Žene kao kolateralna šteta

„Sarađivaćemo s Talibanima, no ne na temelju onoga što oni kažu, već na temelju onoga što rade. Ako novi režim u Kabulu želi diplomatsko priznanje i otvoren put prema milijardama koje su trenutno zamrznute, moraće osigurati siguran prolaz za one koji žele napustiti državu, poštovati prava žena i devojaka, i sprečiti da Avganistan ponovo postane inkubator za globalni teror“, izjavio je britanski premijer, Boris Džonson. Premda ovaj iskaz vrvi podacima koje bi valjalo pojedinačno analizirati, nešto u njemu priziva posebnu pažnju: briga za avganistanske žene i devojke. „Devojke“ ovde zamenjuju standardni prateći trop „(žene), deca i stari“, koji su, izgleda, iz perspektive zapadnih vlada, ovoga puta zaštićeni ili bar manje ugroženi da bi bili pomenuti. Situacija u kojoj bi se uskoro mogle zateći žene Avganistana neizvesna je i, prema njihovim vlastitim rečima, krajnje dramatična. Zarifa Gafari, mlada gradonačelnica Majdan Šara, grada u centralnom Avganistanu, obratila se danas nemačkom ministru spoljnih poslova u nadi da će izvršiti pritisak na nove vlasti, pošto je 17. avgusta izjavila da sedi s porodicom i čeka da Talibani dođu da je ubiju. Gafari ovo izjavljuje istog dana kada Talibani potvrđuju da je „Islamski emirat Avganistan spreman ženama da obezbedi okruženje za rad i učenje, kao i prisustvo u različitim (vladinim) strukturama, prema islamskom zakonu“. Imaju li se u vidu reči jedne Avganistanke koja bivanje ženom pod Talibanima izjednačava sa smrću („One dišu, ali su mrtve“), briga koju eksplicitno iznosi Džonson, ali i predstavnici drugih zapadnih vlada, krajnje je umesna.

Međutim, razloga za oprez prema tim izjavama ima. Diskurs brige o ženama i devojkama nije nov. Pamtimo ga s početka ratnih akcija u globalnom ratu protiv terorizma, kada je invazija na Avganistan i Irak pravdana gotovo feminističkim argumentima. Ratovanje u cilju emancipacije žena, posebno kada takve ciljeve brane oni koji su deceniju ranije u isti koš gurali feministkinje, lgbtq+, mirovnjake, levičare i sve druge unutrašnje neprijatelje države koji razaraju tradicionalno društveno tkivo – delovalo je u najmanju ruku sumnjivo. Emancipacija žena tek od dvehiljaditih godina postaje prepoznatljivo „zapadna“ vrednost koja se, istini za volju, retko isticala „kod kuće“, ali se s kasetnim bombama zdušno promovisala na mestima odakle je vrebao teror. Džordž Buš je bio glavni izvoznik brige za žene i devojke u Avganistanu, iako je odmah po stupanju na dužnost ukinuo finansiranje svih međunarodnih organizacija koje se bave planiranjem porodice i nude savetovanje u vezi s pobačajem. Prva dama, Lora Buš, u novembru 2001. preuzima mikrofon od svog supruga, obrativši se naciji umesto njega pred Dan zahvalnosti, zabrinuta za sudbinu žena u dalekoj zemlji koja je postala rasadnik pretnje da bi naše, zapadne vrednosti emancipacije takođe mogle biti ugrožene. Sugeriše se da rat nije samo opravdan, nego je i pravedan, „jer samo teroristi i talibani zabranjuju obrazovanje ženama. Samo teroristi i talibani prete da će ženama čupati nokte ako ih lakiraju… Civilizovani ljudi širom sveta govore o ovome s užasom, ne samo zato što nam se srca slamaju zbog žena i dece u Avganistanu, već i zbog toga što vidimo kakav bi svet teroristi želeli da nametnu svima nama“.

Posledice su brojne. Zapadne vlade nisu se mnogo trudile da krenu odozdo i anketiraju ženske organizacije u zemljama čije su žene branile, ali su one bili izrazito ugrožene kao predstavnice „zapadnog imperijalizma“ u svojim matičnim državama. Žene koje su kod kuće već želele emancipaciju, radeći na njoj bez pomoći emancipovanih bombi, sigurno nisu sasvim delile sentiment Lore Buš. Širom zapadnog sveta je nadziranje i čuvanje „zapadne emancipacije“ – zabranom ili odijumom prema odevnim predmetima poput hidžaba i burke – bilo samo druga strana medalje zabrane nenošenja tih istih odevnih predmeta u državama koje je trebalo emancipovati. Uprkos uspesima kombinacije liberalnog diskursa o pravima omotanog u višedecenijske ratne intervencije, moglo se s krajnom izvesnošću pretpostaviti da je takav mir ograničenog dometa, da su tako stečene slobode krhke i oročene, da zaštita naoružanog „belog muškarca“ može trajati dok mu mesto ne zauzme naoružani nebeli muškarac koji uvodi svoja pravila. Otkako su zapadne vlade prestale da budu, takoreći po definiciji, licemerno „feminističke“ – otkako Evropu i SAD potresa snažni talas ultradesnih politika u čijem je središtu (uvek) beli naoružani (moćni, potentni) muškarac – feminizam je ponovo postao ružna reč, a emancipacija poželjno ograničena, takva da se zna gde je kome mesto, i kako stoje stvari u tradicionalnom poretku vrednosti. Žene su i ovaj put kolateralna šteta loše odratovane demokratije. Sede u kućama i strahuju da će ih neko pretući, protiv volje obući, ubiti. Danas Avganistanke, sutra, da izokrenemo feminističku brigu Lore Buš, neke druge žene.

Peščanik.net, 31.08.2021.