Zemlja olakih ekstradicija

Ko se seća Dževdeta Ajaza, državljanina Turske, Kurda po etničkoj pripadnosti, kojeg je Srbija ekstradirala nazad u Tursku? Verovatno samo oni koji su ga zastupali i nešto entuzijastičnih pravnika i studenata prava. No, mnogo njih se seća, a nedavno je objavljeno i podsećanje na nju – nekadašnju Ministarku pravde Nelu Kuburović, koja navodno treba da bude imenovana za ambasadorku Srbije u Švedskoj. Šta ih povezuje? Ne samo to što je Kuburović potpisala odluku o ekstradiciji Ajaza Turskoj, nego još više i odluka Komiteta UN-a za borbu protiv torture.

Ajaz je ekstradiran u decembru 2017, a odluka Komiteta je doneta 2. avgusta 2019. godine. Tom odlukom Komitet je odlučio da je Srbija, kao država-ugovornica povredila član 3. Konvencije protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka. Odredba čl. 3. ove Konvencije glasi:

„1. Nijedna država neće prognati, vratiti (refouler) ili izručiti neko lice drugoj državi ako ima ozbiljne razloge da veruje da će u toj državi to lice biti izloženo mučenju.

2. Da bi utvrdile da li postoje ovi razlozi nadležne vlasti će uzeti u obzir sve relevantne okolnosti, uključujući i eventualno postojanje činjenice da u dotičnoj državi postoji ozbiljno, flagrantno ili masovno kršenje ljudskih prava.“

Konvencija je ratifikovana zakonom SFRJ iz 1991. godine („Službeni list SFRJ – Međunarodni ugovori“, broj 9/91) i od tada do danas obavezuje Srbiju isto kao njeni sopstveni zakoni, na osnovu čl. 18. st. 2 Ustava Srbije.

Takođe, Komitet je našao da Srbija, kao država-ugovornica nije postupila u skladu sa privremenom merom od 11.12.2017, kojom je zatraženo od državnih organa Srbije da ne ekstradiraju Ajaza do okončanja drugih postupaka, te je utvrđeno da je Srbija povredila i čl. 22. Konvencije, zato što nije sarađivala sa Komitetom u dobroj veri, kao i da nije preuzela nadzor nad sudbinom ekstradiranog lica. Takođe, Srbija je obavezana na naknadu štete. Do danas nisu ispunjene obaveze naknadnog nadzora, niti obeštećenja. (Sve ovo sadržano je u tačkama 10. i 11. odluke CAT/C/67/D857/2017.)

Šta se Ajazu događalo u Turskoj

Od rane mladosti bio je kurdski politički aktivista, a posle punoletstva član Narodne radničke stranke (HEP), a kasnije i stranke YEKBUN, koja je prestala da postoji 1994. godine. Posle ubistva prijatelja, takođe aktiviste, preselio se u Irak zbog porasta nasilja i kršenja prava kurdske manjine – a kad se politička situacija u Turskoj malo poboljšala, vratio se tamo 1997. U Turskoj je služio vojsku 2001, a kad se vraćao sa odsustva, odveden je u policijsku stanicu, lišen je slobode, bez saopštavanja razloga za to, nije imao pristup advokatu niti je mogao da obavesti porodicu, upućen je u odeljenje za borbu protiv terorizma, bio je dakle incommunicado, bez traga o njemu 12 dana.

Gotovo kao Aleksandar Obradović iz Krušika, samo je njegova porodica znala da je uhapšen.

Trpeo je Ajaz: udarce pesnicom, šamare, šutiranje, udarce policijskim pendrecima; povezane oči; podvrgavanje „palestinskom vešanju“ (vezivanje za zglobove ruku iza leđa, pri čemu onaj ko je podvrgnut mučenju visi grudima prema podu); električnim šokovima po genitalijama i bradavicama, pribijen za pod; polivanje hladnom vodom iz creva pod visokim pritiskom; stalne pretnje pogubljenjem i nanošenjem teških povreda njemu i njegovoj porodici; verbalno zlostavljanje zbog njegovog kurdskog porekla.

