Bosna na tenderu

Loš učinak Miroslava Lajčaka, njegovo uporno eskiviranje da upotrebi tzv. bonska ovlašćenja visokog predstavnika međunarodne zajednice u BiH kadgod je bilo potrebe za tim, ne samo što je učvrstio sliku o Bosni kao nepopravljivo blokiranoj državi, već je uticao i na formiranje zaključka kako je svet u neku ruku digao ruke od nje, procenivši da je održavanje ove dejtonske tvorevine “na aparatima” jalov, ujedno i jako skup posao. U tom smislu, malo ko je verovao da će Lajčakov naslednik, austrijski diplomata iz “drugog ešalona” Valentin Incko, biti drugačiji, da su mu namere ozbiljnije od pukog odrađivanja dvogodišnjeg mandata.

Incko je međutim ovih dana sve iznenadio, možda i samog sebe. Pošto mu višekratne opomene Miloradu Dodiku, jednom od vodećih neimara bosanske turbulentne stvarnosti, da se okane ćorava posla, nisu urodile plodom, nije imao druge nego da poništi famozne zaključke Narodne skupštine Republike Srpske, kojima Banjaluka samoj sebi dodeljuje nadležnosti koje joj ne pripadaju, a i “državotvorno” pravo veta na svaku zakonodavnu odluku zajedničke skupštine u Sarajevu. Austrijanac je procenio da je taj akt u sukobu sa Ustavom i Dejtonskim sporazumom, da blokira zajedničku državu (BiH) jer entitetima, u ovom slučaju Republici Srpskoj, daje moćno sredstvo da čine šta joj je volja.

Tim činom je, kako se i očekivalo, na jednoj, srpskoj strani izazvao navalu besa, revolta i kanonadu optužbi da je Incko prekoračio ovlašćenja, prešao granicu dozvoljenog, svrstavši se u red onih (Bošnjaka i Hrvata) koji bi da Republiku Srpsku “oduvaju sa scene”. Druga, bošnjačko-hrvatska strana, pak, smatra da je visoki predstavnik povukao potez koji je bio neminovan, uz dodatak da bi sada bilo sasvim prirodno da usledi još jedan – smena Milorada Dodika kao glavnog “remetilačkog faktora” u BiH. U tu priču je neobično brzo uskočio i Havijer Solana podrškom Inckovim merama, čime je, valjda, hteo, najpre da demantuje tvrdnje Muhameda Filipovića da zagovara raspad dejtonske BiH i formiranje tri nove nacionalne državice, a potom i porukom da se nagoveštenom zamenom OHR misijom EU ništa u tretmanu BiH suštinski ne menja.

Prava (politička) bomba je, međutim, pristigla iz Beograda, od glavnih promotera i zaštitnika prilično neobuzdanog i raspojasanog Dodikovog javnog govora i delovanja. Zapravo, od “neumornog”, “sveprisutnog” i “svemogućeg” predsednika Srbije Borisa Tadića, koji se, maltene još dok je Inckov dekret putovao iz Sarajeva u Banjaluku, obreo u “prestonici” srpskog entiteta. Njemu bliski mediji kažu da je došao da “umiri uzavrele strasti”, a, u suštini, da ih svojim javnim nastupima i potezima u “susednoj”, a, opet, “nama tako bliskoj državi”, još više raspali. Valjda uveren da je nakon Bajdenovog navodnog “preslišavanja” Milorada Dodika i Harisa Silajdžića i potonjih američkih komplimenata na račun “konstruktivnosti” i “kooperativnosti” regionalne politike Beograda, sebi osigurao mandat nepogrešivog i neporecivog balkanskog arbitra.Ubeđivao je, navodno, Dodika da malo obuzda svoj temperament, da ne povlači radikalne retorzične poteze kako ne bi izazvao reakciju međunarodne zajednice, da bi zatim i sam podstakao revolt političara ostalih (bosanskih) nacionalnih grupacija ne samo činom ulaska u drugu suverenu državu bez poziva i diplomatske komunikacije, već i nastupom kojim je nedvosmisleno stao na Dodikovu stranu. Vrlo određenom osudom Inckovog poništavanja akta “parlamenta” RS i opaskom da “svako ko želi stabilnost zapadnog Balkana, pa time i BiH, želi da izbegne situaciju u kojoj se legitimne odluke predstavnika građana poništavaju.” Dakle, koju god da odluku donese Narodna skupština RS, makar ona, po mišljenju ovlašćenog međunarodnog protektora, ovog puta u liku Valentina Incka, značila i narušavanje Dejtonskog sporazuma i pokušaj da se jedan entitet uzdigne iznad zajedničke države time što je parališe, ona je, po Tadiću, legitimna, “jer je izraz volje građana”, pa, prema tome, ne može biti osporavana. Da je kojim slučajem NS RS izglasala “zaključke” o, recimo, raspisivanju referenduma o izdvajanju srpskog entiteta iz sastava BiH, oni bi odražavali “suverenu volju građanstva”.

