Znanje je sila…

…Znanje je moć, učite deco dan i noć. Tako su nas učili.

Uvođenje informatike kao novog predmeta u škole je odlična ideja. Pod uslovom da se time hoće decu odbiti od računara. Nije današnja škola ni spremna ni sposobna da tu ideju sprovede na valjan način u delo. S jedne strane, nema sredstava da se nabavi potreban broj kompjutera i da se oni svake godine obnavljaju, a sa druge, i važnije – jer možda će se i naći neki donatori – nema nastavnika. Oni koji to zaista znaju, ne samo hardverski nego i softverski, dakle ne samo u tehničko-tehnološkom, nego i u kreativnom smislu, već su zaposleni na mnogo bolje plaćenim mestima. A drugorazrednih stručnjaka je u školama ionako već previše.

U stvari ova ideja bi mogla da uspe samo pod jednim uslovom: da nastavnici budu – đaci. To jest, da preciziramo, da učenici „predaju“ jedni drugima. I da se računarstvo uči onako kako se i inače najbolje uči i kako se uče najvažnije stvari u životu – kroz igru.

Ali, naša škola – od obdaništa do fakulteta – za to nema znanje. U smislu da takvu ideju razume, prihvati i realizuje. Tačnije, verovatno bi se u školama i našlo ljudi željnih novih izazova i voljnih da na taj način rade, ali prosvetne vlasti to ne bi dozvolile. Jer šta bi onda one radile kad ne bi bile to što jesu – vlast.

U tome je pozadina i suština odbijanja ideje da „roditelji ocenjuju nastavnike“. Tako su se divno oko toga da roditelji nisu „kompetentni“, kao oko ničega drugoga složili i sindikalci i poslodavci, tj. i nastavnici i „Nacionalni prosvetni savet“, da je to prosto milina. Samo da se ništa ne dira i da njih niko ne pomera.

Ko god je išao u školu zna da su učenici već od 7-8. razreda (možda je to danas i ranije) znali da procene koji je nastavnik dobar, a koji nije: ko dobro predaje, a ko ne; ko se zalaže, a ko otaljava posao; ko je strog ali pravičan, a ko samo strog; ko se drži kriterijuma, a ko ocenjuje i po babu i po stričevima. Sigurno je da su te ocene bile utemeljenije i realnije od onih koje je davao prosvetni inspektor kad dođe na čas i sedne u zadnju klupu, a nastavnici se uprepodobe i taj dan nikada nije ni prineti onome kada su oni sami sa đacima u učionici.

Svoje utiske i svoje iskustvo učenici naravno prenose roditeljima tako da su i oni prilično dobro upućeni u rad svakog nastavnika. A kad bude ekscesa i nesporazuma – jer gde ih nema – oni se u razgovoru, na roditeljskom sastanku, razjasne i izglade.

U Americi se roditelji bore protiv školskih upravitelja kada ovi, da bi smanjili troškove, hoće da se otarase starijih, iskusnijih i boljih nastavnika (koji imaju veće plate) i zamene ih mlađima (čije su plate niže). Zar su srpski roditelji gluplji od američkih?

U Finskoj, zemlji sa ponajboljim prosvetnim sistemom na svetu, čuo sam iz pouzdanih izvora, deca sede u komisijama za prijem nastavnika. I imaju pravo da postavljaju pitanja. I njihova pitanja su jednostavna: molim vas da mi objasnite to i to. U Srbiji nikome ne pada na pamet da tako nešto učini – uopšte od svih skandinavskih dostignuća, ovde je prihvaćen samo švedski sto – ovde se trude da vas maloletnim drže do tridesete.

Veselin Vukotić, ekonomista, ministar u vladi Ante Markovića, rektor Univerziteta „Donja Gorica“ u Podgorici, nedavno je na jednm skupu izjavio da su „današnji problemi naše civilizacije izazvani u poslednjih 350 godina od kada je država monopolizovala obrazovanje“. Možda je profesor Vukotić ovde bio malo prestrog, ali da je prosvetni sistem, rigidan, amoderan i birokratizovan, od škole napravio ustanovu koja suzbija stvaralaštvo a nameće papagajstvo, u to nema nikakve sumnje.

Praviti od roditelja školskog neprijatelja, umesto sagovornika i saradnika, vrhunac je nekompetentnosti.

Znanje je sila, ali je u Srbiji neznanje, izgleda, velesila.

Peščanik.net, 17.09.2016.