Briselska bajka

Iz Brisela je stigla dobra vest: premijer Srbije nije prihvatio ostavku svog vicepremijera. Nije baš da smo zbog toga brinuli, nije baš ni da smo znali da ima razloga da brinemo zbog toga, ali, svejedno, konačno možemo da odahnemo: Aleksandar Vučić je zahvaljujući mudroj i hrabroj odluci Ivice Dačića i dalje prvi potpredsednik vlade Srbije. Zašto je Vučić morao da ide u Brisel da tamo daje ostavku, i zašto je Dačić baš u Briselu rešio da tu ostavku ne prihvati – nebitno je. Samo nek nam je Vučić na broju.

Još smo saznali i to da je Vučić sklon da viče kada pregovara. U domaćoj patrijarhalnoj svesti podizanje glasa je obično potvrda snage i muškosti, pa smo tako, posredno, saznali i da je Aleksandar Vučić, što se njegovog pola tiče – muško. Preciznije, jako muško. Da li je to dobra ili loša vest, teško je reći, ali nije jasno zašto je bilo potrebno da i premijer i vicepremijer otputuju u Brisel da bi se vicepremijeru utvrdio pol.

Konačno, saznali smo i to da sa „nama“ pregovaraju samo kukavice. Naime, pred ovaj briselski izlet domaći pregovarači su nas uveravali da će druga strana morati da napravi ustupke, jer zašto bi inače pregovarala sa „nama“. Pregovara se, naravno, iz raznih razloga, ali ovdašnja muška, patrijarhalna svest smatra da se svako ko je sklon da razgovorom rešava sukobe u stvari – boji. Jer, zbog čega drugog, ako ne iz straha, na pregovorima insistiraju predstavnici Evropske unije, rezonuje domaća politička svest. Pa dobro, neka ih sad malo nek razmišljaju da li je možda bilo i nekih drugih razloga, pored straha, za pregovore koji su upravo okončani, a da navodno uplašena strana nije učinila nijedan ustupak srpskim muškićima.

I dok će polovina opredeljenih glasača u Srbiji nastaviti spokojno da spava, umirena neprihvatanjem Vučićeve ostavke, ostali bi trebalo da izvedu bar nekoliko zaključaka. Prvo, pitanje Kosova postalo je isključivo unutrašnje pitanje Srbije. Na međunarodnom planu, to je pitanje, kako nam se uporno stavlja da znanja, već rešeno. Na unutrašnjem planu, to pitanje se svodi na jednostavnu dilemu: da li su neki političari u Srbiji, koji su se sticajem okolnosti našli na bitnim funkcijama, spremni da prihvate istinu? U drugom koraku, to pitanje glasi: da li su ti političari spremni da tu istinu saopšte građanima Srbije? Ne zato što je građani ne znaju, nego zato što svi zajedno treba da se dogovorimo da živimo u skladu s tom istinom. Kako to obično biva u bajkama, u ponoć je u Briselu prestala čarolija, i kočija kojom su srpski političari pohrlili ka Evropskoj uniji rešavajući kosovski problem pretvorila se u – bundevu.

Ali, to su manje bitne stvari. Bajke su ionako za malu decu. Za sve one koji u bajke ne veruju i misle da se Srbija može prizvati pameti samo pod pritiskom, briselski izlet bi trebalo da predstavlja ozbiljno upozorenje. Očito je, naime, da Evropska unija ne raspolaže dovoljnim kapacitetima za ubedljive pretnje. To je dobro za Evropsku uniju, ali je loše za nas: nema garancija da Srbija danas ima kapacitet da se nosi sa realnošću. Nedostatak tog kapaciteta može ponovo biti poguban.

Zato se sva bitna pitanja u vezi sa podizanjem države moraju ponovo otvoriti. Paralelno sa tim, potrebno je i jasno utvrditi kontekst unutar koga se ta pitanja postavljaju. Za početak, pogrešno je tvrditi da je Srbija država u raspadanju i rasulu. Srbija nije država u nestajanju; naprotiv, Srbija je država u nastajanju. Za tu državu treba pre svega položiti ustavne temelje. Ti temelji se ne mogu izlivati prema sopstvenoj volji. Srbija ne nastaje u vakuumu, i njen ustav zato mora reflektovati okolnosti u kojima se gradi ta nova država. Stranke koje su danas u Srbiji u opoziciji moraju izaći s jednim takvim državotvornim programom. Taj program će onda morati da odgovori i na dilemu Kosovo ili Evropska unija. Ne treba se toga plašiti i ne priznati da je dilema lažna. Ispravan odgovor bi morao podrazumevati da se ta dilema odbaci, recimo tako što će se reći: ni Kosovo ni Evropska unija.

Peščanik.net, 03.04.2013.