Bojkot opozicija polaže račune

Svako ko imalo prati političku situaciju u Srbiji zna da je opoziciono delovanje pod ogromnim pritiskom i bez ikakve šanse da postane deo sistema. Niti se može očekivati javna debata o bilo kom važnom pitanju, pa ni o demokratskim izborima. Političke organizacije i njihovi lideri izloženi su hajci, uvredama i lažima u skoro svim sredstvima javnog informisanja i taj neumoljivi rat vodi lično predsednik Vučić preko svojih tabloida, kriminalnih bandi i oficijelnih slugu, pošto državnih službenika više nema. Nisu samo pojedine stranke i njihovi lideri na udaru diskriminacije i poniženja, nego i pojedincima koji dignu glavu (lekari i medicinske sestre za vreme pandemije) prete otkazi i smene sa rukovodećih mesta ukoliko ukažu na neke nepravilnosti i korupciju.

Politika unutrašnjeg rata je neumoljiva, pa stradaju i nevladine organizacije i naročito jedna koja se afirmisala u odbrani glavnog grada. Mislim na Ne davimo Beograd, organizaciju koja već godinama brani Beograd od korumpiranih i mafijaških hordi režima koje pljačkaju grad, uništavaju njegove zelene površine zarad interesa privilegovanih investitora, ne štedeći ni kulturne i urbane vrednosti grada i normalni život ljudi. I oni su doživeli „hiljadu udaraca“, more prijava, novčanih kazni, a sada i noćni upad u njihove prostorije. Navodim i ovaj poslednji napad na jedno ugledno udruženje da bih podvukla da živimo u ratnom stanju u kome patološke potrebe komandanta Vučića stvaraju realnost iz koje se izlaz ne vidi. Institucije koje bi mogle da ukrote ličnu vlast (inače je u trendu u svetu, najbolji primer je predsednik Trump) to nisu u stanju, jer su i one kontrolisane. Pod kontrolom su tužilaštva, sudovi i policija i druge nezavisne institucije, ali i svi veći mediji kao oružje Vučićeve propagande i neprekidne kampanje. Posle ovih sakatih izbora vidimo da njemu nisu potrebni ni Narodna skupština ni vlada. On ni posle tri meseca od parlamentarnih izbora nije dozvolio konstituisanje Skupštine i vlade, tih osnovnih institucija države, pa ona izreka „država to sam ja“ u Srbiji važi bukvalno. Više ne postoji mesto gde se može sklopiti društveni mir i napraviti novi društveni ugovor u čijem normativnom okviru bi sloboda, vladavina prava i stvarna liberalizacija društva i medija i svih pojedinaca kao jednakopravnih građana bili uslov demokratskog poretka koji je sada suspendovan. Mada se to zna, treba dodati i da je država u Srbiji razorena korupcijom i kriminalom. U njoj caruju partokratija, masovni klijentelizam, pritisci kriminalnih grupa i kupovina glasova. I glasovi su na prodaju među najsiromašnijim i diskriminisanim grupama, kao što su Romi.

Iza ove urušene države skriva se i održava jedna interesna, beskrupulozna i privilegovana grupa Vučićevih ljudi. Njen opstanak se održava gospodarenjem na unutrašnjem planu, dok je u spoljašnjoj komunikaciji Vučić upadljivo pokoran, skrušen i kooperativan. Kad se nađe pred velikima i jačima u svetskoj areni, oni postaju njegovi zaštitnici jer preko njega ostvaruju svoje ciljeve, što se pre svega odnosi na rešavanje pitanja Kosova. On iznutra slabi društvo i opoziciju, a spolja jača saveznike za svoju unutrašnju dominaciju.

Pošto je stanje takvo, postavlja se pitanje da li ima smisla kritikovati i prozivati postojeću opoziciju da podnese račun za svoje dosadašnje delovanje. Mislim da je ta prozivka neophodna. Opozicija ipak mora nekome da odgovara za svoje delovanje; po nekoj demokratskoj proceduri mora da postoji neki kriterijum uspešnosti i kvaliteta rada Saveza za Srbiju kao glavne političke organizacije u poslednje dve godine. Toj prozivci ne mogu izmaći ni neke pojedinačne stranke koje su članice Saveza. Uveliko je već stigao onaj dan posle u kome se postavlja pitanje: bojkot je završen, a šta sada? Koji su benefiti ili štete bojkota kao osnovnog strateškog opredeljenja Saveza za Srbiju. Koliko će opozicija biti oštećena za izbore 2022. kada nema odbornike ni u jednoj beogradskoj opštini (izuzev u Starom gradu i Vračaru), a čekaju nas beogradski izbori, kao ni u opštinama širom Srbije za predsedničke izbore? Vidimo da se Demokratska stranka raspala, da Lutovac sa grupom ljudi oko sebe poništava odluke statutarne komisije, suspenduje njene članove i pravi spisak ljudi koje će izbaciti iz stranke, a ne zna se za šta su oni krivi a ni šta su njegovi ciljevi. Za Balšu Božovića je rekao da je kriv zato što je pomogao u skupljanju potpisa za izbore u dve beogradske opštine. Kakav je to greh? Za ostale na spisku za odstrel ne zna se ni toliko. Mnogi članovi stranke su proglašeni „pučistima“ i „vučićevcima“ jer su, navodno, po nalogu Vučića pokušali da otmu Demokratsku stranku. Pitam se šta će Vučiću članovi Demokratske stranke kod toliko svojih članova – još mu samo fale demokrate. Pod čijom kontrolom je Lutovac, ko su njegovi saradnici (sem Dragane Rakić) nije jasno i zašto kao predsednik stranke nije radio na njenom jedinstvu nego se opredelio za sukobe i raspad, kao da radi za neprijatelje DS-a. Ne znamo ni šta predstavlja Đilasova stranka, koliko je napredovala bojkotom, koliko je odbora formirala, koliko članova ima, kada se održao poslednji GO, a to se odnosi i na stranku Vuka Jeremića, jer se požalio da mora da radi na okupljanju kontrolora za sledeće izbore. Kaže nema ih. Da li je ijedna stranka Saveza za Srbiju profitirala od bojkota, da li su se osnažile, povećale broj svojih pristalica i vrednosno profilisale? Da li je Savez kao celina rastao i postajao jači? Istraživanja to nisu pokazala, naprotiv, pokazala su da je sinergija omanula. Ono što je sigurno izgubljeno i deficitarno je za uspešnu politiku najvažnije: vrednosno i ideološko definisanje tih stranaka. Ako su neke i imale svoj profil i identitet, on je bio utopljen u kolektivnu ideologiju bojkota i usaglašavanja unutar Saveza, jer stranke koje su ga činile ideološki su heterogene. Utisak je da je opozicija na gubitku zbog bojkota izbora, bilo da se posmatra zajedno, bilo da se analiziraju pojedinačne stranke.

