- Peščanik - https://pescanik.net -

Zimi zima a leti vrućina

Ubici dižte Vidovdanski hram
Miloš Crnjanski: Spomen na Principa

U trenutku kada vide krah svoje politike, velike diplomate često izgovaraju neke zagonetne reči koje potomci godinama odgonetaju.

Tako je bilo i onog vrelog julskog dana 1914. u Beogradu uoči izbijanja svetskog rata koji je Evropu pa i Srbiju zavio u crno. Učinio je G. Princip ono što je učinio na Vidovdan u Sarajevu i zavladala je nezapamćena neizvesnost. Dana 10. jula baron Gizl – ambasador crno-žute Monarhije u Beogradu – je u šest sati popodne predao ultimatum Srbiji i odredio 48 sati za odgovor, jer u protivnom Kraljevina Srbija će biti u ratu sa Austro-ugarskom carevinom. Odmah je u poslanstvo u današnjoj ulici valjda S. Markovića – koliko li je puta menjala ime – gde sedi danas naš prijatelj doktor S. Hočevar nadbiskup beogradski, stigla službena kočija ministra predsednika N. Pašića. Istog trenutka stigao je i ruski ambasador koji je već u predsoblju poslanstva pao pogođen srčanim udarom. A od Rusije se mnogo očekivalo. Pašić je nakon deset minuta izašao, a oko njega su se sjatili novinari i građani. – Gospodine ministre, u ovom trenutku i Evropa i svet očekuju od vas nekoliko reči jer se tmurni oblaci rata već vide – makar dve reči – dopisnik bečkog Kronenzeitunga s olovkom i notesom u ruci visio je na papuči Pašićevih kočija. Nije bilo interneta pa je hitao na telegraf da javi svetu odgovor Srbije. Pašić je gladeći svoju dvodelnu bradu – kakvu danas ima P. Marković – rekao a dopisnik je pisao – Ovaj, tako mu je to, zimi zima a leti vrućina. Kočije su odjurile. Još jedan detalj je zanimljiv. Rodoljubljem opijeno građanstvo je ispreglo konje i upreglo se u amove i odvuklo je ministra do Dvora, gde ga je čekao kralj Petar I koji je kao i svi sve znao, i Vlada je već bila u Nišu a mobilizacija u toku. Dopisnik je javio što je znao, a i ostalo što su svi znali i na ulici o tome pričali. Znao je kralj kao i N. Pašić i svi šta je ono bilo na Miljacki i ko je to skuvao, ali diplomate moraju da kažu nešto zagonetno i sibilinski-glupo što će potomci upamtiti. I deca u školi učiti.

Setili smo se ovih ljupkih scena iz daleke 1914. čitajući i slušajući izjave mladog diplomate našeg Borka S. On već mesecima vodi važne pregovore sa Prištinom i dobro je što to čini. Svi znaju, zna i on i šef njegov o čemu se radi, ali se mora tako lukavo-diplomatski govoriti. Kao da je pašićevsku školu učio, Borko daje izjave dvosmislene i nikom – pa ni njemu samom – sasvim jasne. Tako se mora. Pod pritiskom Evrope i SAD Borko S. kaže da je Srbija „u tim pregovorima u lošoj poziciji” što naravno svi znamo. Što se pak Prištine tiče, naš diplomata kaže da je ona „u veoma negativnoj poziciji”. Mi smo loše no nismo u negativnoj poziciji kao Priština. Kao da je kod Pašića knjigu učio. U svoje vreme je narod imao komentar u vezi sa onom Pašićevom izjavom, onako u stihu:

Da je tkati ko po brdu zjati
i vrane bi košulje nosile
.

A beogradska istonoljubiva štampa nas zasipa izjavama i vestima takve vrste – nije reč tek o Borku S. nego i drugima koji se u tome nadmeću. Podigla se dževa kako neki albanski građani u Bujanovcu nastoje da u ovoj varošici bude i ulica Skenderbegova. Beograd se ponosi i s pravom, ulicom s imenom hrišćanskog viteza iz nepobedive Kroje – koji je u XV veku odolevao turskim osvajačima i branio Evropu – a u Bujanovcu takve ulice ne treba da bude. Uzgred, Njegoš je o Skenderbegu lepo kazao:

Skenderbeg je srca Obilića.

A Srbiju zasipa sneg i trese je vejavica koja zatrpava sve, samo nikako da zaveje sve naše ludosti i gluposti. Ni u čemu mere nemamo. Jedan je publicista zahtevao – u ime tolerancije verske – da B. Tadić ako odlazi u crkve i manastire, makar povremeno petkom klanja i u džamiji. Nama je suđeno da nam se i najbolje namere prevrnu naopačke i da stoje onako na glavi. Drugi je pak u „Pravoslavlju” nabrojao čitavih šest država srpskih od kojih danas postoje samo dve – Srbija i RS. I one nestale patrijarh Irinej je u Banjaluci blagoslovio uz orden koji mu je dodeljen. Tako mu je to – nestanu države, a u muzejima ostane ordenje. Latini bi to rekli – Sic transit gloria mundi.

Bilo kako bilo, u Palanci nije nikom dosadno i vazda će tako i biti dok je nas ovakvih kakvim nas je bog dao.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 14.02.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)