Alijansom na inicijativu

Alijansa je za baterije. Inicijativa je opozicije. Opozicija je dala predlog zakona o zabrani kopanja litijuma u Srbiji. Juče se o tome razgovaralo u skupštini. U isto vreme, Vučić u Hamburgu, ruku podruku sa Scholzom, ulazi u nešto što se u vesti naziva (bez velikog slova) „globalna alijansa za baterije“. Što bi rekao Vučić – naziv i imbecilan i glup. Dobro, nije to Vučić rekao za alijansu za baterije nego za predlog zakona opozicije. Ali, svejedno, „globalna alijansa za baterije“ zaista zvuči i imbecilno i glupo. Pogotovo kad tome zajedno pristupe Scholz i Vučić.

(Jedna uzgredna napomena: ima i drugih naznaka da Scholz i njegova Socijaldemokratska partija mogu samo da sanjaju da će ostati u vladi, odnosno na njenom čelu, posle novih izbora u Nemačkoj; ali, da ima bar malo pameti ili političkog instinkta ili intuicije, Scholz bi od Vučića bežao kao… hteo sam da kažem – đavo od krsta, ali nije Scholz u toj priči jedini nečastivi. Za kog god političara – iz demokratske zemlje – Vučić da se zalepi, taj više nema šanse na izborima. Ali, umesto da beži, Scholz juri Vučiću u zagrljaj, to jest – u politički ambis. Što je pak Scholzova i nemačka stvar, mi ćemo se dalje baviti našim stvarima.)

Da ne objašnjavamo sad šta je sve besmisleno u Scholzovoj priči o raznim alijansama i napretku i prosperitetu. Sumnjam da i sam Scholz veruje u to što je rekao (o bogatima i siromašnima, na primer, to jest o perspektivi siromašnih). Njegova agenda je mnogo banalnija i praktičnija od toga. On po svaku cenu želi da spasi svoju političku glavu u trenutku kada nemačka ekonomija puca po šavovima. Samo na to on misli kad priča o alijansama. Kao i Vučić. Sve smo to znali i pre ovog njihovog najnovijeg sastanka. Nešto drugo nam je ovde važno. Opozicija dakle ulazi u skupštinu Srbije s predlogom zakona o zabrani kopanja litijuma. A odgovor joj stiže iz Hamburga.

Odluka je već pala, većina u skupštini nema šta ni da sluša opoziciju ni da joj odgovara. Ona treba opoziciju samo da dodatno omalovaži, ponizi i diskvalifikuje. Jer, što se većine u skupštini tiče, litijum se već uveliko kopa u Srbiji. A Vučić ide uokolo i pridružuje se alijansama za baterije. Toliko o skupštini i neizvesnosti oko rasprave o litijumu u njoj. Kada je Vučić rekao da je predlog opozicije i imbecilan i glup, možda nije mislio na sadržaj zakona. Možda je samo hteo da kaže da je imbecilno i glupo razgovarati o kopanju litijuma u skupštini kada je ta stvar već rešena – kopaće se, naravno.

Pa je onda otputovao u Hamburg da odande javi opoziciji da je svaki pokušaj da se s njim razgovara o bilo čemu, a pogotovo o životu žitelja Srbije i njihovoj budućnosti – imbecilan i glup. Kao što je imbecilna i glupa i svaka pomisao da se odluke o bilo čemu u Srbiji donose u Srbiji, ili baš u skupštini Srbije. Evo, sad nam je pokazao, te odluke se donose u Hamburgu, u razgovoru sa Scholzom. A pogotovo je imbecilno i glupo pretpostaviti da bi argumenti o ugroženom zdravlju žitelja Srbije i uništenoj sredini u kojoj oni žive mogli biti od bilo kakvog značaja kada se donose odluke.

Jer, šta briga Scholza za prirodu i žitelje Srbije, a s njim se Vučić dogovara, u Hamburgu, a ne sa žiteljima Srbije, recimo, u skupštini u Beogradu. To je naprosto tako. To smo znali. A ako smo znali mi, morala je znati i opozicija u skupštini. Pa ipak, ne samo što je predala predlog zakona, nego je i otišla na sednicu, da tamo bude izvređana i pregažena, kao mnogo puta do sad. Zašto se opozicija namešta Vučiću da on na njoj demonstrira svoju silu? Da bi žitelji Srbije saznali istinu – reći će opozicija. Žitelji Srbije znaju istinu. Nije problem u Srbiji istina.

Da pokušamo to da objasnimo ovako. Čitalac se seća svih nesrećnih pokušaja opozicije da u pregovorima sa režimom dođe do boljih uslova za izbore, ako ne baš i do slobodnih i fer izbora. Seća se čitalac i ponižavanja opozicije na FPN-u, kao što zna da i dalje traju pregovori o izbornim uslovima započeti posle krađe izbora u decembru prošle godine. Dakle, već četiri godine (zarad argumenta, uzmimo da su ti pregovori počeli baš na sastancima vlasti i opozicije na FPN-u) opozicija se kao bori za bolje izborne uslove tako što uporno razgovara se režimom. I, šta smo dobili?

Jeste, nismo dobili baš ništa. Ne samo da izborni uslovi nisu bolji, nego su režimske krađe glasova na izborima sve veće, otvorenije i brutalnije.

Da probamo i ovako: godinama već opozicija se pita da li da sedi u institucijama ili ne. Da li da učestvuje na izborima ili ne. To pitanje postalo je naročito važno u jednom manipulativnom smislu opet posle decembarskih pokradenih izbora. Deo opozicije koji je izašao na ponovljene, ovogodišnje izbore objasnio nam je da se mora sedeti u institucijama, a pogotovo u skupštini Srbije. Čitalac se naravno seća kako su neki iz današnje opozicije onomad izašli iz skupštine i drugih institucija s objašnjenjem da se u njima ništa ne može uraditi. Pa su se predomislili. I, šta smo dobili?

Jeste, nismo dobili baš ništa. Režim ne mari da li ima ubedljivu većinu ili samo jedan glas više od opozicije (vidi Niš): svaka većina mu je dovoljna da gazi opoziciju.

Opozicija nema šta da traži u institucijama dok god imamo ovaj režim. Sva podsećanja ovde imaju samo jednu svrhu – opozicija ne sme praviti iste greške i u vezi s kopanjem litijuma. Od egzistencijalne je važnosti po žitelje Srbije da se spreči kopanje litijuma. Vučić i njegove alijanse koštaće Srbiju budućnosti. Ne bolje budućnosti, nego bilo kakve budućnosti. Zaboravite na institucije i procedure, to ne postoji pod Vučićem. Režim vas tera/izbacuje na ulicu, tu onda morate i da ga porazite. Sve ostalo je zamajavanje i demonstracija slabosti.

Peščanik.net, 08.10.2024.