Grafit: Budimo realni, zahtevajmo nemoguće
Foto: Slavica Miletić

Povodom teksta „Bojkot i solidarnost“

Najpre, oko Dinićevih konkretnih primedbi: U svom tekstu nisam tvrdio da bojkot nema cilj, kako mi Dinić pripisuje, već da je, u biti, cilj teško postići bojkotom (kako od strane samih birača, tako i od političkih aktera u užem smislu) koji nije masovan. Kada Dinić kaže da je cilj bojkota „u tome da nas suoči sa nemogućnošću ostvarivanja bilo kakvih političkih ciljeva kroz fingirane izbore“, na to nemam nikakvu primedbu, ali ostajem pri tvrdnji da je značajno koliko je tih „nas“ (aktivno, svesno) suočeno. Za Dinića to nije važno pa (ne bez ironije) pita: „Koliko bojkotaša čini gomilu“? O „gomili“ nisam govorio, a ako Dinić ima primedbu bilo na moje isticanje značaja broja ljudi koji stoji iza neke ideje, bilo na sam pojam „masovna podrška“ takvu primedbu smatram bespredmetnom u bilo čemu što se tiče glasanja, izbora, brojanja, legitimiteta (ovo poslednje, razume se, trpi izuzetke), iz razloga koji su, verujem, očigledni. Naravno da je nemoguće pokloniti poverenje brojkama koje bude iznosio Vučićev režim o izlaznosti i glasovima, ali potvrda znatne podrške su i protesti sa velikim učešćem građana, potpisi za određenu inicijativu i tome slično. Takva masovna podrška je, naprosto, neophodna. Pitanje „koliko“ čini znatnost/masovnost je, zaista, trivijalno, ali i na to ću na kraju odgovoriti: onoliko koliko je potrebno da se režim primora na kakvo-takvo „unormljavanje“, a u idealnom slučaju – da se obori…

Iako je jasna razlika između bojkota i „belog glasa“ (u smislu odnosa prema samim izborima), određeno „hibridno rešenje“ pod „hibridnim režimom“ čini se ponekad ne samo prihvatljivim, nego i potrebnim. Tim pre što se „belim glasom“, suprotno Dinićevoj tvrdnji, srazmerno lako postiže makar praktični deo cilja (vlast sama u parlamentu), u uslovima kada je najveći deo učesnika na „izborima“ na granici čak i bednih 3%. (Čini se da se to i pokazalo sa oko 4% nevažećih listića. Ali ostavimo to sada po strani, jer je i izlaznost ispod 50% takođe, u izvesnoj meri, potvrda strategije bojkota, iako, zaista, ne previše ubedljiva.)

Zanimljive su i Dinićeve primedbe na vreme objavljivanja teksta. Dinić polazi od pretpostavke koja je za autora čiji tekst kritikuje najgora i to je polemički sasvim opravdano. Zato kaže: „sva ova neslaganja su u načelu manje bitna i mogla bi biti predmet plodne i zanimljive diskusije da je Milošević svoj predlog o belim glasovima kao zameni za bojkot izneo pre mesec i po dana, kada je i zvanično nastavljena predizborna kampanja, a stranke i pokreti koji su najavili bojkot bili u prilici da još jednom iznesu svoju privrženost ranijoj odluci ili pak da ovu odluku promene (što su neki, kao što znamo, i učinili). Tada je možda imalo smisla razmotriti bele glasove kao alternativu bojkotu, iza koje bi stali svi ili bar značajan deo aktera koji su se prethodno izjasnili za bojkot. Izneti ovaj predlog dva dana pred izbore, međutim, nema apsolutno nikakvog smisla, i može rezultirati samo i jedino zbrkom“.

Ovde je odgovor na Dinićeve primedbe nešto komplikovaniji, a očito se radi o tome da Dinić i ja imamo različite procene i različita očekivanja od objavljivanja jednog teksta. Ukratko, tekstom koji je Dinić kritikovao želeo sam da doprinesem duhu pluralizma u trenutku koji, sa jedne strane, neće biti post festum, ali i u trenutku u kojem je, sa druge strane, već bilo nemoguće (eventualnim razgornjavanjem debate) uticati na bilo šta. Sama manifestacija pluralizma mišljenja postala je do tog trenutka, na neki način, sama sebi svrha. A to je uvek smisleno, u meri u kojoj je i sama debata (bez obzira na ishod) korisna, makar za neku buduću konkretnu aktivnost. Dakle, tekst je objavljen zarad same pluralnosti mišljenja, zarad same debate, možda i neke potonje polemike (voila!), ali svakako ne zbog „nekritičkog obožavanja koje liberalizam neguje prema ličnoj savesti i autonomiji“. (Ovo je bila prva, višestruko zanimljiva insinuacija, koju neću dalje komentarisati. Pritom, iako je suspenzija manifestovanja pluralnosti ponekad nedvosmisleno potrebna, u odsustvu jasne artikulacije određenih ideja ili nekog drugog njihovog bitnog elementa, i ta suspenzija takođe počiva na individualnoj proceni o njenoj neophodnosti.)

