Bez čuda u „Stranger Things“

Prikaz 8. epizode pete sezone „Stranger Things“ (Netflix, 2025/2026)

Nije 2026. praktično ni počela, a mi smo u njoj već završili jednu veliku stvar. Jeste, videli smo poslednju epizodu poslednje sezone izvanredne serije „Stranger Things“. I da odmah kažem, nije ova poslednja, peta dakle sezona bila najbolja, ni blizu. Ako ćemo pravo, verovatno je sedma epizoda u toj sezoni i najlošija od svih epizoda u svim sezonama. Ali, braća Duffer su izuzetni pripovedači, i bilo je za očekivati da će u osmoj, završnoj epizodi sezone i čitave serije napraviti čudo. I napravili su ga.

S jedne strane, pokupili su sve u prethodnih sedam epizoda naizgled rasparane niti i uvezali ih onoliko čvrsto koliko je to bilo moguće. A to nije mnogo. S druge strane, sve što im je narativno izmaklo iz ruku, kompenzovali su upečatljivim slikama. I u prethodnim sezonama gledali smo spektakl, ali ono što smo odgledali u osmoj epizodi nadišlo je sve što smo bili videli. Za trenutak, učinilo se, u sedmoj epizodi, da će pred sam kraj serija promeniti žanr i iz horrora i fantastike preći u sf. Na svu sreću, nije se desilo.

Osma epizoda zakucala je stvari na svoje mesto i smestila bez ostatka čitavu priču u epsku fantastiku, i horror, naravno. S tim što sa horrorom treba biti oprezan. Jer, sumnjiv je to horror u kome iz brojne grupe glavnih junaka „Stranger Things“ bezmalo niko ne strada. Hoću da kažem, horror tu nije da uteruje strah. Naprotiv, žanr je izabran kao najprikladniji – s mnogo dobrih razloga – za priču o odrastanju.

Coming of age, to je jasno od samog početka, jeste zapravo dominantna žanrovska odrednica za „Stranger Things“.

Da ne elaboriramo to ovde previše, uzmimo kao primer samo priču jednog od glavnih junaka – Willa. Ne zato što je to najbolja priča, jer nije, već zato što će Will izričito objasniti da je sva strava u svetu oko njega u stvari odraz strahova i projekcija sopstvene budućnosti u njegovoj glavi. To je jedno od najjednostavnijih objašnjenja horrora – oko glavnog junaka materijalizuju se, otelovljuju njegovi manje ili više opravdani ili utemeljeni strahovi.

Drugo objašnjenje za horror, po kome takođe radi priča u „Stranger Things“, jeste njegova konzervativna nastrojenost: horror nam prikazuje šta se dogodi ako se izađe iz kolotečine, ako se hoće biti drugačiji, ako se želi promeniti svet. Po tome je žanr strave i užasa blizak pričama o odrastanju – oba žanra imaju upisana u svoje osnovne matrice očuvanje postojećeg stanja i poretka, to jest odnosa moći.

U „Stranger Things“, to vidimo u epilogu dugačkom pedesetak minuta, što je gotovo polovina čitave poslednje epizode, svet ostaje isti, a naši junaci se mire s njim, takvim kakav je (Steve je najočitiji primer).

Ako iz ugla žanrova coming of age i horrora gledamo seriju, što mi se čini najprimerenijim, onda ona postaje kolekcija životnih priča svojih junaka, kojih je, ruku na srce, nešto više. A te se priče ukrštaju i prepliću tako da s vremenom ne samo da utiču jedna na drugu, nego i bitno jedna drugoj određuju putanje, baš kao i u ovom našem, takozvanom stvarnom svetu. A sav užas koji smo gledali u svih pet sezona, zapravo je užas odrastanja i suočavanja sa svetom, što se može opisati i kao otkrivanje naličja sveta ili njegovog ružnijeg lica (jeste, to je Henry Creel/Vecna).

Stvar je, međutim, u tome što epska fantastika ne trpi da ostane u ravni ličnog, pojedinačnog. Ona se uvek bavi kolektivom i njegovom sudbinom, to jest sudbinom sveta. Vecna nije samo otelovljenje strahova svakog junaka priče ponaosob, on je i oličenje zla samog po sebi, te kao takav i pretnja po čitav svet. Kada mu se suprotstavljaju, nije stvar samo u tome da glavni junaci odrastaju, oni tako i spasavaju svet od zla.

