Bekstvo sa dna

Posle podužeg razdoblja razmišljanja, premišljanja, kolebanja, kalkulisanja i stagnacije, pa i neuvijenih opomena evroameričkim zvaničnicima da se urazume „jer mi imamo alternative“, Srbija je činom apliciranja (konkurisanja, valjda) za dobijanje statusa kandidata za članstvo u EU konačno krenula u dobrom, (ne)očekivanom pravcu. Zalomilo joj se (ako se tako nešto može reći) da za samo nekoliko dana bude stavljena na „beli Šengen“, potom odmrznut prelazni trgovinski sporazum, a da nije morala Mladića u Hag; odmah zatim, kao šlag na torti, usledila je pompezna svečanost u Stokholmu, na kojoj je Boris Tadić švedskom premijeru uručio zahtev. Sve to bilo je sasvim dovoljno da srpski šef srpske države sa prepoznatljivom dozom samouverenosti izjavi kako očekuje da već sledeće godine Srbija bude kandidat za učlanjenje. Da ne bi zaostajao za svojim šefom, nezaobilazni Božidar Đelić ide i korak dalje sa uverenjem da bi se taj sledeći „istorijski trenutak“ mogao desiti čim preguramo zimu, sa prvim najavama proleća. Biće, naravno, pravo (neprijatno) čudo ako bude drugačije nego što je Beograd isplanirao.

Po već ustaljenoj političko-marketinškoj tehnologiji preuveličavanja i veličanja događaja za domaću upotrebu, i ovaj poslednji dobio je atribute i dimenzije „istorijskog“ čina. Pljušte komplimenti sa mnogih strana, (pr)ocene kako je Srbija „konačno“, „odlučno“ i „hrabro“ rekla „da“ Evropi, da „povratka na staro više ne može biti“, ide se čak dotle da se tvrdi da se ovim činom srpska politička i nacionalna garnitura definitivno ogradila od prošlosti, dakle, od Miloševićeve i memorandumske nacionalističke i ratne politike, opredelivši se za sistem evropskih vrednosti. Sve to, razume se, može biti tačno (vreme će pokazati i koliko), ali u ovom trenutku, kada Srbijom „haraju“ podele po raznim osnovama, najopipljivija tekovina stokholmskog slavlja je to što podnošenjem zahteva za sticanje statusa kandidata Srbija, zapravo, beži sa samog začelja evropskih integracija balkanskih zemalja, prepuštajući ga ionako takoreći otpisanoj Bosni i Hercegovini. Sama ta činjenica – ma koliko u trenutnoj pobedničkoj euforiji ona bila zanemarivana, daje povoda za oprez i dozirano zadovoljstvo. I zaista, prilično je neuverljiva tvrdnja da smo, eto, uz pomoć „naših evropskih prijatelja“ (Švedske, Italije, Španije, Grčke, pre svega), skinuli sve doskorašnje dileme i kontroverze oko pravih ambicija i planova srpske politike. Deluje malo neskromno i pretenciozno, reklo bi se čak megalomanski, da oni koji su godinama unazad igrali tu ulogu „lidera balkanskog dna“, posle Stokholma sami sebe promovišu u „predvodnike“ evropskih integracija balkanskog regiona.

Ako bi se, uslovno, dakle, sa izvesnom dozom rezervisanosti, prihvatila teza da Srbiji, posle aplikacije za članstvo u EU, nema povratka nazad, da put u Evropu nema alternativu, nameće se logično pitanje da li je i koliko ova država spremna, mimo retoričkog zaklinjanja, da adekvatno odgovori na tako krupne izazove. Odnosno, koliko je pripravna da, bez uobičajenih trikova, simulacija i markentinške kamuflaže, svoj, u ambijentu ratne i nacionalističke euforije, uspostavljen, a potom u mnogo čemu i prekopirani (posle 5.oktobra) Miloševićev sistem vrednosti, za relativno kratko vreme zameni evropskim. Već Tadićevo uporno ponavljanje da Srbija želi u EU „sa svojim identitetom“ ostavlja mnoge nedoumice oko prave sadržine te „definicije“. Naime, da li to znači da Beograd ostaje pri doskorašnjoj (u nekim nacionalističkim krugovima, još važećoj) sumnji da Evropska unija želi da nas teritorijalno i nacionalno „obradi i preradi“, iako je i svakom laiku savršeno jasno da Brisel ne ukida državu i naciju, istoriju, jezik i kulturu, ali i te kako nastoji da ih svojim pravilima uklopi u evropski sistem vrednosti koji neće biti remetilački i limitirajući već faktor razumevanja, saradnje, tolerancije i ujedinjavanja. Kako reče ovih dana nemački državni sekretar Volf Ruthart Born, u EU je nacionalni ponos dozvoljen, ali nikako i nacionalizam, što bi prvenstveno trebalo shvatiti i kao svojevrsno upozorenje srpskoj političkoj, nacionalnoj i intelektualnoj eliti da mora korenito da menja neke dosadašnje stereotipe o sebi i sopstvenoj (nacionalnoj) veličini. Ako će, pak, Tadićevo insistiranje na „identitetu“ značiti ostajanje pri sadašnjoj formuli „I Evropa i Kosovo“, dalje zatezanje i pogoršanje odnosa u regionu, naročito sa najbližim susedima, Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom i Makedonijom (pri čemu je najava da će Srbija uzvratiti Hrvatskoj kontratužbom za genocid nad srpskim narodom, od Pavelića do Tuđmana, zapravo, indikator da će se regionalno preganjanje nastaviti), onda razloga za  optimizam baš i nema previše.