Na kraju – sam početak Dinićevog teksta… Mnogo više od konkretnih kritika mojih stavova o bojkotu intrigantna je „preambula“ tog teksta, koja zapravo sadrži okvir u koji je Dinić postavio svoju kritiku. Dinićeva neizrečena optužba implicitno kaže da tekstom, kojim dovodim u pitanje da li je bojkot bio najbolje rešenje u konkretnoj izbornoj situaciji, iz privilegovane pozicije zauzimam drugačije (i otuda moralno problematično), autonomno stanovište. Ideju bojkota Dinić postavlja kao kontekstualni ekvivalent borbi američkih crnaca za građanska prava, a ideju koju sam izneo u svom tekstu – kao ekvivalent poziciji „belog umerenjaka“ koji poručuje borcima za prava: „Slažem se sa vašim ciljevima, ali ne mogu da se složim sa vašim metodama neposredne akcije“ i time opstruira samu borbu. Kritika bojkota sa pozicije drugačije taktike je, prema Diniću, zapravo „nedostatak solidarnosti koji se ogleda u nedostatku spremnosti da se sopstvene procene i sudovi ostave po strani i da se prihvati sud onih koji se bore za svoja prava“.

Ovakva „preambula“, kojoj zatim sledi kritika mojih stavova, najjednostavnije govoreći – sasvim je neprimerena, ma kako da se razume njena funkcija u tekstu. Dinićeva analogija je neodgovarajuća zato što podrazumeva da borba za slobodne i fer izbore odnekud nije istovremeno i borba pisca teksta koji kritikuje, već da je ona njemu tuđa, ali da bi, eto, bilo moralno ispravno solidarisati se sa borcima za izborna prava koji su se opredelili za bojkot. Analogija koju koristi Dinić podrazumeva neku privilegovanu poziciju pisca kritikovanog teksta u samom izbornom procesu u odnosu na onu poziciju koju zauzimaju zagovornici bojkota, što bi bilo tačno kada bi pisac kritikovanog teksta imao neko pravo koje je uskraćeno zagovornicima bojkota, što nije slučaj. Analogija iz „preambule“ Dinićevog teksta čak ni „mehanički“ nije umesna u ovoj situaciji, najpre zato što ideja bojkota i ideja belog glasa nisu adekvatni ekvivalenti (redom) borbi za prava crnog stanovništva i poziciji „belih umerenjaka“, potom zato što je intenzitet razlike između aktivizma za prava crnaca i sitničarenja „belog umerenjaštva“ neuporediv sa intenzitetom razlike između bojkota i belog glasa i, naposletku, zato što nije reč o ekvivalentnim ulogama: i kritičar i kritikovani, i bojkot i beli glas ovde su u istoj ulozi, reč je o istoj borbi, o pravima osporenim svima, a ne o moralnoj obavezi podrške navodno privilegovanih neprivilegovanima. To je bila u svakom smislu vrlo nesolidna i pogrešno adresirana konstrukcija u Dinićevoj kritici.

Peščanik.net, 22.06.2020.

Srodni linkovi:

Rastislav Dinić – Bojkot i solidarnost

Srđan Milošević – Između bojkota izbora i bojkota bojkota?

BOJKOT IZBORA 2020.

The following two tabs change content below.
Srđan Milošević
Srđan Milošević, istoričar i pravnik, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Diplomirao i doktorirao na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na Odeljenju za istoriju. Studije prava završio na Pravnom fakultetu Univerziteta UNION u Beogradu. U više navrata boravio na stručnim usavršavanjima u okviru programa Instituta za studije kulture u Lajpcigu kao i Instituta Imre Kertes u Jeni. Bavi se pravno-istorijskim, ekonomsko-istorijskim i socijalno-istorijskim temama, sa fokusom na istoriji Jugoslavije i Srbije u 20. veku. Član je međunarodne Mreže za teoriju istorije, kao i Srpskog udruženja za pravnu teoriju i filozofiju i Centra za ekonomsku istoriju. Jedan je od osnivača i predsednik Centra za istorijske studije i dijalog (CISiD). Član je Skupštine udruženja Peščanik. Pored većeg broja naučnih i stručnih radova autor je knjige Istorija pred sudom: Interpretacija prošlosti i pravni aspekti u rehabilitaciji kneza Pavla Karađorđevića, Fabrika knjiga, 2013.
Srđan Milošević

Latest posts by Srđan Milošević (see all)