U knjizi A Moral Theory of Solidarity, Ejveri Kolers predlaže sledeću definiciju solidarnosti – političko delanje pod tuđim uslovima. Razdvajajući solidarnost od na prvi pogled bliskih, ali zapravo suštinskih različitih pojmova poput lojalnosti, Kolers kao ključnu osobinu solidarnosti prepoznaje našu spremnost da se pridružimo tuđoj borbi za prava čak i onda kada se ne slažemo sa njegovim metodama, to jest spremnost da suspendujemo svoj sud o tome kako ovu borbu treba voditi u korist suda onih koji nas zovu da im se pridružimo.
Kolers dolazi do ovakvog određenja solidarnosti vođen nelagodom nad čuvenim rečima Martina Lutera Kinga o „belim umerenjacima“ koji, umesto da se pridruže borbi za građanska prava crnaca, poručuju: „Slažem se sa vašim ciljevima, ali ne mogu da se složim sa vašim metodama neposredne akcije“. Po Kolersu – predmet Kingove kritike je nedostatak solidarnosti koji se ogleda u nedostatku spremnosti da se sopstvene procene i sudovi ostave po strani i da se prihvati sud onih koji se bore za svoja prava.
Svi bismo mi, kaže Kolers, voleli da nas istorija ne zapamti onako kako je zapamtila „bele umerenjake“ koji su predmet Kingove kritike. Pa ipak, po svemu sudeći, neretko nam se dešava da se nađemo u ovoj ulozi. Razloge za to Kolers pronalazi u jednoj vrsti nekritičkog obožavanja koje liberalizam neguje prema ličnoj savesti i autonomiji, koja narušava mogućnost kolektivnog delanja i ostavlja usamljenog liberalnog mislioca na marginama političkih borbi svog vremena. Kako piše Kolers: „Beli muškarci koji predaju na fakultetima i koji još uvek dominiraju oblašću političke filozofije skloni su da za sebe misle da su naročito dobri u rezonovanju, a naročito u moralnom rezonovanju. Međutim, ključni element solidarnosti je spremnost da se priklonimo sudu tuđe savesti i razboritosti. Odgovarajuće nepoverenje prema sopstvenoj savesti – naročito ukoliko se nalazimo među privilegovanima – naročito je vredna karakterna osobina pravedne osobe.“
***
U svom tekstu „Između bojkota izbora i bojkota bojkota?“ Srđan Milošević piše:
„Bojkot izbora koji nije masovan svojevrsna je odbrana ličnog integriteta ali, zaista, ne mnogo više od toga. Uvek će neko reći da je to, na kraju krajeva, ključno i tome se nema šta suštinski prigovoriti. Sa praktične strane, međutim, ima: u politici se mora postići i neki cilj. Lično, pre sam sklon uverenju da je bolja taktika u promenjenim uslovima (povećana zainteresovanost dela opozicionih stranaka za učešće na izborima i opadanje energije za bojkot) bila ona koja bi podrazumevala – beli glas. U uslovima u kojima će izlaznost biti nedovoljno manja od uobičajene da bi se mogao proglasiti uspeh bojkota; u uslovima kada će vlast eventualnu manju izlaznost pravdati strahom građana od zaraze, a ne podrškom bojkotu; u uslovima kada građani ne osećaju istinsku snagu opozicionog poziva, a i te kako osećaju pritisak vlast i strah od etiketiranja kao bojkotaša (u slučaju neizlaska), naročito u manjim sredinama, bolja opcija je bila izlazak na birališta, precrtavanje listića i podizanje broja glasova potrebnih čak i za cenzus od 3%.“
Ne slažem se sa puno toga što Milošević u ovom pasusu tvrdi. Pre svega, kako sam već pisao, smatram da bojkot ima jasan politički cilj, i da se taj cilj sastoji upravo u tome da nas suoči sa nemogućnošću ostvarivanja bilo kakvih političkih ciljeva kroz fingirane izbore – kako glasanjem za nekog od kandidata, tako i precrtavanjem listića u cilju „povećanja cenzusa“ i ostavljanja nekih kandidata izvan parlamenta. Ovo ili jesu ili nisu pravi izbori. Ako jesu – onda na njima treba glasati za kandidata po svom izboru. Ako nisu, ne treba u njima učestvovati ni na koji način, pa ni na ovaj koji predlaže Milošević. (Poređenje sa situacijom iz 2012. bi bilo zanimljivo i instruktivno – tada je beli glas bio odgovor na svojevrsnu bezalternativnost ili „zakočenost“ izbornog procesa, ali ne i na potpunu uzurpaciju izbornog procesa, kao i svih ostalih institucija, sa čim imamo posla danas.)
