Bosanska krčma

Sticajem raznih okolnosti ili samo zato što se Bosna i Hercegovina možda smatra najproduktivnijim poligonom za isprobavanje sopstvene snage i pravovernosti, tek ova ratom, zločinima i mržnjom (koja ne prestaje) do temelja uzdrmana zemlja ponovo je u žiži posebnog interesovanja. Zapravo, ono se uvećavalo i smanjivalo već prema tome koliko je konfuzna međunarodna zajednica bila voljna i u stanju da blagovremeno reaguje i amortizuje stalno prisutnu opasnost da se ova blokirana dejtonska državna tvorevina, pre svega voljom njenih konfrontiranih nacionalnih poglavica, ponovo pretvori u ratno poprište. Ali i prema stepenu spremnosti njenih „velikih“ suseda, Srbije i Hrvatske, da joj svojim postupcima poboljšaju ili dodatno zagorčaju život. Po pravilu se dešavalo ovo potonje, pa je Bosna i danas, 18 godina od početka i 15 od završetka rata, država u očajnom stanju, blokirana i posvađana, na samom repu savremenih civilizacijskih dešavanja, isparcelisana po svim šavovima, u košmaru tipične balkanske krčme, prepuštena sudbini kao igračka koju su deca izgustirala pa odbacila. A opet, dovoljno privlačna da posluži kao moneta za potkusurivanje, prostor na kome se može lako, kad god i kako god se nekome prohte, nekažnjeno, eksperimentisati.

Najnoviji diplomatski bosanski angažman dvojice predsednika, Ive Josipovića (Hrvatska) i Borisa Tadića (Srbija) – uz obilatu asistenciju EU, kojoj je, zbog izostanka sopstvene kreativnosti i inventivnosti da nešto i sama korisno uradi, povećano zanimanje susednih lidera dobrodošlo – uprkos svim kontroverzama, dilemama i sumnjama, ipak je pripomogao da se u ovoj etapi „igre oko Bosne“ neke stvari lakše prepoznaju. Pre svega, motivi s kojima „dobronamerni susedi“ ulaze u projekat, koji neki nazivaju „spasavanjem BiH“, a drugi njenim daljim rastakanjem. Trećima, pak, sve to pomalo liči, s jedne strane na pokušaj pranja nečiste nacionalne savesti i biografije, a s druge na jedinstvenu priliku da se u haotičnoj sredini kao što je bosanska nastavi „lov u mutnom“, tako što će simulacijom pojačane brige za sudbinu ove nesrećne države, zapravo odbraniti neki svoji „vitalni nacionalni interesi“, odnosno „prirodno vlasništvo“ nad teritorijom, koja je tokom 90-tih prošla pakao rata i etničke netrpeljivosti. Ma koliko se učestale posete ili razgovori u bilateralama i trilateralama tumačili kao pritisak spolja (Brisela i Vašingtona) da se Bosna iščupa iz svojih unutrašnjih, pa i spolja nametnutih antagonizama i ograničenja i pomeri ka Evropi, čini se da se nečije ambicije baš i ne uklapaju u tu „dobru nameru“. Odnosno, u najmanju ruku, proizvode dodatnu konfuziju, pa se valjda i zbog toga u samoj Bosni primaju sa priličnom dozom rezervisanosti i sumnji.

Taj oprez, čini se po reakcijama, kudikamo je manji prema angažmanu i potezima novog hrvatskog predsednika Ive Josipovića nego srpskog šefa države Borisa Tadića. Iskoristivši pragmatično kapital koji mu je unazad nekoliko godina stvorio prethodnik Stjepan Mesić, pre svega njegov poziv bosanskim Hrvatima da se okrenu svojoj državi BiH i svom glavnom gradu Sarajevu, kao i da odustanu od destruktivnih ambicija da i za sebe izdejstvuju zaseban hrvatski entitet, Josipović je procenio da bi poigravanje oko Bosne (kao mačke oko miša) bilo preriskantno za hrvatske proevropske planove. Odnosno, da je sada pravi trenutak da se do kraja otvore karte. Sa neskrivenom željom da Hrvatsku, koliko je moguće, oslobodi bosanske hipoteke, otišao je u Mostar, Sarajevo, Ahmiće i Križančevo selo, svojim nastupima (prijatno) iznenadio domaćine (pre svega Bošnjake), a kod kuće (u Hrvatskoj) izazvao pravu navalu međusobno konfrontiranih reakcija: izrazio je žaljenje za bošnjačke žrtve za koje je odgovorna hrvatska vojska (Ahmići) i hrvatske žrtve bošnjačkih oružanih snaga (Križančevo selo), nagovestio da će se uskoro pokloniti i srpskim žrtvama, kazao da se za svaki ratni zločin mora (pojedinačno) odgovarati, što je sve, u stvari, bilo uvertira za njegovu glavnu poruku (u parlamentu BiH) u kojoj je Tuđmanovu politiku (iz 90-tih) podele BiH, uz „partnersko“ sadejstvo Slobodana Miloševića, locirao kao jednog od glavnih krivaca za ratno razaranje Bosne.

