Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Nova klasa

Gotovo, nema više, pojela maca! Političari, tajkuni, mafijaši i skorojevići su namireni, neka se pripreme vladike, prestolonaslednici, prinčevi i princeze.

Bekstvo sa dna

Za početak bi bilo korisno da skupština Srbije usvoji rezoluciju o Srebrenici, proglasi 11. juli Danom sećanja na žrtve tog genocida i završi hašku priču isporučivanjem Ratka Mladića i Gorana Hadžića.

Sejanje straha i iluzija

Evropska komisija je nedavno preporučila da se sa Makedonijom mogu započeti završni pregovori o njenom učlanjenju u Evropsku uniju, pod uslovom da se do decembra reši grčko-makedonski spor oko imena ove mlade države.

Sistemsko nasilje

Nije bilo tako davno kada je pola miliona građana ispratilo mučki ubijenog Zorana Đinđića. Brisa Tatona takođe ispraćamo sa zavidnom količinom tuge i revolta, nadajući se da će ova tragedija razvejati magluštinu oko prave prirode i izvora nasilja u državi Srbiji.

Ovo je, bre, moja Srbija!

Šta povezuje izmene Zakona o javnom informisanju, trijumfalističku nacionalističku terevenku prilikom otvaranja škole „Srbija“ u samom (epi)centru ratne i ratno-zločinačke politike u BiH 90-tih i najsvežiju političko-kalkulantsku klackalicu oko statusa Vojvodine?

Ko, zapravo, ruši vladu?

Posle neuverljivog objašnjenja kako mu je u julu omraženo u avgustu postalo prihvatljivo uvođenje drakonske kaznene politike protiv medija, LDP tvrdi da je nesebičnom podrškom Demokratskoj stranci spasao Tadićev kabinet, odnosno zaštitio „javni interes“.

Kartografi balkanskih zabluda

Na sceni su dva oblika politički i nacionalno instrumentalizovane euforije: Prištine, da je priča o Kosovu završena, da nema povratka na staro; Beograda, da prava „bitka za Kosovo“ tek predstoji, tj. da gubitak dela teritorije nije to što jeste sve dok ga sami ne budemo verifikovali. A to, zna se, nećemo učiniti nikad.

Prepariranje medija

Zanimljiva situacija: najpre je država, odnosno politička oligarhija na vlasti, svojim (ne)činjenjem stvorila (ili mu je odlučujuće kumovala) frapantan haos na medijskom prostoru, a kad je taj „nered“ došao po svoje i počeo da naplaćuje dugove od svojih tvoraca, spustila je rampu.

Zamke političkog monopola

U narednih šest meseci, kako su zamislili tvorci novog zakona, džungla od 600 (ne)postojećih političkih stranaka i pokreta trebalo bi da se pretvori u šumarak, tačnije u lepo uređeni dvored koji će putnike namernike voditi ka srećnijoj i prosperitetnijoj političkoj Srbiji.

Srpsko-hrvatski rimejk

Od Srbije se ne mora tražiti da prizna nezavisno Kosovo, ali ona mora da nauči lekciju demokratije, da prizna neke realnosti i obavi – sopstvenu dekosovizaciju. Ne učini li to, Beograd će i dalje igrati ulogu ključnog balkanskog – destabilizatora.