Potpisao je priznanje sa povezom na očima, a u njemu je stajalo da je član i jedan od vođa Revolucionarne stranke Kurdistana (PSK), što nikad nije bio. Posle potpisa, policajci su ga vodili kod lekara koji je zaključio da mu je dobro. Usledio je sudski postupak. Ajaz je na pretresu sudiji rekao da je bio mučen i prisiljen da potpiše priznanje. Međutim, ni sudija ni tužilac mu nisu postavili nijedno pitanje o tom mučenju, a sud mu je odredio pritvor. Iz pritvora je pušten posle 10 meseci, ali je krivični postupak protiv njega nastavljen.

Istraga je trajala 11 godina.

A eto, mi u Srbiji negodujemo što istraga o ubistvu Olivera Ivanovića traje četiri godine bez ikakvih rezultata. Oliver Ivanović je mrtav, Ajaz, po svemu sudeći jedva da je živ. Gospodari Turske i Srbije povezali su ih istom uzicom – terorizmom. Vučić je tvrdio da je Oliverovo ubistvo teroristički čin, pa je o tome zaćutao, a za Erdogana terorista je gotovo svako ko je Kurd, pa još aktivista. Ajazu je sudio kakav takav sud u korumpiranom sudskom postupku. Oliveru su sudili preko medija, najviše onog ružičastog, najsramnijom, ali delotvornom izbornom video drljosinom. Posle toga, postao je samo meta. U Srbiji je njegova smrt, definisana sa najvišeg mesta kao teororistička radnja, razmatrana samo putem poligrafa. Ajaz nikog nije ubio, suđeno mu je politički za političko krivično delo, a dobio je 15 godina zatvora. Ubici Olivera Ivanovića nije suđeno, dakle, prema sadašnjem stanju taj/ta ima 0 godina zatvora.

Dakle, posle 11 godina, u novembru 2012, kad su se stekli uslovi, a Erdogan bio na mestu premijera, sa dobrim izgledima da postane autoritarni predsednik, što se i dogodilo, Ajaz je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina zbog učešća u naoružanoj organizaciji. Suđenje se sastojalo od nekoliko pretresa na kojima su izvedeni dokazi a kojima okrivljeni Ajaz nije prisustvovao jer na njih nije pozivan. Nije prisustvovao izricanju kazne, već ga je o osuđujućoj presudi obavestio njegov advokat.

Još u toku istrage, Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) je razmatrao Ajazovu predstavku zbog povrede ljudskih prava iz 2006. i utvrdio povredu njegovog prava na slobodu i bezbednost iz člana 5. Evropske konvencije – zbog nezakonitog i proizvoljnog lišenja slobode u sedištu policije, zbog nemogućnosti pristupa advokatu i odsustva sudskog preispitivanja njegovog lišenja slobode. Vrhovni sud Turske odbio je njegovu žalbu podnesenu zbog nezakonitog hapšenja i mučenja.

Posle toga, Ajaz je pobegao, putovao raznim državama, došao je do Crne Gore, a potom, preko Bosne i Hercegovine, pristigao u Srbiju.

Šta se Ajazu događalo u Srbiji

Uhapšen je krajem novembra 2016. na graničnom prelazu između Srbije i Bosne i Hercegovine po osnovu međunarodnog naloga za hapšenje izdatog u Turskoj. Istog dana ga je u prisustvu branioca po službenoj dužnosti ispitao sudija Višeg suda u Šapcu. Međutim, budući da Ajaz nije znao srpski, sud je pozvao jednog lokalnog trgovca sa poslovnim vezama u Turskoj da prevodi podnosiocu predstavke. To lice nije dobro govorilo turski i tokom sudskog ročišta je moralo telefonom da se konsultuje sa svojim saradnikom u Turskoj. Viši sud u Šapcu je odlučio da ga zadrži u pritvoru do izručenja. Početkom 2017. turske vlasti podnose zahtev za izručenje. Tri puta je taj Viši sud donosio odluku kojom je nalagao izručenje Ajaza Turskoj, toliko puta je njegova odluka ukidana. Gotovo je neverovatno kako su te odluke olako donošene. Ukidanje je sledilo bilo zato što nije obezbeđen adekvatan prevod na turski jezik, ili naš sud uopšte nije utvrđivao za koje krivično delo je Ajaz u Turskoj bio osuđen. Povodom jedne od žalbi Apelacionom sudu u Novom Sadu, utvrđeno je da uopšte nije bio saslušavan o mučenju. Ovog puta, međutim, Ajaz je imao advokate, mora se reći, izuzetno dobre advokate.