Bilo je to, nesumnjivo, dosad najoštrije distanciranje jednog visokog hrvatskog državnika od tuđmanizma. Ono je Josipoviću u nekim krugovima donelo imidž političara koji želi da, demistifikacijom dela hrvatske politike iz poslednje decenije prošlog stoleća, stavi tačku na politiku (i vreme) s kojom se Hrvatska ne može baš ponositi. U drugim, nacionalističkim krugovima, pre svega u samoj hrvatskoj vladi i među preostalim HDZ-ovskim „jastrebovima“, doživeo je pravu kanonadu napada i optužbi. Od toga da je lansiranjem „netačne priče“ o planiranoj podeli BiH prekršio Ustav i Deklaraciju o domovinskom ratu, do optužbe da je „nedopustivo“ izjednačio krivicu Tuđmana i Miloševića. Eskalirao je sukob „stare“ i „nove“ hrvatske politike, a u stvari radi se o polemici na temu – kojim se intenzitetom, sporijim, to jest doskorašnjom mesićevsko-sanaderskom kombinacijom, ili radikalnijim, Josipovićevim, oslobađati nasleđa tuđmanove nacionalističke politike. Možda će, kako je zapisao hrvatski komentator Marinko Čulić, Kosorova i Josipović „nesporazum“ razrešiti razgovorom u dvoje „uz kavicu“, ali time hrvatski dug prema Bosni i Hercegovini neće biti smanjen, sve dok se ta tema ne stavi na sto i detaljno ne razjasni.

Za razliku od hrvatske politike prema BiH, koja je uprkos otporima u samoj Hrvatskoj i među bosanskim Hrvatima, generalno gledano na tragu ozbiljnog preispitivanja, sa nagoveštajima da bi Zagreb mogao da odigra vrlo konstruktivnu ulogu, bar kad je reč o ponašanju svojih sunarodnika u susednoj državi, za srpsku „bosansku“ politiku i dalje važi prilično osnovana tvrdnja da se dozlaboga teško i nevoljno oslobađa nasleđa ratne, nacionalističke i ekspanzionističke politike Slobodana Miloševića. Možda se za Borisa Tadića ne može reći da je apsolutni promoter stare politike Beograda prema BiH, ali se sa skoro potpunom sigurnošću da zaključiti da je, u najmanju ruku, nedovoljno jasan, dovoljno konfuzan, da u njegovom nastupu dominiraju polukoraci koji više navode na sumnju u prave namere srpskog državnog vrha nego što ulivaju kakav takav optimizam da će se politika Srbije prema Bosni radikalno promeniti. Tadić se, doduše, još 2004. u Sarajevu izvinio zbog zločina „pojedinaca u ime srpskog naroda“, godinu dana kasnije posetio je Srebrenicu, i konačno inicirao usvajanje (na jedvite jade) Deklaracije kojom se osuđuje masakr između 7 i 8 hiljada muškaraca bošnjačke nacionalnosti jula 95. Svaki taj potez, međutim, praćen je kontrapotezom: za izvinjenje Bošnjacima zatraženo je isto to od Bošnjaka i Hrvata, posetu Potočarima amortizovao je odlaskom u Bratunac, a Deklaraciju o Srebrenici je, u specifičnom obliku, relativizovao prećutkivanjem reči genocid (ovih dana je obilato koristi kada je reč o srpskim žrtvama u 20.veku) i najavljenim usvajanjem deklaracije o stradanju Srba na prostorima bivše Jugoslavije. Dakle, uspostavljanjem nekakve simetrije zločina, što, naravno, nije puka igra reči već odraz nepromenjenog stava srpske političke i državne garniture o prirodi ratova 90-tih.

