.

Tačka preloma

Nije, naravno, taj rudarski bunt, sa neskrivenom i naskrivanom političkom pozadinom – ustavne promene u Srbiji i praktično ukidanje autonomije dveju srpskih pokrajina – bio uzrok rastakanja SFRJ, ali je po svemu sudeći to bila prelomna tačka posle koje više nije bilo povratka i raspad više nije bilo moguće zaustaviti (iako to tada nije tako izgledalo).

Na poziv rudara – da još malo evociramo uspomene na to burno, davno prošlo vreme – u Kosovsku Mitrovicu su došli Slobodan Milošević, predsednik CK SK Srbije, i Stipe Šuvar, predsednik CK SK Jugoslavije. Šuvar je dva i po sata proveo sa rudarima, na 600 metara ispod zemlje, ali bez rezultata; Milošević u jamu nije silazio, samo se obratio „političkom aktivu“ Kosova. Nakon toga, događaji su dobili na intenzitetu i ubrzanju. Sa kosovskim rudarima solidarisali su se slovenački intelektualci, održan je veliki skup u Cankarjevom domu u Ljubljani, na šta su diljem Srbije usledili mitinzi podrške srpskom rukovodstvu, pa i onaj najveći, pred Skupštinom, tada SFRJ, gde je milion ljudi skandiralo „uhapsite Vlasija“. Posle tri dana, šef kosovskih komunista – uz legendarnu, i proročansku, poruku Miloševiću: „pravićeš me od blata“ – uhapšen je, a sa njim i dva direktora Trepče – Aziz Abraši i Burhan Kavaja. Nekako u isto vreme, oko glavnog grada Kosova pojavili su se tenkovi pa se situacija smirila. Ali – samo do 28. marta. Dok je u beogradskom Sava centru svečano proglašavan novi Ustav Srbije, na Kosovu su izbile demonstracije. Prema zvaničnim informacijama, u njima je poginulo dvadeset jedno lice – 19 demonstranata i dva policajca, a još 49 demonstranata i 20 policajaca je povređeno. Broj uhapšenih, ako ih je uopšte bilo, ne navodi se.

Dakle, rat nije počeo na Maksimiru, rat je počeo u Trepči.

Danas, 26 godina kasnije, ponovo se vodi bitka za Trepču.

Samo što su, naravno, sada okolnosti, i domaće i međunarodne, bitno drugačije. Srbija i Kosovo su manje-više odvojeni, a i sama Trepča je podeljena na dva dela – severni, srpski, koji je manji, 30 odsto, i južni, albanski, koji je veći i čini 70 odsto bivše jedinstvene firme. Diferentia specifica ogleda se i u tome što su sada „štrajkačku nogu“ povukli srpski rudari kojima su se pridružili građani. Kojima su se pridružili Beograđani, od premijera Vučića pa naniže. Povod je bila odluka kosovskih vlasti da Trepču proglasi javnim preduzećem. Albanci su – baš onako kako su nekad voleli Srbi – uzvratili još žešće, a rudari iz Starog trga, njih oko sedam stotina, i ovoga puta su poslužili kao inicijalna kapisla za mnogo veće nemire. Pa je i Priština zaličila na devedesete. Ovog puta, srećom, izgubljenih života ipak nije bilo.

Ne damo Trepču

Parola „ne damo Trepču“ jedino je u čemu se ove dve grupe slažu.

Da preovlađuje racionalno razmišljanje Srbi i Albanci bi Trepču kao vruć krompir jedni drugima gurali u ruke. Jer, to je danas u svakom pogledu devastirano preduzeće. Dugovi su ogromni: Procene se kreću od 400 miliona do milijardu i 400 miliona evra. Proizvodnja je bedno niska: pre početka jugo-kataklizme, 1988. godine, u Trepči je proizvedeno 1,3 miliona tona rude, 83.000 t olova i 48.000 t cinka; prošle godine, pak, jedva oko 25.000 tona koncentrata olova i cinka (15.000 t u srpskom i 10.000 t u albanskom delu), plus oko 1.000 tona rafinisanog olova iz sekundarnih sirovina, tj. starih akumulatora u topionici u Zvečanu. Broj radnika je sa nekadašnjih 20.000 (doduše, u celom kombinatu, mada je i to svakako bilo previše) sveden na oko 4.000 i u srpskom i u albanskom delu ukupno, ali je s obzirom na obim proizvodnje bar četiri petine njih višak.