Ono što se desilo „dan posle“ je to da se Savez za Srbiju raspao dve nedelje posle izbora, a umesto njega je formirano opet nekakvo labavo udruženje opozicije (UOS), a i ono se pokazalo klimavim i sklonim padu, ako već nije propalo. Sada se govori da će stranke dobiti više šanse da pojedinačno ojačaju kako bi se ojačala celina opozicije i pripremila za zajednički nastup na izborima 2022. Ne ulazeći u detalje, meni se čini da je bojkot izbora bila strategija predaje koliko zbog terora režima toliko i zbog nespremnosti opozicije. Ona tek treba da se izvlači iz svoje slabosti, ideološke konfuzije i nepopularnosti njenih lidera (najgore je bilo 7. jula na spontanom protestu građana kada su svi lideri SZS-a izjavili da su došli kao obični građani i razišli se), zbog čega joj je bojkot najviše i odgovarao.

SZS je od bojkota napravio kvazi-ideologiju koja je određivala ko je prava opozicija, ko je lažna opozicija i ko je izdajnik bojkota ako reši da izađe na izbore i glasa protiv Vučića. Bojkot je zapravo postao rešenje u situaciji u kojoj opozicija nije imala nikakve šanse da napravi dobar rezultat na izborima, koliko zbog izbornog terora režima toliko i zbog slabosti i političke neartikulisanosti same opozicije. Kad je odbačena (neravnopravna) borba za glasove, bojkot je sam po sebi postao ekskluzivna ideologija: ili si sa nama u pravoj opoziciji (a samo su bojkotaši opozicija) ili si izdajnik bojkota, što se desilo PSG-u koji je izašao na izbore. Takva politika SZS-a je imala negativne posledice i oslabila je stranke koje neguju unutrašnju demokratiju, a takva je Demokratska stranka.

Ne zna se ni to zašto su se stari kadrovi iz prethodne vlasti vratili u politiku, što se odnosi na Đilasa i još više na Jeremića koji jeste isluženi kadar: bio je šest godina ministar spoljnih poslova u prethodnoj vlasti. Aktivna javnost očekuje nove ljude, sa novom energijom, novim idejama i privlačnim programima, kao što se desilo u Crnoj Gori. Poređenja su retko ispravna, u ovom slučaju i zbog toga što je Crna Gora pod rukovodstvom Mila Đukanovića u spoljnoj politici bila daleko ispred Srbije. Pa ipak važi pretpostavka da bi nove političke snage dobro došle u Srbiji. I to samo one koje bi uspele da naprave alternativu koja bi obustavila Vučićevo vozanje na Kosovu koje ga održava. I on to zna i gleda da vožnja što duže traje. Mafijaška mizerija koja danas vlada Srbijom može biti smaknuta samo pravom alternativom koja bi dobila podršku i blokirala ga i spolja i iznutra. Današnja opozicija to nije u stanju i zato joj je rok trajanja istekao. Pravedno je reći i to da ona nije bez ikakvih zasluga, jer je bojkotaški najjači efekat u tome što je razgolitio činjenicu da je vlast Aleksandra Vučića ukinula višepartijski sistem i uvela jednostranačje, zbog čega nisu potrebni demokratski izbori. Kad se neka zemlja toliko vrati unazad i više puta zaglavi u retrogradnost, a to nam se desilo, mnogo je teško od jednostranačja i autokratije uspostaviti pluralizam, slobodno društvo i demokratiju. Primer Crne Gore Srbiji ne pomaže, jer tamošnje stanje nije bilo toliko retrogradno kao ovo radikalsko u Srbiji, ali ni u rukama ludog lidera. A današnji svet, što reče Svetlana Slapšak, pun je ludaka na vlasti. U tom pogledu smo u trendu.

Peščanik.net, 15.09.2020.

BOJKOT IZBORA 2020.