Nakon što smo počeli da doživljavamo neprekidno silovanje prava i potpuni slom pravnog sistema, obećao sam sebi da neću pisati sve dok mogu svoju energiju da usmerim na konkretne stvari i pomognem makar nekima koji su stradali u nonšalantnoj suspenziji pravnog poretka u Srbiji koja je i danas u toku. Sada pravim izuzetak. U pitanju je tema radnih praksi, o kojoj sam i prethodnih godina pisao i koja je važna – možda ne toliko kao još jedan ekser na posmrtnom kovčegu radnog prava u Srbiji, koliko kao pokazatelj u kojoj meri su neke lobističke struje koje vrlo operativno deluju unutar državnih struktura u simbiozi sa vlastima, operisane od realnosti i aktuelnog političkog trenutka.
Dva puta je u prethodnih nekoliko godina država pokušavala da uredi radne prakse. Kratko podsećanje, za one koji su ovu temu propustili:
Izmenama i dopunama Zakona o radu 2014. godine učinjen je dobar iskorak ka zaustavljanju zloupotreba korišćenja ugovora o stručnom osposobljavanju i usavršavanju – jedno od retkih rešenja koje je iskreno išlo ka poboljšanju položaja određene grupe radnika – ali je u tom potezu praktično onemogućeno sprovođenje radnih praksi za mlade koji su na ovaj način sticali prvo radno iskustvo.
Pošto je ovaj problem naknadno aktuelizovan, pišu se razne studije kako ova pravna praznina može da se reši (i sam sam bio autor jedne od njih, 2019. godine, ako dobro pamtim). Nameću se dva rešenja – da se donese poseban zakon, ili da se prakse urede Zakonom o radu. U tom trenutku nadležno ministarstvo za rad je protiv donošenja posebnog zakona. Lobističke grupe su međutim veoma zainteresovane za suprotno rešenje.
U međuvremenu se na potpuno neustavan način uvodi program „Moja prva plata“, koji je protivan ne samo osnovnoj logici zbrinjavanja mladih nezaposlenih, nego se i njegova primena pokazala veoma sumnjivom.
Pod nerazjašnjenim okolnostima, kako to u Srbiji obično biva, ipak se donosi odluka da se donese poseban zakon. Najpre jedan, a potom i drugi nacrt koji dolaze na javnu raspravu, oštro su kritikovani od strane stručne javnosti i sindikata. I jedan i drugi nacrt su nestali sa scene bez mnogo informacija o tome šta se sa njima desilo, ali je nezvanična verzija bila da je struka prevladala i da ovi tekstovi nisu imali podršku čak ni među (časnim i stručnim) ljudima iz Ministarstva za rad. Nije pomogla ni činjenica da su u najmanje jednoj od te dve situacije potencijalno usvajanje zakona prekinuli izbori.
Ipak, ideja o posebnom zakonu živi i očigledno se bez prestanka za njega lobira. On u tom smislu ima sudbinu po zlu čuvenog proširenog zakona o sezonskim poslovima, koji je nebrojeno puta odbačen ali je nekako uvek aktuelan za ovu vlast…
I sada je tekst nesuđenog zakona po treći put na javnoj raspravi. Pa da vidimo šta nam (novo) donosi.
Za početak, očigledno je da ovaj koncept pati od dva osnovna nedostatka kao i svi prethodni. Prvo, ovaj zakon nam uopšte nije potreban. Sa jednim ili dva nova člana u Zakonu o radu može se uspešno regulisati radna praksa na način koji je u skladu sa osnovnim principima i standardima rada. Ali se od priče o izmenama Zakona o radu uporno beži, pa je onda lakše proturiti neki novi zakon, makar bio i ovako nemušto sklepan. U samo dve države EU postoje posebni propisi koji regulišu radne prakse na otvorenom tržištu rada (Rumunija i Portugal), u najvećem broju su regulisane Zakonom o radu, u šest nisu regulisane jer u praksi ne postoje, a u Francuskoj su zabranjene. Drugi urođeni nedostatak jeste taj što se radna praksa i ovim nacrtom smatra radom van radnog odnosa, što obesmišljava čitav koncept njenog daljeg uređenja.