Ni perspektive rudnika – o ostalim delovima nekadašnjeg socijalističkog giganta da i ne govorimo – nisu naročite. Doduše, oko toga u srpskoj javnosti (a i u albanskoj, ali da u to ne ulazimo) ima mnogo manipulacija. Recimo, kaže se da Trepča poseduje rezerve od oko 50 miliona tona olova i cinka, kao da je reč o metalu, a zapravo je reč o rudi. Povrh toga, ta ruda je prilično lošeg kvaliteta jer sadrži svega 5-6 odsto metala, što je znatno ispod svetskog proseka.

Otud se sasvim osnovano može postaviti pitanje da li je – kad se na jedan tas stavi količina dobijenog metala, a na drugi cena njegove proizvodnje – eksploatacija rude uopšte isplativa. Ili bi bilo bilo najekonomičnije Trepču jednostavno zatvoriti?

Ovo je rudnik

Trenutno je, zapravo, sigurno samo jedno: Trepča nije i ne može biti rentabilno preduzeće. Ali, kao što rekosmo, Trepča je ponovo prestala da bude ekonomsko i postala pitanje državnog suvereniteta i nacionalnog identiteta. Jednom rečju – političko pitanje. Doduše, u zemljama u kojima se politika (ruko)vodi (manje-više racionalnim) interesima, to i nije tako loše. Tamo gde je, međutim, politika vezana za mitove, a ne za interese – ako ne računamo da i proizvodnja mitova često jeste nečiji (politički) interes – situacija je bitno drugačija.

U nekom optimističkom scenariju Trepča bi mogla da bude integrativni i razvojni faktor za srpsku i albansku zajednicu na Kosovu. Evropski pravni okvir, u kojem bi se sve to odvijalo, došao bi kao šlag na tortu. Ali, to je, kao što rekosmo, optimistički scenario. Kako izgleda realnost videćemo možda već za neki dan, 9. februara u Briselu. Tada bi, u kontekstu pregovora o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine – kako to gorko zvuči, zar ne – na sto trebalo da bude stavljena i Trepča.

Ako je Kosovo najskuplja, onda je Trepča svakako najteža srpska reč. Ne kaže se u narodu džabe: težak k’o Trepča.

U stvari, ova situacija najviše podseća na jednu istinitu anegdotu iz poslednjih jugoslovenskih ratova. Na zgradi pošte, naime, neko je napisao „ovo je Hrvatska“, neko drugi je to precrtao i napisao „ovo je Srbija“ (ili je redosled bio obrnut, svejedno), a onda je neko treći, precrtavši oboje, dodao: „ovo je pošta“. Taj treći je, reklo bi se, predstavljao glas razuma. A znamo kako razum na ovim „našim prostorima“ obično prolazi.

Fama o vlasnicima

Srbija svoju tvrdnju da je Trepča u njenom vlasništvu zasniva na dva argumenta: prvi je formalno-pravnog karaktera, a drugi ekonomskog.

U prvom slučaju reč je o tome da je praktično sva imovina na Kosovu koja nije bila privatna devedesetih godina prošlog veka propisima prevedena u vlasništvo bilo države Srbije, bilo društvenih preduzeća na teritoriji Srbije. To je, sa jedne strane, izvedeno putem Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije iz 1995. godine, a sa druge tako što su pojedina kosovska društvena preduzeća jednostavno (administrativno-politički) pripajana preduzećima iz centralne Srbije (recimo Orvin iz Orahovca Navipu, Fabrika amortizera iz Prištine kragujevačkoj Zastavi, itd).

