Naslov zvuči kao novokomponovana brzalica, ali je takođe i najkraći opis trenutne situacije u prosveti. U prethodnom tekstu sam probao da stvorim potencijalnu konstrukciju kako da ne primenjujemo Zakon o štrajku, već direktno koristimo ustavna načela za primenu međunarodnih standarda rada (i međunarodnih standarda štrajka). U pitanju je samo teorijska ideja, koja nema mnogo šanse da bude podržana od strane (uskomislećih) sudija u eventualnim radnim sporovima povodom otkaza nastavnicima koji se nalaze u blokadama (dakle, obustavili su rad bez minimuma procesa rada). Međutim, ovih dana se postavlja niz novih pitanja koja se odnose i na one nastavnike koji štrajkuju poštujući zakon. Red je da se na neke od njih odgovori.
U osnovnim i srednjim školama je prisutan miks potpunih obustava nastave i minimuma procesa rada. Zvanično, reprezentativni sindikati u prosveti su završili posao. Iako je gotovo opšti konsenzus da su to učinili na potpuno pogrešan način, sada se prave mrtvi. Reprezentativnost će im biti preispitivana kada se sve završi, a možda i neće imajući u vidu da su se lepo predstavili vlastima – znamo da je to ključno, šta god Zakon o radu proklamovao. Da je drugačije, inicijativa ASNS da se preispita reprezentativnost dva (navodno) reprezentativna sindikata na nacionalnom nivou, imala bi drugačiju sudbinu. Ali vratimo se na prosvetu. Kolektivni ugovor koji su (gotovo svi) reprezentativni sindikati potpisali sadrži neustavne odredbe, i to očigledno neustavne budući da su direktno diskriminatorne, kao i imajući u vidu da je Ustavni sud istovrsna rešenja u prošlosti već oglašavao nezakonitim, odnosno neustavnim (na linku je samo jedan primer takvog ishoda). Nastavnici su sa druge strane prepušteni sami sebi. Svaka čast pri tome izuzecima među sindikatima koji funkcionišu i na mikronivou, daleko od funkcionerskih fotelja i kamera podobnih medija. Štrajkački zahtevi nastavnika u školama su umnogome u skladu sa studentskim, kao i originalnim zahtevima sindikata prosvete iz vremena potpisivanja čuvenog protokola. Oni se u većoj meri odnose na bezbednost nastavnika, kao i na dignitet profesije, ne samo na materijalni položaj (što je takođe pitanje koje ne treba zanemariti, ali na koje se ne može svesti nezadovoljstvo radnika u školstvu).
Međutim, štrajkački zahtevi u školama su navodno nezakoniti, kako tvrde pojedini direktori škola. Ne može se naime tražiti od pojedinačnog direktora škole da ispita sistem korupcije koji podriva celo društvo. Ako je to štrajkački zahtev, jasno je da on nikada neće moći da bude ispunjen od strane onoga kome je upućen, pa samim tim nije ni logičan. I formalno gledano – to je tačno. Direktor osnovne ili srednje škole niti je nadležan, niti ima približno relevantna ovlašćenja za razrešavanje visoke sistemske korupcije (na primer). Ali sa druge strane Zakon o štrajku ne poznaje štrajk solidarnosti, a ne poznaje ni multi-sektorski štrajk, kada se različiti akteri okupljaju oko jedinstvenih zahteva, koji ne moraju imati samo usko stručnu ili ekonomsko-socijalnu podlogu. Nastavnici u školama mogu štrajkovati samo kroz štrajk kod svog poslodavca, što trenutno čine, i kroz granski štrajk – koji je nemoguće realizovati bez sindikata (onih istih što se do sada nisu baš istakli predstavljanjem interesa onih u čije ime su pregovarali). I šta će onda nastavnik da radi, kada mu je dogorelo do nokata i po svaku cenu želi da se njegov glas čuje? Onda se desi ovakav štrajk, pomalo naopak.
Ako vlast želi da bude formalna (a do sada smo videli da Ministarstvo prosvete pleše po tankoj žici formalnosti, balansirajući da ne padne sa nje u neobuzdani ambis potpunog otpora nastavnika) direktorima će naložiti da štrajk koji podržava zahteve studenata – čak i ako je organizovan i vođen u skladu sa Zakonom o štrajku – oglase nezakonitim. I da moraju time da prete nastavnicima-štrajkačima. To se u praksi već ponegde i dešava, ali takav potez ne samo što je kratkovid nego vodi nekim urnebesnim rešenjima, takođe formalnim. Ako hoće oni da budu formalni, možemo i mi.
A formalno gledano, inspekcija rada ne može da utvrdi da li je štrajk nezakonit zbog toga što poslodavac nije nadležan za štrajkačke zahteve. Inspektor rada, prema mitologiji nadležnosti koju su sami ljudi na vlasti stvorili, ne može da ide dalje od forme. A forma je postupak, način na koji je štrajk organizovan. Štrajkački zahtevi su – suština. Dakle, od inspekcije rada nema pomoći. Direktor ostaje sam.
