Priređena je, bez sumnje, još jedna impozantno šarena predstava za narod. Ispade, međutim, da narod baš i nije bio preterano impresioniran onim što je video i čuo. Jedanaestočasovna debata u Skupštini Srbije, koja je, kažu, bila zamišljena kao nekakav (ko zna koji po redu) istorijski prelom, zapravo je poslužila kao idealna tribina da se i svetu i nama samima poruči: nema predaje, Kosovo je naše i ostaće naše, ma koliko to našem mrskom neprijatelju smetalo, nema revizije politike prema Kosovu, diskontinuiteta sa strategijom, koju je svojevremeno osmislio Milošević, a u modifikovanoj „demoktratskoj“ i „miroljubivoj“ varijanti sprovode, najpre Koštunica, a potom i Tadić. I koja je Kosovo učinila nedostupnim i izgubljenim.

Dakle, ćeraćemo se još, sve dok i sami ne shvatimo da od svega nije ostalo ništa opipljivije. Osim, možda, činjenice da smo, i posle svega, još jedne krupne međunarodne kompromitacije, koja je ovog puta pristigla iz tog, za Srbiju i Srbe „pogubnog“ i „tragičnog“ Haga, ostali nepokolebljivi u čvrstini našeg uverenja da se u „svetu vozi pogrešnom stranom“. I jalovoj nadi da će se svi, sem domaćih kreatora zabluda, iluzija i obmana, jednom opametiti i predomisliti. Posmatrali smo, u stvari, reprizu loše skrojene patriotske priredbe, čiji prevashodni cilj nije bio da podstakne neka nova, modernija i svežija promišljanja o Kosovu, svetu i nama samima, preokrene dominaciju gubitničke (kosovske) filozofije da se iz poraza stalno ide u nove – pobede, već da se iz još jedne avanture (koja se, istini za volju, graniči sa vratolomijom) izvuku čitave glave, sačuvaju fotelje, vlast, monopoli, odbrani pravo na sopstvenu apsolutnu nevinost i nepogrešivost.

Usvajanjem nove rezolucije, uz nesebičnu pomoć i asistenciju starih i novih, genetski modifikovanih radikala, dakle, svih onih koji su nas, preko Kosova uvalili u ogromne nevolje, zakamuflirana je, na kraći ili duži rok, svejedno, odgovornost vladajuće garniture za sve promašene taktike i strategije, pogrešne procene, prekomerno (i uludo) iscrpljivanje i trošenje društvene energije i potencijala (i novca, dabome) na unapred izgubljene bitke. Pa je valjda i normalno što je, uporedo sa optužbom da MSP „iz političkih razloga“ nije odgovorio na „suštinsko“ pitanje (koje Srbija nije ni postavila) albanske (kosovske) secesije, izostalo i racionalno i uverljivo objašnjenje – zašto se oružje, koje je ovdašnja vlast „mudro“ spremila protiv drugih, u međuvremenu okrenulo protiv Srbije.

Iz neznanja, političke nezrelosti, pravnog i spoljnopolitičkog amaterizma, čak i diletantizma, nepriznavanja realnosti, slepog verovanja da su „pravda i istina“ uvek i isključivo na našoj strani, ma šta drugi mislili o nama? Svi su ti razlozi u igri, a i neki drugi, pre svega, manir srpske političke i nacionalne „elite“ da može činiti šta joj je po volji, da lako, brzo, i krajnje neodgovorno povlači i najpogubnije poteze a da se za njihove posledice račun ispostavlja samo – Srbiji i njenim građanima. Ako, recimo, jedan ministar (u ovom slučaju, kulture) ne snosi nikakve reperkusije što su mu arogantno nametnute izmene Zakona o javnom informisanju, koje su za kratko vreme stvorile pravi haos u medijskoj sferi, oborene na Ustavnom sudu, zašto bi se vrh države osećao bar minimalno odgovornim što mu je koncept odbrane Kosova doživeo teške udarce i poniženja.

