Zgubipoj

„Zapoj mi, Muzo…“ Zvuči neverovatno, ali nije neistinito: deo nerešivosti problema Srbije poetičkog je porekla, dakle u književnoj teoriji. I ranije je pesničko-književna ambicija bivšeg predsednika republike bila izražena, recimo u ponovljenim pretnjama da će napisati KNJIGU koja će izvesno postati globalni hit. Sama bih više verovala jednoj lucidnoj primedbi pokojne Borke Pavićević – da bi pomenuta osoba najviše na svetu volela da je tu, među nama (tada – grupa disidenata u kafani), i da ga mi cenimo, a da je istovremeno i apsolutni vladar, pa malo popušta a malo zateže, kako bismo ga se pribojavali i time još više cenili. U poeziji i u ludosti ništa nije nemoguće. Bolest je istovremeno i lek.

U poslednje vreme iskristalisao se i glavni žanr: to je samospev, autopanegirik. Bivši predsednik republike ne daje priliku pesnicima, već o sebi poje sam. Skoro svakodnevno, mediji bliski prestolu prenose njegove autopoetske izlive, uokvirene u savremene tehnološke medijske forme, među kojima je i televizija, čak ne kao glavni medij. Poetski spotovi, snimci sa vetrom u kosi, sa zvučnom pozadinom najbanalnije muzike za državne praznike i glasom bivšeg predsednika u off-u stilski odgovaraju jedino davno zaboravljenim filmskim novostima, u kojima smo pre filma u bioskopu gledali uspehe državnog aparata i fragmente izjava rukovodilaca… ali govorili su spikeri, ne oni sami o sebi. Jezik današnjeg samospeva patetičan je i predtelevizijski, i kao takav potpuno tuđ svakome mlađem od sedamdeset godina. Sadrži formule koje su možda palile u periodu posleratne izgradnje, kad su mlađahni komesari vežbali govor na omladinskim radnim akcijama. Kako je ideologija izgubljena, ostao je samo etnopopulizam, koji je još dosadniji. Takvi anahronizmi ne mogu proći nekažnjeno, bar u poeziji. Tako bivši predsednik proizvodi stalno nove neologizme (ili pseudo-arhaizme), dok svaki mogući efekat inovativnosti odmah unište njegovi mediji neograničenom vulgarizacijom – sve do narednog neologizma. Mogao bi se sastaviti mali rečnik tih izraza: neki su, doduše, nastali i greškom, recimo onaj navod naslova Prohujalo sa vihorom (roman ili film?), u kojem je engl. gone izgovoreno kao gan. Puška sa vihorom? Vazdušna puška? Ćorak? No, poezija je uvek višeznačna.

Zanimljiv je primer zgubidana, ocioznog termina koji se već neko vreme bez mere primenjuje za neprijatelje: počeo je karijeru kao izgubidan u nastupima bivšeg predsednika, ali su čak i zgubinovinari osetili prosodijski problem, pa su izbacili početno i. Semantički razvoj je fascinantan: posle samo nekoliko ponavljanja u servisnim/servilnim medijima, termin je izgubio smisao i ostala je samo zvučna ljuštura, znak raspoznavanja društvene grupacije. Semantička devijacija delovala je, recimo, i na tranzitivni glagol želeti širokog značenja, jer je vezan za izraz „žele da uče“, tako da je glagol postao skoro intranzitivan i znači „javno lagati, lažno se predstavljati“. Slično se dešava sa priča, pričati, što je postala metonimija za laž, pravo frojdovsko skliznuće: kada lik na Pinku kaže „ja pričam istinu“, to znači „pričam ti priču“.

U analizi poetike bivšeg predsednika republike treba razlikovati poeziju i prozu: u ovom drugom području, opažamo žanrove kao što su ispovest sa elementima hagiografije (žitije) i dramski dijalog – to je kada bivši predsednik prestane da govori o svojim zaslugama u prvom licu množine i prelazi na direktno obraćanje neprijateljima, premda govori svojim medijima. Prelaz se obično događa brzo posle početka dijaloga (intervjua). Konfuzija je već nekoliko puta navela manje iskusne zgubinovinare da zauzmu odbrambeni položaj, što im je posledično uništilo karijeru. Sve to moramo postaviti u kontekst neprekidne laži kao sadržinske osnove.

Poseban problem predstavlja ona jača konfuzija oko upotrebe termina fašizam i nacizam, u čemu prednjači zgubibrnabić: nejasni pojmovi, nepoznavanje istorije, primitivna autoritarnost drugoga u hijerarhiji (podupirač, otirač) dodaju urođenoj afatičnosti još više antipatičnosti. Treba podsetiti da su nekada prikriveni simpatizeri fašizma i nacizma uvek isticali kako su Musolini i Hitler gradili puteve – ekspresno i loše, što se pokazalo odmah posle rata. Savetujem od dobre volje zgubibrnabiću upotrebu termina nacifašizam za savremeni društveni fenomen, koji sama upotrebljavam – izražava mešavinu bilo čega, konfuznost i odsustvo značenjske determinacije, baš kao i sama pomenuta ličnost u svom okruženju. Projekcija sopstvenih grehova na druge je em providna, em infantilna.

Bivši predsednik republike obnovio je žanr ispovesti kao samožitije, ranosocijalističko novinarstvo, partijski svečarski govor i čak i novi primitivizam osamdesetih godina prošlog veka, ali bez ironije, automatski govor i harangu. Deo toga mora se tumačiti kao poezija, pa i kao poezija apsurda. Ne može se izbeći dijagnostično čitanje (simptomski govor), ali i pored toga, ima smisla i pokušaj rekonstrukcije imanentne poetike.

Čitaoci će primetiti da nisam odolela privlačnosti pravljenja složenica od izgubiti – neodoljivo je!

Peščanik.net, 21.07.2025.