A koncept njenog uređenja je manje-više urnebesan. Evo nekih rešenja koja svakako privlače posebnu pažnju svojom „domišljatošću“:
Prvo zanimljivo rešenje je naizgled u korist „praktikanta“ (lica koje obavlja radnu praksu) – ono ne može obavljati praksu u nižem nivou kvalifikacija, od onih koje je steklo. Ovime se sprečava da neko ko je, na primer, završio fakultet, obavlja „praksu“ na poslovima na kojima je dovoljna i završena srednja škola. Ovo rešenje međutim pati od niza nedostataka. Najpre, ovime se praksa vezuje za formalno završeno obrazovanje, dok je osnovni cilj stručnih analiza koje su tokom godina izrađene prema potrebama privrede, da omogući praksu i za neka neformalna zanimanja, koja nisu uključena u kurikulume škola i fakulteta i za koje ne postoji formalni stepen obrazovanja. Drugo, u zakonskoj formulaciji je veoma vešto postavljen izuzetak od ovog pravila – da lice ne može „mimo njegove volje“ da obavlja praksu u nižem stepenu kvalifikacija. To znači da može da pristane na tako nešto i da pristanak briše zakonsku obavezu poslodavca. Poslodavac dakle može da nametne fakultetski obrazovanoj osobi da radi praksu na nivou nekoga ko je završio osnovnu školu, pa je sam zakonski izuzetak – imajući u vidu nesrazmeru moći u odnosu poslodavca i praktikanta – zapravo samo mrtvo slovo na papiru za svakog nesavesnog poslodavca. Konačno, u nacrtu stoji i da praktikant ne može da obavlja praksu u nižem stepenu kvalifikacija samo u toku prvih devet meseci nakon završetka školovanja. Svako ko pređe taj vremenski prag više nije zaštićen. Ovo se može logično pravdati time da se od svršenog učenika/studenta traži da se odmah nakon završetka određenog stepena obrazovanja uključi na tržište rada, dakle da ne bude pasivan. Ali ako iz bilo kojih okolnosti – porodičnih, zdravstvenih, profesionalnih (lice nakon fakulteta upiše master studije, ali ih još uvek nije završilo) – ovaj rok od devet meseci bude probijen, vraćamo se na fabrička podešavanja.
Zanimljiva je i diskriminacija lica starijih od 30 godina. Oni ne mogu biti praktikanti, odnosno ipak mogu ali samo ako 12 meseci pre zaključenja ugovora o radnoj praksi nisu bila radno angažovana. Opet, interesantna je upotreba termina – nije dakle dovoljno da lice nije bilo u radnom odnosu, nego je potrebno da nije bilo radno angažovano ni po jednom ugovoru koji je uređen Zakonom o radu. Postavlja se pitanje zašto je to tako? Jedan od odgovora glasi da se na ovaj način sprečavaju poslodavci da zloupotrebe ugovor o radnoj praksi. Ali taj princip odbrane od zloupotreba čini se nije dovoljan da bi objektivno opravdao pravljenje razlike između praktikanata do 30 godina i preko 30 godina starosti. A svako neopravdano razlikovanje – naročito je čudna granica od 30 godina – jeste diskriminacija.
Sadržina ugovora o radnoj praksi je predmet posebnog člana nacrta. Navodi se niz podataka o tome šta ugovor mora da sadrži i to je samo po sebi dobro, jer je važno što detaljnije regulisati položaj praktikanta, kada se već nalazi u pravnom vakuumu u odnosu na oblike rada koji su do sada uvedeni u zakonodavstvo. Ali veći deo tih elemenata zapravo ne garantuje nijedno pravo praktikantu. Samo se kod tačaka koje se odnose na rokove za isplatu naknade (koja nije zarada), trajanje dnevnog, nedeljnog i godišnjeg odmora, kao i uređenje „drugih poslova u vezi sa obavljanjem radne prakse“ (što je jedna izuzetno mutna i nedefinisana kategorija) predviđa da se oni mogu – a ne moraju! – urediti u skladu sa Zakonom o radu. Ovo valjda znači da poslodavac može da se „smiluje“ da podari praktikantu odmor u skladu sa pravom koje imaju zaposleni prema Zakonu o radu. Već i samo pozivanje na Zakon o radu u ugovoru, logički upućuje na odredbe koje se odnose na rad van radnog odnosa, a prema tim odredbama radno angažovano lice nema niti jedno od navedenih prava, niti su ona posebno uređena Zakonom o radu. Ovo rešenje se pojavljuje i u daljem tekstu, ovoga puta kao obaveza (?!) – u članu 20 Nacrta zakona kaže se da se na praktikanta primenjuju odredbe iz Zakona o radu koje se odnose na radno vreme, odmore, zaštitu omladine, naknadu troškova u vezi sa radom i odgovornost za štetu. Opet, nejasno je dakle da li se misli da odredbe kojima je regulisan radni odnos, jer ako se napiše samo „odredbe zakona kojim se uređuje rad“ a pri tome je jasno da je radna praksa rad van radnog odnosa (postoji izričita odredba u nacrtu o tome, u članu 7) onda se po logici stvari primenjuju odredbe koje se odnose na rad van radnog odnosa – a takve odredbe u Zakonu o radu ne postoje, jer lica radno angažovana van radnog odnosa ta prava nemaju garantovana zakonom. U pitanju je ili veoma loša nomotehnika, ili namerno ostavljanje ogromnog prostora za tumačenja.