Zanimljivo je misliti o tome, a na to nas navodi „Stranger Things“: da li odrasti znači postati sposoban da se brineš ne samo o sebi nego i o svetu? (A tu smo na korak od priče o pobuni u Srbiji.)

Kada poređamo glavne žanrovske odrednice za „Stranger Things“ – recimo još jednom: coming of age, horror, epska fantastika – jasno je da ničeg subverzivnog, alternativnog, kritičkog nema, barem ne u većoj meri, u toj priči. To su tako postavljeni žanrovi, nema mesta za radikalne poruke, i dobri pripovedači, a braća Duffer su izvanredni pripovedači, to znaju i tako biraju. Hoću da kažem, njihova namera nije bila ni da nas pomere ni da nas promene.

Oni nas jednostavno uljuljkuju u svoju priču i tako nas mire sa našim svetom, koji ne mora nužno da nam se dopada.

Je l to sad ja kažem nešto loše o njima, kritikujem ih? Ne, uopšte ne. Oni su rešili da nas zabave, da nas zabave tako što će nam ispričati jednu odličnu priču. I pošto nam je ispričaju, da nas ostave iste kakvi smo i bili, a da ipak o sebi mislimo bolje nego što smo mislili pre nego što smo odgledali seriju. Popularna kultura na delu u punoj svojoj snazi. Ako nije odgledao, videće već sve to čitalac kada bude gledao, a treba da pogleda. Sve što smo želeli da se dogodi u osmoj epizodi, dogodilo se.

Braća Duffer nam izlaze u susret na svaki mogući način. Pa čak i našim najnižim porivima (majka sa sekirom – ko je odgledao znaće, a ko nije, setiće se kada bude gledao).

Samo što to ipak nije sve što se može reći o seriji. (Ako neko strepi ko je ostao živ, a ko umire/gine u priči, i u tome uživa, a još nije pogledao osmu epizodu, neka ne čita dalje.) Da ponovim još jednom, braća Duffer su izuzetni pripovedači, i tačno znaju šta rade, čak i onda kada im konci priče klize kroz prste. Zato će nam u osmoj epizodi ponuditi ipak i alternativni kraj, to jest dva kraja priče o – po mom mišljenju, neka mi oprosti Max – najvažnijoj junakinji. Jeste, mislim na El, to jest na Jedanaest, to jest na Jane.

Jasno je da u takozvanom normalnom svetu Hawkinsa ne može biti mesta za El. Među svim junacima, uključujući tu i Willa, ona je zapravo jedina zaista drugačija (ona je, u tom smislu, isto što i Wolverine, to jest X-men). Ona će jedina poneti sav teret žanra epske fantastike u priči. El je junakinja, jedina takva u priči, čije odrastanje i sazrevanje se svodi na prihvatanje sudbine. A sudbina joj je da se žrtvuje i spasi svet (u tom smislu, „Stranger Things“ su isto što i „Hronike Šanare“).

Što ona i uradi, a to znači da – gine. To je izuzetno jako mesto u priči, i ima dalekosežno značenje. Ali će Dufferi ipak izbeći da ga elaboriraju. Umesto toga, oni će, nekih četrdesetak minuta kasnije, ponuditi drugačiji, po svemu fikcionalni (jeste, fikcija u fikciji) kraj za El – ona ipak ostaje živa, to što je vidimo da gine je u stvari poslednji trik koji ona izvodi da bi sačuvala svoj život. I njeni najbliži, najbolji prijatelji spremno biraju da poveruju da je baš to kraj priče o El – Jane je živa.

Samo što za razliku od njih, gledalac teško u to može da poveruje. I možda zato tako dugačak epilog – da zaboravimo na El, kako bismo lakše prihvatili laž o njenom (srećnom) kraju. Dok u (surovoj) stvarnosti priče, znamo to mi kao i braća Duffer, El mora da nestane, da bi se svet vratio na staro, da bi nastavio da postoji isti onakav kakav je bio i pre. Mogli su to Dufferi da ostave i za sam kraj, da su hteli da budu subverzivni, da su hteli da nas prodrmaju. Ali nisu. Kao što nisu hteli ni sasvim da slažu – pa su ubili jedinu pravu superjunakinju u priči.

Peščanik.net, 02.01.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – Još istog