Pre više meseci, mađarski predsednik Laslo Šojom odustao je od planirane “privatne” posete vojvođanskim Mađarima zato što je iz Tadićevog (predsedničkog) kabineta stigla diskretna poruka da njegov dolazak nije dobrodošao zbog “mogućeg negativnog uticaja na aktuelnu raspravu o vojvođanskom statutu i nekim drugim osetljivim pitanjima”. Protivljenje dvojice članova bosanskog Predsedništva Harisa Silajdžića i Željka Komšića, kao i lidera SDA Sulejmana Tihića i šefa SDP Zlatka Lagumdžije, Tadićevom “blic.krig” odlasku u Banjaluku, kao da je RS “statistički region” Srbije, Beograd, međutim, doživljava kao “nedostojno i nediplomatsko ponašanje”, čak “verbalni patriotizam” nesrpskih bosanskih političara. Ističe se da je to pokušaj da se negira uloga Srbije kao (po Tadiću) garanta Dejtonskog sporazuma i suvereniteta i teritorijalnog integriteta BiH. Usput, i najrelevatnijeg faktora balkanske stabilnosti.

U Sarajevu, međutim, Tadićeve učestale političke “šetnje” po srpskom entitetu, kao i gotovo stalni Dodikov boravak u Beogradu, tumače kao povratak Miloševićeve politike, indikator da se Srbija, uprkos svemu, nije odrekla Bosne kao “srpske kolonije”. Taj spor datira još od početka rata u BiH, pre svega zbog suštinske razlike oko toga da li je Srbija, preko JNA, bila “agresor na teritoriju BiH” ili je tamo “besneo građanski rat”. Sukob je intenziviran tužbom BiH protiv Srbije za genocid, a odbijanje zvaničnog Beograda da postupi po presudi Međunarodnog suda pravde u Hagu o krivici Srbije “koja je mogla a nije sprečila genocid u Srebrenici”, bilo je samo dodatni motiv bošnjačko-hrvatskom delu BiH-vlasti da i dalje gaje rezervisanost prema pravim namerama srpskog državnog vrha. Tim pre što Srbija uporno odbija da izglasa rezoluciju o osudi srebreničkog masakra, ignoriše zahteve da se priključi obeležavanju novouspostavljenog evropskog Dana sećanja na srebreničke žrtve, uporno zagovara “uravnoteživanje” počinjenih zločina po nacionalnom ključu, toleriše ili čak podstiče Dodikovu sistematsku opstrukciju funkcionisanja Bosne i Hercegovine. Konflikt je kulminirao, a odnosi Beograda i Sarajeva doživeli pravi kolaps, nakon odluke pravosudnih organa Srbije da pokrenu istragu i raspišu Interpolove poternice za osumnjičenima povodom napada na jedinice JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu (pre toga i hapšenja i sudskog postupka protiv Ilije Jurišića za tzv. Tuzlansku kolonu) na početku rata 1992. Taj čin su u Sarajevu protumačili kao provokaciju, “drzak pokušaj da se promeni sam karakter rata” i pokaže kako je, u stvari, bivša jugoslovenska (srpska) vojska bila žrtva a ne agresor. Iz BiH je uzvraćeno kontrapredlogom da bosansko tužilaštvo pokrene istragu i procesuira odgovornost bivših predsednika SRJ Dobrice Ćosića i Zorana Lilića za izazivanje rata i počinjene ratne zločine u BiH. Uz to, u znak protesta što se srpska zvanična politika opasno poigrava sa sudbinom Bosne, Silajdžić i Komšić su nedavno odustali od državne posete Beogradu. Tako, izjalovile su se obostrane nade da će Bajdenova poseta stišati strasti u odnosima Sarajeva i Beograda, a posebno očekivanja bošnjačkih lidera da će sprečiti Dodikov pokušaj da se “zaključcima” NS RS BiH stavi pod kontrolu entiteta.

