Antidiskriminaciona praksa sudova – osvrt na pojedina lutanja

Iako se Zakon o zabrani diskriminacije ne može smatrati novim propisom, među sudijama je uvreženo mišljenje da je u pitanju sveža i egzotična materija, koju mnogi od njih ne razumeju i ne tumače kako bi trebalo. Ukazati na neke od nedostataka u praksi je pravi izazov, jer se na isto nerazumevanje naizlazi i na drugim stranama u postupku. Tako se neretko dešava da lice koje smatra da je diskriminisano nema pravu predstavu o tome šta diskriminacija jeste i šta ona znači, osim maglovite predstave koju je steklo putem medija.

Otuda ne iznenađuje veoma slab procenat uspešnosti u postupcima koje su građani pokretali povodom diskriminacije pred sudom – među njima zaista upečatljivo preovlađuju sporovi koji su vezani za okolnosti koje bi se veoma teško mogle okarakterisati kao diskriminatorne. Ali ako i ima opravdanja za poluinformisane građane, za sud se tako nešto ne bi moglo reći. Baš naprotiv, u situaciji kada malo ljudi poznaje pojam diskriminacije, edukacija koja dolazi od strane suda više je nego dobrodošla i može delovati višestruko pozitivno na buduću praksu (i smanjenje broja neopravdanih tužbenih zahteva).

Sudije međutim često pokazuju istu nezainteresovanost prema materiji antidiskriminacionog prava, u odnosu na kolege advokate i građane koji se pred sudom pojave. Tako se dogodilo da nakon gotovo jedne decenije primene Zakona o zabrani diskriminacije, danas imamo niz loših sudskih odluka. Postoje na sreću i one drugačije, koje takođe zaslužuju da se pomenu.

Sledi pregled nekoliko primera loše prakse kada je reč o tumačenju antidiskriminacionih propisa od strane sudova u Srbiji.

1. Presuđivanje prema ličnim stavovima (i predrasudama)

Sudije sude i presuđuju prema zakonu. Međutim, kada se u tumačenje zakona umešaju predrasude prema kojima sudija formira stav da li neka radnja predstavlja kršenje zakona ili ne, mogu se dobiti poražavajući rezultati. Ovo je naročito vidljivo na polju diskriminacije. Tako je na primer sudija osnovnog suda u Beogradu jednom prilikom zaključila da činjenica da poslodavac nije želeo da zaposli muškarce na poslove pripremanja i posluživanja hrane nije diskriminacija prema polu, jer su u pitanju tipično ženski poslovi. Žalosno je što neko ko ima takav odnos prema sopstvenom polu može da odlučuje u predmetima koji bi upravo trebalo da predstavljaju rezultat borbe protiv stereotipnih rodnih uloga.

Umesto toga, sudija je dobila preinačenje presude od apelacionog suda po žalbi; da li je sudija osnovnog suda naučila nešto o rodnoj jednakosti u celom postupku nije poznato ali je apelacioni sud veoma jasno i direktno argumentovao preinačenje – u pitanju je jedna od kvalitetnijih presuda koje se mogu pročitati. Slično se može videti i u nekim odlukama suda u postupku koji je u toku a koji se tiče diskriminacije prema nacionalnoj pripadnosti – za sudiju vređanje i nazivanje pogrdnim imenima na nacionalnoj osnovi može biti način diskriminisanja ali može biti i samo loša šala – on potpuno neargumentovano zaključuje da je to pitanje okolnosti pod kojima se verbalna tortura dogodila.

2. Posredna diskriminacija prema sudu u praksi ne postoji, a ni neposredna nije sasvim jasna

Iako su dva osnovna oblika diskriminacije, neposredna i posredna, definisani u više zakona (Zakon o radu, Zakon o zabrani diskriminacije) čini se da su daleko od jasnih za pojedine sudije. U prethodno opisanom primeru diskriminacije prema polu, sudija nije uspela da shvati da postoji neposredna diskriminacija zahvaljujući stereotipnom shvatanju rodnih uloga. U drugim primerima se međutim može uočiti da predrasude ne postoje ali da sudije ipak zaključuju da diskriminacije nema, zato što ne razumeju šta diskriminacija jeste. Tako je Prekršajni apelacioni sud u jednom postupku zaključio da diskriminacija uskraćivanjem usluga u datim okolnostima slučaja ne postoji. U pitanju je bila situacija kada je obezbeđenje restorana zabranilo ulazak u restoran romskoj deci koja su bila u pratnji starije osobe (kojoj je ulazak dozvoljen).