Drugo, ne slažem se ni sa tvrdnjom da će izlaznost na sutrašnjim izborima „biti nedovoljno manja od uobičajene“, pre svega zato što nam Milošević nigde ne kaže kolika bi tačno bila „dovoljno manja“ izlaznost (koliko bojkotaša čini gomilu?), a zatim i zato što u nedostatku kristalne kugle ni Milošević ni ja ne možemo znati koliko će manja biti izlaznost na glasanju koje se još nije ni desilo.
Treće, svi problemi sa kojima se suočavala kampanja za bojkot opsedaju i Miloševićev predlog o glasanju belim glasom, a pritom ovaj potonji ima i dodatne, mnogo veće probleme. Baš kao i bojkot, i beli glas zahteva izvesnu brojnost da bi proizveo ikakav pažnje vredan efekat, a brojnost zahteva vidljivu i dugotrajnu kampanju. Ako kampanja za bojkot nije bila dovoljno aktivna i vidljiva da bi ubedila dovoljan broj ljudi da bojkotuju izbore (a Milošević tvrdi upravo to), „kampanja“ za beli glas ne da nije dovoljno vidljiva i aktivna, već naprosto ne postoji. Sve što se Miloševićevim tekstom može postići jeste da se kod nekih građana koji su prethodno već izabrali bojkot stvori zabuna (i da se time dodatno utiče na onu „nedovoljnost“ broja bojkotaša). Pritom, poziv na bojkot je jasna i nedvosmislena poruka koju razumeju svi, dok je poziv da se listići ponište kako neki kandidati ne bi ušli u parlament zahteva mnogo više objašnjavanja. U situaciji otežanog ili u potpunosti onemogućenog pristupa medijima, ova razlika može biti ključna.
Konačno, jedan od eksplicitno iznošenih razloga za bojkot jeste i činjenica da pandemija korona virusa nije prošla i da se izborima dovode u opasnost i građani koji će izaći na izbore, i javno zdravlje uopšte. Bojkot izbora, između ostalog, predstavlja i odbijanje da se saučestvuje u poduhvatu koji može izazvati ozbiljnu štetu po zdravlje i živote građana, dok precrtavanje listića predstavlja, upravo suprotno, saučestvovanje u ovom poduhvatu.
Međutim, sva ova neslaganja su u načelu manje bitna i mogla bi biti predmet plodne i zanimljive diskusije da je Milošević svoj predlog o belim glasovima kao zameni za bojkot izneo pre mesec i po dana, kada je i zvanično nastavljena predizborna kampanja, a stranke i pokreti koji su najavili bojkot bili u prilici da još jednom iznesu svoju privrženost ranijoj odluci ili pak da ovu odluku promene (što su neki, kao što znamo, i učinili). Tada je možda imalo smisla razmotriti bele glasove kao alternativu bojkotu, iza koje bi stali svi ili bar značajan deo aktera koji su se prethodno izjasnili za bojkot. Izneti ovaj predlog dva dana pred izbore, međutim, nema apsolutno nikakvog smisla, i može rezultirati samo i jedino zbrkom.
Možda je Milošević sasvim u pravu i možda su beli listići zaista bili bolja strategija iskazivanja protesta nego bojkot. Međutim, sada smo već u situaciji u kojoj to jednostavno više nije bitno i u kojoj je jedini ispravan izbor prikloniti se proceni i sudu koji su drugi već doneli – podržati bojkot je sada već zahtev solidarnosti. Javna diskusija o bojkotu tokom koje su stranke, pokreti i veliki broj običnih građana konvergirali ka ovom rešenju kao najjednostavnijem, najminimalnijem i najočiglednijem, traje već mesecima, ako ne i godinama. Nije trenutak da sada vadimo računaljke i igramo se izborne matematike (sve i da je naša računica najpametnija na svetu), već da shvatimo da se od nas zahteva da odgovorimo na tuđi poziv. Politički cilj bojkota onda postoje i vežbanje solidarnosti kao spremnosti da pokažemo zdravo nepoverenje prema sopstvenoj savesti i razboritosti i naprosto se priključimo drugima.
Peščanik.net, 20.06.2020.
Srodni linkovi:
Srđan Milošević – Odgovor Rastislavu Diniću
Srđan Milošević – Između bojkota izbora i bojkota bojkota?
BOJKOT IZBORA 2020.