To što Josipoviću nije svojstveno, da u svom predsedničkom distanciranju od Tuđmanove politike pravi kompromis sa hrvatskim nacionalistima, Tadiću je skoro opsesija. Doduše, nije mu pošlo za rukom da srpske nacionaliste privoli da stave potpis ispod razblažene Deklaracije (jer oni, u suštini, negiraju ili minimiziraju dimenzije srebreničkog pokolja), ali mu je uspelo da, makar na kraći rok, stvori iluziju kako su njegovi potezi naspram BiH rezultat nekakve tihe, neproglašene nacionalne katarze. Bar u krugovima međunarodne zajednice, kojima su i ti polukoraci (zbog Kosova, pre svega) dovoljni da umire i svoju savest da su nešto, eto, uradili u amortizovanju još aktuelne srpske nacionalističke i ekspanzionističke matrice. Svetu, kome ulaženje u suštinsko razobličavanje značenja jedne politike nije jača strana, sasvim su zadovoljavajuće Tadićeve učestale (i povodljive) priče o ravnoteži zločina, Bosni po meri (i konsenzusu) sva tri njena naroda, o održivosti ove države, a da se pritom apsolutnom podrškom Miloradu Dodiku efikasno sprečava izmena Dejtonskog sporazuma kojom bi se Bosna učinila funkcionalnijom državom…

Ako se čak i svesno zanemari tipični Tadićev smisao za promovisanje nacionalnog (nacionalističkog) i crkvenog folklora, drugim rečima, da otvarajući školu „Srbija“ na Palama iznad (u ratu) unesrećenog Sarajeva šalje „mirotvorne“ poruke ostalima, ili, pak, da boravak u Trebinju, jednom od glavnih uporišta Karadžićeve ofanzive za uništavanje Bosne, upotrebi da pozove na pomirenje, njegova glavna ambicija je da regionu, pre svega, BiH i Hrvatskoj, nametne formulu po kojoj je izmirenje naroda moguće samo ako svi ravnopravno tretiraju počinjene ratne zločine. Što znači da su na prostorima bivše Jugoslavije vođeni građanski (u kojima, kao što se zna, Srbija nije učestvovala), a ne ekspanzionistički ratovi za teritorije, a to, opet, učvršćuje uverenje drugih država u regionu da i ova tzv. demokratska i proevropska vladajuća ekipa Srbije, ojačana „reformisanim“ nacionalistima, tvrdoglavo odbija da menja politiku prema BiH, a da još upornije beži od distanciranja od Miloševićeve politike, koja se u BiH i u Hrvatskoj smatra platformom proteklih ratova. Želi srpski predsednik, u svojoj prenapregnutoj misiji regionalnog pomiritelja, da razgovara sa svima, čak i sa Harisom Silajdžićem, pokazuje on svoju širokogrudost kad onako, sa pozicije „regionalnog lidera“, kaže da nema ništa protiv da se Ejupu Ganiću za zločin u Dobrovoljačkoj sudi u Sarajevu. Međutim, neće mu nikad pasti na pamet da obuzda svog miljenika i druga Milorada Dodika, koji vrlo uspešno ruši svaki pokušaj da Bosna postane normalnija, funkcionalnija država i preko koga se, zapravo, održavaju u životu stare ekpanzionističke ambicije srpskog nacionalizma o Drini kao „srpskoj reci“, koja po tvrdnji najeminentnijih srpskih nacionalista, to već jeste, i o Bosni kao „još jednoj srpskoj zemlji“, koja će, ako bog da, kad-tad to opet biti.

Kada je Mesić svojevremeno pozvao bosanske Hrvate da se okrenu BiH i Sarajevu, zaiskrila je nada da bi takav poziv iz Beograda mogao da bude upućen i bosanskim Srbima. To se, naravno, nije desilo, a sva je prilika da se nikad neće ni desiti. Umesto toga, ovih dana čitamo uznemirujuće tvrdnje bosanskog ministra inostranih poslova Svena Alkalaja da se Srbija i dalje, uprkos porukama da želi „mirnu i održivu“ Bosnu i te kako meša u unutrašnje poslove ove države.

 
Peščanik.net, 24.04.2010.

Srodni linkovi:

• Ivo Josipović: Govor u skupštini BiH

• Ivo Josipović: Govor u Jasenovcu