A sad se mora obratiti pažnja na izvesne datume. Oni su važni za ono što povezuje Ajaza sa Nelom Kuburović. Viši sud u Šapcu je 12. oktobra 2017. po treći put odlučio da nema prepreka izručenju Ajaza Turskoj. On je protiv te odluke 20. oktobra 2017. izjavio žalbu Apelacionom sudu u Novom Sadu. Ročište pred Apelacionim sudom bilo je zakazano za 22. novembar 2017. Međutim, jednu od Ajazovih advokata pozvao od sudija Apelacionog suda koji ju je obavestio da je ročište pomereno za 15. novembar 2017. Sudija je saopštio da je do promene došlo na zahtev Ministarstva pravde, koje je insistiralo da predmet bude rešen pre 30. novembra, jer ekstradicioni pritvor ne može da traje više od jedne godine, a tada ističe. Ovo je bilo neophodno kako bi ministarka pravde mogla blagovremeno da donese konačnu odluku o izručenju.

Da se ročišta odlažu i rokovi produžavaju nije ništa neobično u Srbiji. Ali da se ročišta drže pre zakazanog vremena i jednom određeni rok skraćuje, to može samo pod uticajem ozbiljne sile. Da stavlja u izgled okončanje postupka utvrđenjem da su ispunjeni uslovi za ekstradiciju – može samo velika sila.

Ipak, uprkos ministarskoj žurbi, Apelacioni sud u Novom Sadu je 15. novembra 2017. ponovo ukinuo odluku Višeg suda u Novom Sadu i naložio mu da održi ročište u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku i da prevede spise primljene od Turske na osnovu kojih se može utvrditi za koje je konkretno krivično delo podnosilac predstavke optužen i osuđen. Negde u isto vreme Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice je podsetio sud da se, na zahtev Ajaza, pored postupka za ekstradiciju, vodi i postupak za dobijanje azila u Srbiji, zbog političkog progona u Turskoj.  Na dan 30.11.2017 ističe maksimalni jednogodišnji rok ekstradicionog pritvora, a posle toga bi Ajaz kao svaki drugi azilant trebalo da bude upućen u Centar za azil u Banji Koviljači. Umesto tamo, policija ga je tajno prebacila u Prihvatilište za strance u Padinskoj Skeli i on tu ponovo zapada u incommunicado crnu rupu.

Za sve to vreme teče postupak za dobijanje azila u Srbiji. Kancelarija za azil je 22. septembra 2017. odbacila Ajazov zahtev za azil u Srbiji nalazeći da Crna Gora treba da bude odgovorna za njegov azil. Kancelarija za azil je zauzela taj stav budući da se Crna Gora smatra sigurnom trećom državom za azilante. Komisija za azil je odbila Ajazovu žalbu. Može se pretpostaviti da je Kancelarija za azil znala da Ajaz neće biti deportovan u Crnu Goru, već da će biti ekstradiran Turskoj. Kad je ekstradicija izvršena, Ajazu je još tekao rok za tužbu Upravnom sudu povodom odbijanja azila.

Odluku o ekstradiciji donela je i potpisala tadašnja ministarka pravde Nela Kuburović i u odluci, a i u svim odgovorima na novinarska pitanja, tvrdila je da je primenila sve propise Republike Srbije, kao i odredbe bilateralnog sporazuma između Srbije i Turske. Nije spomenula, a nije ni primenila samo Konvenciju UN protiv mučenja i drugih svirepih, nehumanih ili ponižavajućih kazni ili postupaka.