Ekonomska argumentacija zasniva se na investicijama koje su država Srbija i srpska preduzeća usmeravala na Kosovo. Taj argument Srbija je pokušala da iskoristi na pregovorima u Beču 2006. godine (dok je još važila maksima standardi pre statusa), ali se pokazalo da je vrlo malo toga pokriveno odgovarajućim dokumentima. Ovih dana se tim povodom pojavila informacija da je Srbija od 1961. do 1990. godine u privredu Kosova uložila 17,6 (tadašnjih) milijardi dolara. Podatak, nažalost, nije tačan. Kao što piše u studiji „Program ekonomsko-finansijske konsolidacije privrede AP Kosova i Metohije“, koju je 1997. godine uradio Republički zavod za razvoj, reč je o sumi koju je u pomenutom razdoblju (uglavnom preko saveznog fonda za razvoj nedovoljno razvijenih republika i pokrajina, ali i na druge načine) investirala čitava tadašnja Jugoslavija, a ne samo Srbija.

Fama o rudnim rezervama

O prirodnom bogatstvu Kosova (i Metohije) ispredaju se prave bajke. Čak je bilo informacija da su ogromne rezerve nafte pravi uzrok rata 1999. godine. Nažalost, to je daleko od istine. Dok Srbija nije ni među prvih 30 država po obilju rudnog blaga, bez obzira na to da li se računa po jedinici površine ili po stanovniku, Kosovo se ne može ubrojati ni u prvih 50 najbogatijih oblasti u svetu, upozoravao je svojevremeno Novak Blečić, profesor na beogradskom Rudarsko-geološkom fakultetu.

Na Kosovu, u odnosu na ostali deo Srbije, ima više lignita i rude olova i cinka, a manje mrkog uglja i rude bakra, antimona, zlata i drugih sirovina. Dakle, nema nikakvih dijamanata, platine, nafte i sličnih atraktivnih resursa koji se ponekad pominju u domaćoj javnosti, govorio je Blečić.

Kada je o rudi olova i cinka reč, najveći broj rudnika je blizu iscrpljenja rezervi. Novootkrivena bogata ležišta (Kiževak i Sastavci) su izvan Kosova, u opštini Raška. Srednji sadržaj metala u ležištima olova i cinka na Kosmetu je od pet do šest odsto, što je znatno ispod svetskog proseka. Količina zlata koja se iz ovih ruda dobija manja je od onoga što se dobija u Rudarsko-topioničarskom basenu „Bor”.

Najveće bogatstvo na Kosovu je ugalj – oko 12 milijardi tona tzv. eksploatacionih, tj. rezervi koje je ekonomski isplativo pretvarati u rudnike. To je oko tri četvrtine ukupnih rezervi Srbije (ako za trenutak Kosovo, makar u ovom ograničenom smislu, uračunamo u Srbiju), ali budući da je reč o lignitu, tj. uglju lošeg kvaliteta, onda rezerve na Kosovu čine (svega) polovinu rezervi Srbije.

Ako uzmemo u obzir da se u najbolje vreme na Kosovu godišnje vadilo desetak miliona tona, to znači da ove rezerve mogu da potraju i hiljadu godina.

Kolika je vrednost tih rezervi uglja na Kosovu. To, naravno, zavisi od njegove cene. Možda je do makar grube procene najjednostavnije doći preko nafte. Tih 12 milijardi tona uglja energetski je ekvivalent dve milijarde tona nafte. Prema sadašnjim cenama (45 dolara za barel, 300 dolara za tonu), to je oko 600 milijardi dolara; pre samo godinu dana to bi bilo dvostruko više, dakle hiljadu i 200 milijardi. Nije malo. Ali, ako je za utehu, davno je prošlo vreme kada su sirovine bile osnov ekonomskog razvoja.

Novi magazin, 05.02.2015.

Blog Mijata Lakićevića, 05.02.2015.

Peščanik.net, 07.02.2015.