Krčag je, dakle, ponovo slomljen, mleko prosuto, pa se javnost po ko zna koji put pita – šta je sledeće. Mnogo toga što smo čuli u instituciji (zvanoj parlament), koja je i ovog puta poslužila kao poligon za puku verifikaciju (i legalizaciju) jedne strateški pogrešne politike državnog vrha, ne uliva nade da će se ta sumorna serija u dogledno vreme zaustaviti. Naprotiv, sve govori da Srbiju očekuju možda još teža iskušenja i udarci. Vlast ne odustaje od gubitničkog kursa, najavljuje nove mere, čiji cilj nije da se spreči kosovizacija Srbije, već da se, kupovinom vremena, zamornim pregaganjima sa svetom, precenjivanjem sopstvene uloge i značaja i ignorisanjem činjenice da su se okolnosti u međuvremenu radikalno promenile, pre svega, da je Kosovo posle Haga steklo skoro nedostižnu (ne samo psihološku) prednost, održi privid, prvenstveno u domaćoj javnosti, kako se, zapravo, ništa strašno nije desilo, Srbija, eto, može – bude li bar minimuma svetske pravde i poštenja – da isposluje i ono što se u ekspertskim i diplomatskim krugovima, a sve više i među običnim građanima, smatra nemogućom misijom: nove statusne pregovore. I, naravno, nastavlja se već poznata igra. Boris Tadić bi rado sa Evropskom unijom pisao rezoluciju za GS UN, ali pod našim uslovina. Evropa je, doduše, već hronično konfuzna, šalje Beogradu, najblaže rečeno, zbunjujuće, čak i međusobno konfrontirane poruke, u nadi da će, dok još ima vremena do septembarskog zasedanja GS UN, umilostiviti i odobrovoljiti srpsku vladajuću ekipu da bude realnija u procenjivanju sopstvene pozicije. Brisel nudi Beogradu ubrzani kandidatski status u zamenu za odustajanje od insistiranja na statusnim pregovorima, Beograd, opet, kalkuliše kako mu otpor pet članica EU, koje ne priznaju Kosovo, ide na ruku, a Evropi vezuje ruke jer ne može da postigne konsenzus ni oko daljeg puta Srbije u EU, još manje oko ambicije da se srpskim zvaničnicima uputi jedinstvena poruka da je priča o statusu Kosova, što se EU tiče, završena.

Valjda uveren da je u Skupštini dobio blanko-potvrdu da je srpska spoljna politika u prethodne dve godine „sjajno odradila svoj posao“, dvojac Tadić-Jeremić nastavlja sa forsiranjem iluzije da jedna izgubljena bitka (Hag) ne znači i gubitak rata. Brisel i Vašington više nisu u žiži njhovog interesovanja, okrenuti su Moskvi i Pekingu, sve karte se bacaju na rezoluciju Generalne skupštine UN kojom bi se, po zamisli Beograda, izdejstvovali statusni pregovori sa kosovskim Albancima. Prenebegavaju se, međutim, neke elementarne stvari.

Najpre, šta će Beograd ako Tadićevi izaslanici i njegovo pismo ne budu dovoljno ubedljivi da razuvere 55 država da ne priznaju Kosovo? Potom, na čemu se zasniva, sada već obnovljeni optimizam da bi se, bez pomoći Evropske unije i SAD, mogla napabirčiti većina za izglasavanje rezolucije u GS UN? Na kraju, i najvažnije, ukoliko Srbija, kojim čudom, prebrodi sve prepreke i dobije željenu rezoluciju, preostaće joj, reklo bi se, najteže, Sizifov posao da natera kosovske albanske lidere da sednu za pregovarački sto. I to baš sada kada u Prištini ispijaju pobednički šampanjac, uvereni da im je MSP bitno ojačao poziciju, povećao manevarski prostor i osnažio već pomalo poljuljano samopouzdanje. Albanci bi mogli da popuste samo na izričit pritiasak EU i SAD, ali to je karta na koju Beograd i zbog svog trenutnog kalkulantskog odnosa prema njima, ne može više da računa. Ako srpski državni vrh misli da se rezolucijom može nešto promeniti na terenu, ne bi bilo na odmet da se priseti sudbine svih onih sličnih dokumenata, poziva i apela GS UN, na primer, oko Bliskog istoka, koji su bili ili apsolutno ignorisani ili su doživljavali fijasko.

Možda će eventualnim usvajanjem rezolucije, srpski političari dobili nekakvu satisfakciju, ali je sva prilika da bi, ugrožavajući kredibilitet Evropske unije i SAD, zapravo ostali i bez Kosova i bez EU. Svaka druga računica je najobičnija manipulacija.

Peščanik.net, 28.07.2010.

TEMA – KOSOVO

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply