Bezbrižni Mladić

Nekima, hronično sumnjičavim, pre svega, bilo je i ostalo nejasno: kako je moguće da Ratko Mladić bude sve udaljeniji od pritvorske jedinice u Ševeningenu, a Srbija sve bliža Briselu i evropskim integracijama. Biće da se oko toga u novije vreme sve ispomešalo, pa je tako stvoren specifičan političko-interesni bućkuriš u kome je teško, reklo bi se, i nemoguće prepoznati šta je sve prevagnulo u (negoveštenoj) proceni evropske birokratije kako se Srbija, uprkos svemu, kvalifikovala za sledeću etapu na „mukotrpnom“ putu ka Evropi.

Satiričari, bar oni koji ne mare previše za nacional-patriotizam, verovatno će jednom, pre ili kasnije, svejedno, primetiti da je, zapravo, Ratko Mladić svojim „neverovatno uspešnim skrivanjem“ efektnije nego aktuelni srpski političari doprineo da Srbija pregrmi još jedno teško iskušenje. Ako se, naravno, početkom iduće sedmice Holandija opet ne uzjoguni, što baš i nije za očekivati posle najnovijeg (Bramercovog i briselskog) ushićenja „naporima i elanom Srbije i njenih bezbednosnih službi“ da pronađu i uhapse dvojicu preostalih haških begunaca.

Sada kada i evropski političari, u starom, odlazećem, i novom, dolazećem izdanju, ponavljaju omiljenu krilaticu njihovih srpskih kolega iz proteklih godina da „Srbija ne može biti talac jednog čoveka“, makar se za njega tvrdilo da je glavni kreator najvećeg etnički motivisanog ratnog zločina na tlu Evrope posle holokausta, lako je Borisu Tadiću da, impresioniran informacijama iz Njujorka, Haga i Brisela, izjavljuje da će njegova država, čak i da nema međunarodnu obavezu da juri generala Mladića, nastaviti da ga traži i uhapsiti čim ga neko spazi, odnosno locira.

Još je lakše Rasimu Ljajiću da, povodom još jedne (ne)uspešne pokazne vežbe potrage za Ratkom Mladićem, ponovi da će se 1. januara iduće godine povući sa (jedne od mnoštva funkcija) mesta koordinatora Akcionog tima ako dotle Mladić ne bude u Hagu.

Prvom (Tadiću) se čini da mu naklonost iz sveta, makar trajala samo do sledeće krivine na putu ka EU, omogućava da bez ikakvog rizika priča šta mu padne na pamet a da pritom nikome ne mora da objašnjava zašto se u Srbiji i dalje ratni zločinci smatraju nacionalnim herojima, zašto je Haški tribunal proskribovana antisrpska institucija, zašto Beograd sistematski ignoriše (a, bogme, i relativizira i omalovažava) presudu Međunarodnog suda pravde (od koga očekuje da mu vrati Kosovo), po kojoj je Srbija „odgovorna što je mogla a nije sprečila srebrenički genocid.“

I zašto ne odgovara na uporno insistiranje nevladinog sektora da se 11. juli i u Srbiji, kao što se to čini u Evropi, obeležava kao Dan sećanja na hiljade pobijenih Bošnjaka u Srebrenici. Uz to, da razjasni koji su pravi motivi što njegova diplomatija tako revnosno održava visok nivo tenzija i nestabilnosti ne samo dvoličnom politikom prema Bosni i Hercegovini već i u čitavom regionu.

Drugom (Ljajiću) je, opet, savršeno jasno da mu eventualna ostavka neće politički naškoditi, oslobodiće se jednog posla u kome je, manje-više, bio portparol „nemoći“ srpske države da locira i uhapsi Mladića i Hadžića, a da ga pritom niko ne priupita zašto ni posle tolikih godina „grandioznih napora“ da se Mladić pronađe i privede pravdi, niko, ni on, ni njegove kolege po (političkom) zanatu ne znaju ni elementarnu činjenicu da li je Mladić u Srbiji ili nije. Ljajić bi, u stvari, ako i planira da od Nove godine ode i posveti se politički profitabilnijim poslovima na podizanju rejtinga svoje (dve) partije, morao prethodno da prizna da je bio nemoćan, da objasni zašto su i on i tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević bili izvan stvarnih centara moći i informacija, drugoešalonski „eksperti“ zaduženi da objašnjavaju, najpre zašto donedavno u Srbiji nije bilo političke volje za hapšenje Mladića, a general bio i te kako dostupan, a potom i zašto te volje danas ima na pretek, a od Mladića ni traga ni glasa.

Biće valjda prilike da i Ljajić i Vukčević razjasne nije li možda problem u bezbednosnim strukturama Miloševićevog kova, koje zvanično ne znaju da li je najtraženiji haški optuženik u Srbiji, a, opet, „progonjeni“ general nepogrešivo zna gde i kad (ne)treba da bude. Drugim rečima, odgovor na „enigmu“ zašto je Ratko Mladić neuhvatljiv treba, pre svega, tražiti u toj nereformisanoj službi, ma koliko vlast tvrdila da je ona pod „budnom demokratskom kontrolom.“ Možda bi se tako izbeglo da nam tzv. potrage za Mladićem i ubuduće više liče na trening policije, vojske i obaveštajnih krugova, nego na ozbiljnu akciju da se optuženi za ratne zločine zaista pronađu. A i ne bi ono svojevremeno spektakularno hapšenje Mladićevih jataka bilo, zapravo, izrežirana predstava sa ciljem da se Mladiću osigura još bezbednije utočište. Možda bi se dospelo i do rasplitanja vešto stvorene konfuzije oko ubistva dvojice gardista u Topčideru, a sasvim je izvesno da bi to pokrenulo pitanje konkretne (krivične) odgovornosti bivšeg šefa BIA Bulatovića, zato što je, recimo, početkom 2006. godine, kada je uhapšen penzionisani pilot JNA Stanko Ristić, u čijem se beogradskom stanu krio Ratko Mladić, porukom generalu „da se dobrovoljno preda“, u stvari, sugerisano da – nestane.

Tužilac Vukčević tri godine kasnije, sticajem okolnosti (polemika sa urednikom sarajevskih DANA zbog objavljivanja neautorizovanog intervjua) obelodanjuje ovaj skandal, ali ne iskazuje nameru da bar nekoga od odgovornih i njihovih nalogodavaca „pozove na razgovor“ i priupita zašto je Mladić ispušten iz ruku i kome je sve bila potrebna ona policijsko-sudska farsa sa jatacima. Njegovo sadašnje objašnjenje da je hapšenje jataka bilo glupost kao da više liči na amnestiranje državnih institucija i funkcionera od odgovornosti što je Ratko Mladić „nestao“. Moguće je da ni danas nema političke volje da se sankcionišu svi oni koji su svojim (ne)činjenjem doprineli da Srbija trpi posledice zbog neodgovorne države.

Poslednje vesti govore da će EU odmrznuti SSP sa Srbijom. To će, nesumnjivo, biti odluka koja će izazvati i dobre i loše reperkusije. S jedne strane, treba je shvatiti i kao poruku Beogradu da će mu se i ovog puta progledati kroz prste sve zarad opšteg evropskog raspoloženja da „narod, građani i građanke Srbije više ne budu taoci jednog haškog optuženika“.

Posle ukidanja viza, to će biti još jedan potez „dobre volje“ Brisela da Srbija „konačno krene s mrtve tačke“, uz dodatak da to nikako ne znači da će biti oslobođena obaveze da Mladića i Hadžića isporuči Hagu. S druge strane, realna je opasnost da srpski državni vrh ne shvati ovu odluku kao upozoravajući poruku, odnosno nastavi sa manirom da će mu se taktika razvlačenja i igranja žmurke sa „pomalo umornim evropskim političarima“ isplatiti i u narednim etapama evropskih integracija. Sve pod izgovorom (i svojevrsnom pretnjom) da „bez nas nema ni regionalne stabilnosti“.

Zapravo, nije baš za potcenjivanje upozorenje da bi najnovije evropske „šargarepe“ Srbiji, znajući mentalitet domaćih političara, i te kako mogle da umanje zainteresovanost države da se Ratko Mladić i Goran Hadžić što pre nađu u Hagu. I da „ushićenost“ Evrope ne bude (zlo)upotrebljena za dalje jačanje nacionalizma u samoj Srbiji.

Bilo kako bilo, tek Ratku Mladiću se pruža prilika da bude mirniji bar do sledeće faze evropskih integracija.

 
Peščanik.net, 05.12.2009.