Sudija je u toj odluci bez problema konstatovao da diskriminacije nema jer je obezbeđenje uskratilo ulaz deci ne zato što su Romi, već zato što je smatralo da su prosjaci. Kako je moguće da neko ko navodno poznaje zakone ne uoči da je ovde došlo do neopravdanog razlikovanja prema nacionalnoj (etničkoj) pripadnosti, gotovo je neshvatljivo. Za sudiju nije predstavljalo predrasudu, a samim tim nije bilo sumnjivo, ponašanje čuvara koje je u svojoj biti bilo motivisano mišlju „sva romska deca ulaze u restoran samo da bi prosila“. Nije pažnju poklonio ni iskazu starije osobe koja je bila izričita u tome da je skandalozno da joj se zabrani da kao punoletna osoba i nastavnica uvede decu na večeru.

Posredna diskriminacija sa druge strane uopšte ne postoji u sudskim presudama. Čak i u slučajevima u kojima se evidentno radi o posrednoj diskriminaciji, sud to ne konstatuje. Tako je u slučaju jednake primene opšteg akta poslodavca kojim se zaposleni sa invaliditetom neopravdano doveo u lošiji položaj u odnosu na ostale zaposlene, sud nije našao za shodno da primeti postojanje diskriminacije uopšte, a još manje posredne diskriminacije. U oblasti rada postojanje posredne diskriminacije se često sreće u primerima umanjene radne sposobnosti, koju poslodavci ne konstatuju već svim zaposlenima daju iste radne zadatke. Sud je u jednom slučaju ovakvo ponašanje smatrao dozvoljenim, očigledno potpuno ignorantan prema pojmu ravnopravnosti.

3. Lična svojstva prema kojima se diskriminacija vrši

Mnoge sudije kao mantru ponavljaju da se diskriminacija mora vršiti prema ličnom svojstvu. I to je zaista tačno, diskriminacija je neopravdano razlikovanje nekog lica prema ličnim karakteristikama. Bez karakteristike koja to lice izdvaja i svrstava ga u neku širu grupu lica sa istim, odnosno sličnim svojstvima, prema kojima gajimo predrasude ili stereotipe, nema ni diskriminisanja – u tom slučaju postoji lična netrpeljivost prema licu koja može predstavljati neku drugu povredu zakona. Problem nastaje kada u konkretnom slučaju treba utvrditi šta je lično svojstvo potencijalne žrtve diskriminacije. Neretko se dešava da to svojstvo opredeli sam tužilac u tužbi – pravilno, ili pogrešno. Iako formalno nije vezan tom procenom tužioca, sud je se neretko dosledno pridržava. Dešava se sa druge strane i da sud naglasi da je propust tužioca što nije sam označio lično svojstvo, kao da nije zadatak suda da ga utvrdi u postupku. Daleko češće se međutim događa da sudije „odokativno“ odrede lično svojstvo i da to „svojstvo“ uopšte ne odgovara ličnoj karakteristici koja izdvaja žrtvu diskriminacije (ako je u konkretnom slučaju uopšte došlo do diskriminisanja).

Tako su u nekim presudama navedeni kao lična svojstva „poremećeni odnosi“ između tužioca i tuženog, „poštovanje i tolerancija autoriteta“ od strane tužioca, i slično. Poznat je i jedan stručni rad sudije Vrhovnog kasacionog suda, koja tvrdi da je mobing vrsta diskriminacije prema ličnom svojstvu „zaposlenosti“. Nijedna od navedenih karakteristika nije lično svojstvo. Nije moguće izraditi katalog ličnih svojstava jer postoji nesaglediva paleta karakteristika koje mogu poslužiti kao osnov diskriminacije. Ipak, mora se reći da lično svojstvo ne mora biti samo svojstvo, već i neka okolnost, dakle svaka činjenica o pripadnosti koja je nastala samim rođenjem lica (na primer, rasna pripadnost) ili njegovim izborom (na primer, religijsko uverenje, sindikalna pripadnost). Ono može biti urođeno, stečeno, vidljivo ili nevidljivo na prvi pogled. Ono što je važno jeste da je u pitanju osobina, okolnost, karakteristika ili svojstvo lica koje ga opredeljuje kao različitog u odnosu na ostala posmatrana lica, kao i da je u pitanju različitost koja se vezuje za pripadanje nekoj široj grupi lica sa kojom se uobičajeno povezuju određene predrasude ili stereotipi. Tek tada imamo uzročno-posledičnu vezu između ličnog svojstva i zabrane diskriminacije – neopravdano razlikovanje lica ili grupe smatra se nezakonitim u svrhu zaštite tog pojedinca ili grupe ali i zbog višeg cilja zaštite cele grupacije kojoj to lice ili grupa pripadaju, na osnovu posedovanja svojstva zbog kojeg su drugačije tretirani.