Tadić je – ukazavši Nenadu Radmanoviću, srpskom članu i trenutno presedavajućem Predsedništva BiH, sve državne počasti prilikom nedavne kontroverzne posete – poručio Silajdžiću i Komšiću da su “uvek dobrodošlu u Srbiju”. Nije, međutim, propustio ni ovu priliku da ponovi da “nerma održivog rešenja” za BiH ako se o njemu ne dogovore predstavnici sva tri konstitutivna naroda, Srba, Bošnjaka i Hrvata. U Sarajevu, međutim, upravo tu Tadićevu “definiciju” smatraju paravanom iza kojeg se kriju neke druge namere i ambicije. Zapravo, radi se o strategiji čekanja i iznurivanja. Dogovor tri naroda je čista iluzija “jer da je bio moguć rata u BiH, a i na ostalim prostorima bivše SFRJ, ne bi bilo”. Dejtonski sporazum nije bio istinski dogovor tri naroda, već oblik ultimatuma velikih sila, pre svega, SAD, da se rat i krvoproliće po svaku cenu zaustave, što se, s jedne strane, pokazalo efikasnim, ali s druge, zaraćenim narodima i njihovim političkim elitama nametnulo formulu države koja je od samog starta bila osuđena na funkcionisanje u permanentnoj blokadi. Iako je od završetka rata proteklo gotovo 15 godina, Bosna je, kao država, sve nemoćnija, a retorika nacionalnih predvodnika sve bliža onoj ratnoj i nacionalističkoj.

Strategija se sastoji u sledećem: sprečiti bilo kakvu promenu Dejtona koja bi značila jačanje međunarodno priznate bosanske države, činiti sve da joj se ingerencije smanje, a ako to nije moguće, blokirati je kontinuiranom opstrukcijom i destrukcijom. Time bi međunarodna zajednica, odnosno Evropska unija, koja je preuzela odgovornost za BiH, praktično bila dovedena pred svršen čin. Ili će insistiranjem na multinacionalnom karakteru BiH samo uvećavati distancu tri naroda, kojima i dalje, nepromenjenom retorikom izazivanja netrpeljivosti, upravljaju nacionalističke partije i lideri, ili će spas potražiti, kako se nekima čini, u neminovnom razlazu, odnosno raspadu Bosne i Hercegovine po nacionalnim šavovima. Da li će to značiti pripajanje Republike Srpske Srbiji, Herceg-Bosne Hrvatskoj, a Bošnjacima “šta preostane”, ili će se formirati tri nove mini-nacionalne države, zapravo, i nije najbitnije.

Potrebno je samo vreme, upornost (u opstrukciji i satanizovanju BiH kao zajedničke države) i strpljenje i, eto, recimo, teritorijalne kompenzacije za gubitak Kosova.

 
Peščanik.net, 27.06.2009.