I šta sada to znači? Direktor kaže: „Ovi štrajkački zahtevi su nezakoniti.“ Nastavnici kažu: „Nisu, baš su zakoniti.“ Direktor kaže: „Sada ću sve da vas otpustim zbog nezakonitog štrajka.“ Realan tok misli, zar ne? I tada se nailazi na nova dva (formalna) problema.
Prvi je: ko može da utvrdi da je štrajk nezakonit zbog nezakonitosti štrajkačkih zahteva? Jedini odgovor je – poslodavac (kojeg predstavlja direktor škole). Zakon međutim ne sadrži normu koja to izričito uređuje, a nadležnosti se ne mogu pretpostavljati. Otkud poslodavcu ovlašćenje da kaže da je štrajk nezakonit, posebno kada se odvija u skladu sa Zakonom o štrajku (takvom bezveznom, kakav je inače)? Kadija te tuži, kadija ti sudi – teško da se ovo može nazvati dobrim tumačenjem zakona i teško da već zbog toga potencijalne odluke direktora mogu da opstanu na sudu.
Ali postoji još jedna „lepota od rešenja“ koja čini direktorovu pretnju otkazima praznom. To su član 2, stav 1, tačka 4) i član 18 Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova, kojima je predviđeno da se u slučaju spora povodom štrajka mora (imperativ!) koristiti mehanizam mirenja pred Republičkom agencijom za mirno rešavanje radnih sporova. Dakle, kada je došlo do spornog pitanja u toku štrajka (kao što je ovo koje se nametnulo nastavnicima i direktoru – da li su štrajkački zahtevi racionalni), strane koje se spore su dužne da uđu u postupak koji traje 30 dana i koji će (možda) završiti dogovorom, a možda i neće. I za to vreme direktor ne može tvrditi da je štrajk nezakonit samo zbog toga što se spori sa štrajkačima o prirodi njihovih zahteva. Shodno tome, ne može nikoga zakonito da otpusti, samo da se „miri“ sa štrajkačima pred Republičkom agencijom. A štrajkači za to vreme mogu da štrajkuju, uz poštovanje zakona i u skladu sa svojim štrajkačkim zahtevima.
Takođe, treba imati u vidu da bukvalno prva rečenica u Zakonu o štrajku glasi: „Štrajk je prekid rada koji zaposleni organizuju radi zaštite svojih profesionalnih i ekonomskih interesa po osnovu rada.“ Profesionalnih i ekonomskih interesa. Profesionalnih interesa. Pune su mi uši vapaja (navodnih) sindikata koji stvaraju teorije da se ne može štrajkovati ako nije cilj štrajka naknada za topli obrok ili povećanje regresa za godišnji odmor. Nije tačno. Profesionalni interesi se takođe brane štrajkom. A profesionalni interesi se odnose i na uslove rada, ali i na položaj neke profesije u društvu, na uzroke koji su doveli do njenog unižavanja i obezvređivanja. Na razloge koji su doveli do drastične nebezbednosti i nastavnika i učenika – i to ne (samo) u smislu Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu. Nije dakle sve u parama, ima nešto i u profesionalnom integritetu koji se na ovaj način brani. I to je potpuno zakonito.
U visokom školstvu je, ako se uopšte može porediti sa situacijom u školama, stanje drugačije ali podjednako „interesantno“. Kao što je opštepoznato, studenti su blokirali rad većine državnih i ponekog privatnog fakulteta. Mnogi fakultetski kolektivi su podržali zahteve studenata. Fakulteti u blokadi nisu fakulteti u štrajku, jer zaposleni na fakultetima ne štrajkuju. I kako se meni čini, dobro je što je tako.
Na pitanje kako se ulazi u štrajk na fakultetu, nije lako dati odgovor. Za početak, fakulteti su visokoškolske ustanove, pripadaju pod nadležnost Ministarstva prosvete, pa se na njih primenjuje čuveni minimum procesa rada. U skladu sa tumačenjima Zakona o štrajku, taj minimum procesa rada određuje osnivač, odnosno Vlada Republike Srbije. Vlada je to i učinila, daleke 2003. godine, usvojivši Uredbu o minimumu procesa rada fakulteta i univerziteta čiji je osnivač Republika Srbija. Ona dakle važi za državne fakultete i univerzitete, ne i za privatne koji imaju svoje osnivače (koji opet imaju svoj organ, koji je u ovom slučaju vlastan da donese odluku o minimumu procesa rada). Zanimljivo je da je navedena Uredba ekstremno kratka – ima samo tri člana, od kojih su samo dva suštinska a jedan proceduralni. Ali je još zanimljivije kako je zamišljen minimum procesa rada, koji se sastoji iz pet dužnosti nastavnog i vannastavnog osoblja na fakultetima:
1) održavanje konsultativne nastave;
2) održavanje ispita na osnovnim, specijalističkim, magistarskim i doktorskim studijama;
3) održavanje prijemnog ispita, odnosno ispita za proveru sklonosti i sposobnosti;
4) obavljanje upisa studenata u odgovarajuću godinu studija;
5) izdavanje javnih isprava.