4. Mobing i diskriminacija nisu isto

Jedna od večitih enigmi za sudije jeste – kako razlikovati mobing (zlostavljanje na radu) od diskriminacije. I dok je razlikovanje relativno jednostavno u teoriji – kod diskriminacije postoji lično svojstvo koje opredeljuje počinioca da se ponaša nezakonito a kod mobinga takvog nečeg nema, gore opisani problemi da se lično svojstvo uvtrdi doveli su do toga da se mnogi slučajevi zlostavljanja na radu tretiraju kao diskriminacija. Što možda i ne bi bilo tako loše, da za ova dva pravna instituta ne važe različiti pravni režimi i različiti zakonski propisi – Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu.

Nadležnosti suda u prvom i drugom stepenu su identične ali za postupke povodom diskriminacije važi pravilo da je revizija uvek dozvoljena tako da je treći stepen suđenja praktično garantovan, dok kod zlostavljanja na radu toga nema. Postoje i druge procesne pretpostavke koje ova dva instituta čine drastično različitim (na primer: vođenje postupka interne zaštite kod poslodavca u određenim slučajevima zlostavljanja na radu kao prethodni uslov obraćanja sudu). Zbog svega toga je jako važno razlikovati ih, a sudovi to ne čine. Kao što je već napisano, čak ih je i sudija najviše sudske instance u državi veoma nespretno poistovetila.

Raznolika je loša praksa o ovim pitanjima. U nekim postupcima, sudije smatraju da je sasvim normalno da diskriminacija i zlostavljanje na radu postoje istovremeno, odnosno da okolnosti slučaja ukazuju na to da su istovremeno izvršeni i diskriminacija i zlostavljanje. To što diskriminacija vuče korene iz ponašanja prema pojedincu kao pripadniku neke šire grupe, a zlostavljanje pretpostavlja da ličnog svojstva nema i da je u pitanju animozitet prema licu kao takvom, ne smeta sudu da ih pomeša u jedan čudan miks. Čak i u nekim okolnostima koje predstavljaju klasične radnje zlostavljanja, sud se odlučuje da ih opredeli kao diskriminaciju. Ovakve inovacije u pravnom sistemu po pravilu nisu praćene obrazloženjem, ili je ono tehničko (navedu se sve moguće zakonske definicije svih upotrebljenih pojmova, pa se ostavi strankama da u tom materijalu prepoznaju šta je za njih relevantno). U jednom slučaju je apelacioni sud čak direktno u presudi stvorio mešavinu ova dva instituta, navodeći da mobing ponekad može da obuhvati i posrednu diskriminaciju ako postoji lično svojstvo na osnovu kojeg su izvršenje nezakonite radnje. Zaista neshvatljiv i višestruko pogrešan doživljaj i diskriminacije i zlostavljanja na radu.

***

Nepotrebno je istaći da su navedeni primeri sudske prakse negativni i da vrlo lako neznanje koje se ispoljava može dovesti do pogrešne primene prava i u konačnom ishodu nepravde koja će se naneti nekoj od strana u sporu. Indikativno je međutim da sudije u posmatranim primerima ispoljavaju drastično drugačije nivoe znanja. Kako se moglo desiti da su jedni u potpunosti savladali gradivo, a drugi ne? Sve ovo ukazuje na nužnost kontinuirane i detaljne obuke sudija.

Bazična znanja o tome šta diskriminacija jeste a šta nije, morala bi se nakon toga nadograditi i mnogim detaljima, kao što je pre svega praksa Evropskog suda za ljudska prava koja je od nezamenjivog značaja za proučavanje diskriminacije ali i od izuzetne važnosti za uočavanje trendova tumačenja antidiskriminacionih standarda, sa kojima se sudovi u Srbiji moraju usaglasiti. U suprotnom ćemo imati konstantno veliki broj presuda ESLJP protiv Srbije zbog propuštanja da se građani zaštite od diskriminacije, pa ćemo mnoge lekcije naučiti na teži način.

on-off, 13.10.2018.

Peščanik.net, 18.10.2018.