Ocenjujući odgovornost Srbije, Komitet za borbu protiv torture je odlučio:

„Komitet stoga smatra da ni Kancelarija za azil ni sudovi nisu sproveli procenu opasnosti od mučenja kojoj bi podnosilac predstavke bio izložen nakon izručenja u Tursku. Spisi na raspolaganju Komitetu pokazuju da ni ministarka pravde Srbije nije sprovela procenu da li su optužbe protiv podnosioca predstavke bile političkog karaktera, kao što je u svojoj odluci zahtevao Apelacioni sud u Novom Sadu i kao što je predviđeno Zakonom o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima, pre no što je potpisala odluku o izručenju podnosioca predstavke. Komitet stoga zaključuje da organi Države potpisnice nisu ispunili svoju dužnost da sprovedu individualizovanu procenu opasnosti pre no što su podnosioca predstavke vratili u Tursku.“ (Tačka 9.8. odluke.)

Dakle, ministarka pravde Nela Kuburović nije izvršila procenu da li su optužbe protiv podnosioca predstavke bile političkog karaktera i nije procenila opasnost za Ajaza, pre no što je potpisala odluku o izručenju podnosioca predstavke. U izjavama koje je davala netačno je tvrdila da je odluka o ekstradiciji konačna, jer nije bilo pravnog leka. Ali tu odluku je uvek mogla povući ili po službenoj dužnosti staviti van snage, pogotovo zato što je bila obaveštena o privremenoj meri Komiteta za borbu protiv torture, iako joj pisani otpravak nije bio stigao pre pisanja odluke. Tvrdila je da je postupak odbijanja azila završen konačnom odlukom – jeste ali ne i pravnosnažnom, jer je Ajaz mogao voditi upravni spor.

Kad je otišla sa položaja ministarke, postupak pred Komitetom UN nije bio okončan. Ali za ovu odluku se zna već duže od dve godine. Uprkos tome Vlada i predsednik Republike, za to nadležni, nameravaju da osobu koja je u velikoj meri – naročito svojim požurivanjem postupka i nejasnim tajnim lišenjem slobode posle proteka ekstradicionog pritvora – uz sudove, u značajnoj meri odgovorna za kršenje jedne međunarodne konvencije, za šanse za dodatno mučenje jednog političkog zatvorenika, ipak upute na visoku diplomatsku poziciju, a da ta ista osoba nema nikakvog diplomatskog iskustva. Dobro, nisam tolika neznalica. Kuburović je crony ove vlasti, pripadnica kruga bliskih. Ali svem tom kronizmu se suprotstavlja jedna ozbiljna javna isprava visoke dokazne snage – odluka Komiteta – koja bi dotičnu morala držati daleko od svake javne funkcije.

Povreda prava Dževdeta Ajaza se nastavlja. Niko ne vrši nadzor nad njegovim položajem u turskom zatvoru, njegovi advokati se bore i dalje za naknadu štete. Razume se, Ajaz je u zatvoru Silivri kog jedan turski književnik u egzilu zove Erdoganovim privatnim logorom za političke protivnike.

Predsednici – predsednica Vlade i predsednik Republike veoma se raduju što su  potezima pera dobili nezavisno pravosuđe. Do sad je u velikoj meri bilo nezavisno od prava, a tako podložno najvišim vlastima. Odnosi između državnika i država treba da budu fer i to je dovoljno, opasno je kad se stvori autokratski kronizam, očigledan između Vučića i Erdogana. Jer, tada se može ubrzavati sud, azilant lišavati slobode, politički osuđenik izdavati državi koja ne poštuje ljudska prava, a da muči – voli. Može sve, dok je Silivrija.

Dok sam ovo pisala, Beogradski centar za ljudska prava je saopštio da je Srbija nezakonito izručila državljanina Bahreina uprkos privremenoj meri koju je izdao ESLJP, iako je zatražio azil u Srbiji.

Ovo nije zemlja za političke osuđenike za koje je tražena ekstradicija. Ovo sigurno nije zemlja za azilante. Ovo je obrukana zemlja nedostojnih sudija i ministara pravde. Ustavni amandmani nisu ništa promenili. I neće.

Ako Nela Kuburović bude postavljena za ambasadorku, u Švedskoj ili bilo kojoj drugoj zemlji, ovo neće biti zemlja ni za koga, samo za njih – razbojničke otmičare slobode, zakona, međunarodnog poverenja, civilizacije same.

Peščanik.net, 25.01.2022.