Ugovor o radnoj praksi traje šest meseci, a jedan poslodavac može da ga zaključi sa istim praktikantom samo jednom. Iako se na taj način štiti praktikant od zloupotrebe ovog načina rada (nadam se da je to bila namera zakonopisaca) postavlja se pitanje šta će zapravo praktikantu značiti šest meseci prakse koju je stekao na ovaj način? Većina poslodavaca traži značajno duže praktično iskustvo, kada je to važan segment predviđenih uslova za zapošljavanje. Svakako je bolje imati nekakvo nego nikakvo iskustvo, sa time se moram složiti. Ali da li će šest meseci ponižavajućih uslova rada biti dovoljno da se efektivno poveća zapošljivost praktikanta? Sumnjam.
Nacrtom zakona se uređuje i „prekid“ radne prakse, valjda zato što praktikant nema pravo na plaćeno odsustvo u slučaju privremene sprečenosti za rad (nema pravo na bolovanje). Da nije tužno…
Dalje, Nacrtom zakona se uređuju prava koja praktikant inače ima prema drugim zakonima – na zaštitu od diskriminacije, zaštitu od zlostavljanja na radu, bezbednost i zaštitu zdravlja na radu, zaštitu podataka o ličnosti. Potpuno je nejasno zašto su ove odredbe našle svoje mesto u Nacrtu, kada se te zaštite inače podrazumevaju prema drugim propisima. Verovatno zato da bi impozantnije delovao krug prava na radu i po osnovu rada praktikanta – koji je inače veoma skroman. Već sam napomenuo sporni član 20. Celoj šizofrenosti tumačenja po kojim odredbama praktikant ostvaruje neka prava (i da li ih uopšte uživa) nikako ne doprinosi nastavak teksta predloženog zakona, jer se u članu 21 posebno reguliše radno vreme gde se ponavljaju (i proširuju) dometi primene „zakona kojim je uređen rad“. Ovo rešenje vapi za redakturom: ako je već iskrena namera zakonopisaca da se radno vreme uskladi sa radnim vremenom lica u radnom odnosu, to se mora preciznije odrediti.
Ako kod radnog vremena i postoji neka nedoumica, kod naknade za rad nje nema – ona nije zarada i nema karakter zarade. To je valjda lobistima jedino i bilo važno. Zanimljivo je, međutim, da ova naknada jeste vezana za zaradu i to osnovnu zaradu predviđenu za poslove koje praktikant obavlja. Praktikant može ostvariti naknadu u iznosu od samo 60% tako predviđene osnovne zarade. Ako prema Zakonu o radu pripravnik prima najmanje 80% osnovne zarade lica koje redovno obavlja iste poslove, koja je argumentacija za dodatnu diskriminaciju praktikanata? Da su troškovi njihove obuke viši, produktivnost niža? Ne bi se reklo iz celog konteksta i bilo bi zanimljivo čuti argumentaciju u korist ovako štetnog rešenja. Takođe, na ovaj način praktikant može biti dosta jeftiniji radnik od redovnog radnika. Zašto bi poslodavac otvorio novo radno mesto, ako može unedogled da angažuje praktikante? Istina je da jedno lice može da angažuje samo jednom, ali na njegovo mesto može doći drugi praktikant, pa za njime treći… Ako se uzme računica da praktikant radi u ugostiteljstvu na radnom mestu gde se prima prosečna osnovna zarada (u septembru 2025. godine 68.365 dinara), ukupan „trošak“ za naknadu praktikantu sa svim porezima i doprinosima bio bi 54.460 dinara, dok bi „pravi zaposleni“ koštao poslodavca 107.631 dinar. Neto zarada praktikanta bila bi 41.019 dinara za puno radno vreme, što je samo 75% minimalne zarade (takođe podaci za septembar 2025. godine). Dakle, lako se može desiti da praktikant radi za nižu cenu rada od minimalne zarade, što je samo po sebi skandalozno, a da pri tome poslodavac nema nikakvu obavezu da ga trajno zaposli, ili da zaposli bilo koga za obavljanje tih istih poslova.