Bilo bi jako dobro ako bi i srpska vlast bila svesna da bi zadržavanje unekoliko modifikovane nacionalne i nacionalističke platforme bilo štetno i za Srbiju i za čitav balkanski prostor i da u tom kontekstu počne da razmišlja o drastičnijem otklonu od politike koja je 90-tih godina razorila region, a i nakon toga proizvodi i izaziva povremene i sve učestalije „mirnodopske“ tenzije, sporove i sukobe. To, naravno, podrazumeva da se odustane od manira da se tragična i kompromitujuća prošlost relativizuje, da se njena prava pozadina (velikodržavne teritorijalne ambicije) potiskuje i prikriva forsiranjem (Miloševićeve) teze o bratobilačkim, odnosno građanskim ratovima, pri čemu se i ratni zločini, pa i onaj najstrašniji u Srebrenici, prikazuju kao posledica vrste rata u kome su svi krivi i svi nevini. Za početak bilo bi korisno da Skupština Srbije usvoji rezoluciju o Srebrenici, koja neće biti novi doprinos uravnoteživanju zločina, proglasi 11. juli Danom sećanja na žrtve tog genocida (koji Evropa već obeležava), završi hašku priču isporučivanjem Ratka Mladića i Gorana Hadžića (ili uverljivo dokaže da se ne kriju u Srbiji), pozove na konkretnu odgovornost sve one (i na najvišim funkcijama) koji su godinama unazad, pod izgovorom da „nema političke volje“, opstruirali hvatanje kreatora najmonstruoznijeg zločina na tlu Evrope posle 1945. Zapravo ga štitili i skrivali „moleći generala da se u interesu države i nacije dobrovoljno preda“. Dalje igranje na kartu da će nam Evropa i, naročito, Holandija, zbog zamora ili straha da se Srbija ne vrati na stare remetilačke i nacionalističke staze, u junu iduće godine kada se očekuje odgovor na zahtev za sticanje kandidatskog statusa, ponovo progledati kroz prste, biće, zapravo, još jedan dokaz da ova država i njeni političari nemaju nameru da nešto suštinski menjaju u svojoj politici.

To će, pored Kosova, nesumnjivo, biti najveće iskušenje za politički i državni vrh, koji je na sebe preuzeo misiju da pogura Srbiju ka Evropi, a da, opet, ne prokocka svoj rejting u biračkom telu. Najnovije istraživanje javnog mnjenja, po kome čak 63 odsto ispitanika ne podržava izručenje Ratka Mladića Hagu i ističe da „vitez od Bosne“ nije počinio nikakav zločin, pa ni srebrenički, šalje bar dve uznemirujuće poruke. Prvu, da je proevropsko raspoloženje građana relativno, da, u suštini, većina njih ili ne zna ili ne prihvata činjenicu da su „neki naši sunarodnici ubijali, silovali i pljačkali“. Ova većina ostaje lojalna dugo godina (od političara) stvaranoj klimi prkosa u stilu „mi bismo u Evropu ali pod našim uslovima“, odnosno da se EU „prilagodi nama, a ne mi njoj“. Druga poruka ovog istraživanja stavlja vladajuću garnituru pred izbor: ili da korenito menja odnos prema prošlosti i tako ubrza evrointegracije i stabilizaciju ekonomskih i političkih prilika, ali i stavi na raspolaganje svoj rejting, ili da i dalje kalkuliše sa Koštuničinom ideološkom matricom kako je nacionalizam, ovog puta bez ratova i etničkih sukoba, u stvari, „jako korisna demokratska tekovina“ koju Evropa mora da proguta ako želi Srbiju u svojim redovima.

Promena vrednosnog sistema podrazumevala bi ozbiljno i drastično preispitivanje još poodavno zahuktalog trenda, odnosno državnog procesa revizije rezultata Drugog svetskog rata, marginalizovanja i obezvređivanja antifašizma da bi se amnestirala kolaboracija sa fašizmom. Počelo je zakonskim izjednačavanjem partizanskog i četničkog pokreta, nastavilo se sudskim rehabilitacijama Dragiše Cvetkovića i Dragiše Vasića, ali i kampanjom da se „ispravi istorijska nepravda“ prema Draži Mihailoviću, Milanu Nediću, Dimitriju Ljotiću, svima onima koji su kolaboraciju sa nemačkim okupatorom smatrali „patriotskim žrtvovanjem da bi se srpski narod sačuvao od istrebljenja.“ Sve se, poslednjih meseci, finalizuje gotovo fanatičnom državnom potragom za grobom Draže Mihailovića i namerom da se prekopavanjem grobova nastradalih po Srbiji krajem Drugog svetskog rata, partizanski pokret kompromituje i označi kao komunistička družina opakih ubica i baraba.

Dakle, u Srbiji se – upravo dok krči put ka EU – intenzivira proces koji je u Evropi apsolutno nezamisliv. Lansira se čak i najčudovišnija teza kako bi Srbija i Srbi zasigurno već bili u Evropskoj uniji da su 1945. komunisti izgubili, a četnici dobili rat. Ne treba se zato čuditi što se u godini, koju neki smatraju prekretnicom u evrointegracijama, stvara ambijent za ekspanziju najekstremnijih grupacija i institucija i što je Srbija postala poligon za eksploziju svakojakog nasilja, od parlamenta, preko medija i tribina, do ulica i sportskih arena.

 
Peščanik.net, 25.12.2009.