Konsultativna nastava nije redovna nastava, to su takozvane „konsultacije“ koje su ograničene na sat-dva vremena po profesoru nedeljno. Održavanje ispita je zanimljivo, da ne kažem urnebesno, jer je uredba pisana pre preuzimanja „bolonjskog sistema“ učenja u visokom školstvu. Kako držati ispite ako nema nastave, pa nema samim tim ni ispunjenja predispitnih obaveza bez kojih student ne može pristupiti ispitu? Uredba naravno na to nema odgovor, jer njeni autori nisu ni mogli da predvide ove promene koje će nastupiti tek nekoliko godina kasnije. Takođe, predviđeno je održavanje ispita na „magistarskim studijama“, koje odavno ne postoje. Osim ovih aktivnosti, predviđeni su održavanje prijemnog ispita, upis studenata i izdavanje javnih isprava. Može se sa sigurnošću reći da nijedan fakultet u blokadi ne izvodi sve napred navedene aktivnosti (na stranu to što je neke i nemoguće izvoditi, kao što su ispiti).
Drugi član uredbe je takođe zanimljiv: „Način obezbeđivanja minimuma procesa rada iz člana 1. ove uredbe, radna mesta i broj izvršilaca koji su dužni da rade, kao i druga pitanja, odrediće dekan, odnosno rektor, u skladu sa zakonom. Akt iz stava 1. ovog člana dekan, odnosno rektor dužan je da donese u roku od pet dana od dana stupanja na snagu ove uredbe.“ Šta ovde nije u redu? Logično je da dekan/rektor donose planove koji se odnose na način obezbeđivanja minimuma procesa rada. Ali sam sasvim siguran da niko od njih (te 2003. godine) nije doneo planove pet dana od dana stupanja na snagu uredbe. Sve i da jeste, oni bi danas bili neupotrebljivi, iz svih prethodno navedenih razloga ali i zbog činjenice da su se akademski programi i način izvođenja nastave u prethodne 22 godine drastično izmenili.
I šta sad? Ništa. Fakulteti ionako ne žele u štrajk, jer su već u blokadi. Ako neki budu i želeli u štrajk, red je da prvo analiziraju ove (istorijske, ali još uvek važeće) odredbe, jer će stupanjem u štrajk dovesti sebe u poziciju da nastavnici moraju preuzeti neke obaveze na sebe iako je to očigledno neusklađeno sa blokadama, pa čak i organizaciono neizvodljivo. Sa druge strane, neke od obaveza – koliko god nam to simpatično bilo za komentarisanje – toliko su zastarele da ih je ne samo nemoguće ispuniti, već bi njihova oštra neusklađenost mogla dovesti do toga da nekome u (tehničkoj) Vladi padne na pamet da bi mogli doneti novu uredbu koja bi zamenila staru, a koja bi obesmislila blokadu kroz nametanje puno novih obaveza nastavnicima, a posredno i studentima.
Na kraju, samo još jedan osvrt na pitanje da li studenti koji smatraju da su oštećeni blokadama mogu od fakulteta tražiti naknadu štete. Studenti su korisnici usluga fakulteta, ove usluge su plaćene (bez obzira na to da li se radi o državnim ili privatnim fakultetima) i postoje određene ugovorne obaveze obe strane u tom pogledu. Dakle, prva reakcija bi bila da je naknada štete sasvim moguća. Međutim, dve stvari su u tom smislu značajne. Prvo, prekid nastave i svih ostalih aktivnosti na fakultetima nije odgovornost samih fakulteta, kao ni nastavnika, već nečega što bismo mogli pravno okarakterisati „višom silom“ (i to kakvom silom!). Događaji koji se nisu mogli predvideti i koji su van kontrole fakulteta, sa njih skidaju odgovornost za nastalu štetu. Drugo, ako se akademska godina završi – makar i sa nekim manjim zakašnjenjem – na način koji je u skladu sa obavezama koje su fakulteti preuzeli prema studentima, biće teško dokazati da je nastala bilo kakva šteta, jer će obaveze biti ispunjene. Znam da se tu može biti veoma kreativan, ali mi se čini da nije realno očekivati da sudovi prihvate tumačenja potencijalno nastale štete na tvrdnjama „propalo mi je letovanje, jer smo morali da idemo na vežbe ceo jul i avgust“.
Otkažite letovanja, za svaki slučaj.
Peščanik.net, 13.02.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
SVET RADA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Štrajkom ću te, štrajkom ćeš me - 13/02/2025
- Zakon o štrajku, pa šta? - 22/01/2025
- Generalni štrajk - 20/01/2025