Simpatičan je „ukrasni“ član 28 Nacrta zakona, kojim su određeni načini zaštite prava praktikanta: on se prema ovom rešenju može obratiti poslodavcu, kao i inspekciji rada. Praktikant nije zaposlen, pa samim tim ne može voditi radni spor, što njegovu zaštitu čini praktično nepostojećom. Ali su se zakonopisci veoma (ne)vešto odlučili da ovu negativnu činjenicu pretvore u pozitivnu, tako što će se istaći kome praktikant može da se obrati. Svaka čast.
Konačno, dirljiv je i član 29 koji ide u istom smeru kao i prethodni. Praktikant, naime, nema apsolutno nijedno kolektivno pravo po osnovu rada – ne može da bude član sindikata, da deluje u sindikatu, da štrajkuje ili kolektivno pregovara, na njega se ne odnosi kolektivni ugovor… Ali ništa od toga nije smetalo zakonopiscima da ovaj član napišu sa pompeznim rubrumom „Socijalni dijalog o radnim praksama“ kojim se ne reguliše ništa. Samo činjenica da poslodavac može konsultovati sindikat o radnim praksama, kao i da na zahtev sindikata mora da dostavi podatke o broju praktikanata. Još jedno tužno rešenje kojim se sindikatu nešto „daje“, a da mu je prethodno oduzeta (i sindikatu i praktikantima) cela paleta prava koja po međunarodnim standardima rada ne sme biti uskraćena nikome.
Povodom ovog Nacrta zakona, setio sam se sada već davne primedbe iz 2021. godine jednog od „dušebrižnika iz struke“ da sam i ja zagovarao donošenje novog zakona kojim bi se regulisalo ovo pitanje, kao i da sam se zalagao da prakse budu deo rada van radnog odnosa. Ovo prvo nije tačno – nikada nisam rekao da je potrebno doneti poseban zakon i to se lako može proveriti. Što se drugog tiče, verovatno se mislilo na analizu u kojem su razmatrane opcije kako se sve mogu regulisati radne prakse. U toj analizi sam se bavio regulacijom u radnom odnosu, regulacijom van radnog odnosa, i nedvosmisleno zauzeo stanovište da je jedini racionalni model regulacija u radnom odnosu. Jednostavno, tako se piše dubinska stručna ili naučna analiza o nekom pravnom institutu – razmotre se sve opcije, pa se na osnovu racionalne argumentacije izabere ona koja je najoptimalnija. Drugim rečima, nisam preporučio regulisanje radnih praksi kao model rada van radnog odnosa, već sam napisao da je takvo regulisanje moguće ali nije preporučljivo.
Moj odgovor na pitanje da li mogu da se regulišu radne prakse kao rad van radnog odnosa je, dakle, u tom smislu identičan odgovoru koji bih dao kada bi me neko pitao da li prasići mogu da lete. Mogu, ali nije baš pametno pokušavati tako nešto. A i ne znam čemu bi služilo. Ako ih dovoljno snažno lansiramo, možemo da konstatujemo da će neko vreme leteti, preći nekom brzinom neku razdaljinu. I to je to. Nakon toga sledi ateriranje, koje ne može biti lagano ni dobro po prasiće, ali ni po one na koje prasići slete. Isto je sa ovakvim načinom regulisanja radnih praksi – može se usvojiti zakon koji je neustavan, protivan osnovnim međunarodnim standardima rada i nizu međunarodnih instrumenata koje smo prihvatili i koje formalno moramo poštovati. Bezvlašće vlasti niko ne može da spreči. Ali šteta koja će time biti uzrokovana daleko prevazilazi bilo kakvu korist koju ćemo imati od ovakvih normativnih rešenja. Ne samo da se ne odustaje od politike totalnog rastakanja koncepta rada kakav poznaje ostatak sveta, nego se veoma odlučno širi krug onih koji su takvom politikom pogođeni, i koji neće moći da ostvare ni najosnovnija garantovana prava u okviru uživanja ljudskog prava na rad. Nije, međutim, realno očekivati ništa drugo u društvenoj situaciji kada je mladost jedne države formalno najveći neprijatelj vlasti – ovo je u tom smislu samo još jedna osveta, poruka da za mlade vlast nema razumevanja i da im neće ponuditi ništa osim mrvica. Za sve ostalo moraju da se izbore.
Letite prasići, letite. Do izbora.
Peščanik.net, 10.12.2025.
SVET RADA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Ministarstvo osvete - 19/02/2026
- Kada prasići polete - 10/12/2025
- Štrajkom ću te, štrajkom ćeš me - 13/02/2025
