Bube umiru smrdeći

Znam, pisala sam već o njima. Nekad imam utisak da samo o njima i pišem. Ali šta da radim kad se nameću, prvo svojim zlokobnim tonom a onda i još zlokobnijim smradom. Ima ih svuda, svake sezone sve više. Kao vojska su. Kao da se negde obučavaju kako da napadaju. Ako uzvratite, makar u samoodbrani, uzvraćaju ljutim smradom. Toliko intenzivnim smradom da danima ne možete da ga se otresete. Jer i nije na vama. U vama je. U nosu, u glavi, u mozgu.

I kao da nismo ionako istraumirani. Rekla bih da smo istraumirano društvo, ali mi nismo društvo. Stručnjaci kažu da smo još u pretpolitičkom stanju. Kad bismo i bili društvo, bili bismo invalidno društvo jer ovde ništa nije validno, od tapija u katastru do diploma i doktorata.

Mogla bih da kažem da smo istraumirana država, ali nismo ni to. Nismo država iako imamo grb, himnu, bezvoljnu i slinavu, ali ipak himnu. Imamo i zastavu, čak šizoidno dve, jednu monarhističku za ne daj bože, drugu socijalističku samo obezvezđenu. Imamo i Ustav koji se gazi osim kad služi za izgovor a imamo i predsednika koji bi trebalo, kažem trebalo, da predstavlja državno a ne partijsko jedinstvo. Imamo i svoju monetu – nas koji služimo za potkusurivanje. No, od države nemamo ni d ni r ni bilo koje drugo slovo ni instituciju ni omeđenu granicu (osim ako „administrativne“ prelaze ne računamo kao granične).

Nemamo ništa od države, samo traume. Toliko trauma da smo komotno mogli odmah posle Jugoslavija da se nazovemo Traumatologija. Jer živimo u zemlji koja stare traume uredno neguje i zaliva lažnim suzama. I u zemlji u kojoj vlast ne samo da šibicari nego i koristi šibice da stalno potpaljuje nove traume. Ako nije Jasenovac, eto nama Jarinja i Brnjaka. Ako nisu ni balkanski ni svetski ratovi, eto nama budućih regionalnih. (Region je nešto kao bivša SFRJ ali bez Slovenije jer u njoj gotovo da i nema Srba, a sa Albanijom u kojoj takođe gotovo da nema Srba, ali ima Albanaca.)

Kao da ovde ne žive ljudi koji su već ozbiljno istraumirani svojim životom. Izranavljeni devedesetim, razbijeni sadašnjošću, dokusureni današnjicom. Što kaže moja sestričina, nekada smo imali dan žalosti kada se autobus surva u reku. Da, a sada trostruko više ljudi svakodnevno pogine od kovida ali mi ne spuštamo zastave na pola koplja. Naprotiv, mašemo njima po ulicama tražeći da se oslobode ubice premijera (pa što da ne kad se ovde krivična dela odavno tretiraju kao dečiji nestašluci).

Ali je od svih samo jedna trauma izazvala celodnevnu celonedeljnu invaziju na sve medije sa nacionalnom frekvencijom.

Da se razumemo, svi mi imamo traume iz detinjstva pa makar one bile i zbog, kako neki psiholozi vole da kažu – preterane roditeljske ljubavi. Imamo i traume iz mladosti, makar samo one zbog bubuljica i traume zrelog doba pa makar samo arsenovske Oj, mladosti. I sve je to normalno. Jedino nije normalno da čitav državni aparat i svi „analitičari“ na svim medijima elaboriraju šta je nekom, doduše visoko rangiranom ali ipak samo državnom službeniku, opsovao jedan doduše visokotiražni ali ipak samo pisac, a što je izazvalo navodnu ili još gore – stvarnu traumu. Državnom službeniku, ne piscu, njemu se trauma tek sprema. Što mu valjda dođe normalno u zemlji u kojoj smrdibube kolo vode.

Peščanik.net, 04.10.2021.