Cedulja za komšije

Moglo se i očekivati da „srpska majka“, urednica Politike, neće dugo izdržati da ne potkački revnosnog čitaoca Gardijana iz Hrvatske zbog živopisnog opisivanja propasti Vučićeve Srbije. Tražila je zakačaljku i našla je u napadu na naš voljeni Tanjug koji je, gle užasa, napadnut od – kolumniste Borisa Dežulovića iz Hrvatske. Na braniku srpske nacionalne agencije našao se glavni Politikin kolumnista Aleksandar Apostolovski. Žali se kako je Tanjug ugašen, ali i dalje objavljuje vesti koje stižu čak do regiona, pa tako i do pakosnog Borisa Dežulovića koji se ostrvio na našu zlosrećnu agenciju. Kao da bi najbolje bilo da Tanjug sve svoje vesti samo nama šapuće na uvo i da ih sve piše lično Aleksandar Vučić. Što se izgleda i dogodilo, jer je tobože ukinuti Tanjug hladno falsifikovao naslov teksta iz Gardijana. Umesto originalnog – „Beograd na vodi: neočekivano mesto za petrodolare iz Zaliva“ – Tanjug je naslov članka Herberta Rajta prekrstio u „Gardijan: Beograd, grad kreativnosti i novih poduhvata“. Oho-ho, kako je to milo čuti! Kreativni Tanjug je promenio i smisao ovog članka i iz njega izbacio sve kritičke opaske, koje po savesnom Apostolovskom predstavljaju „samo četvrtinu teksta“. Ko šiša tekst nekog engleskog novinara, kad su se domaći već sasvim lepo urazumili.

Ali ljudi moji, šta da se radi sa tim Dežulovićem! Izgleda da smo ga nadrljali. Pojavio se neprijatni komšija i to baš onaj što sve o nama zna i još pride nesnosno talentovan, pa piše o Srbiji i kaže da ima „mnogo materijalnih dokaza da je cela Srbija jedna grupna psihijatrijska seansa”. I on te dokaze uporno preko granice šalje. Ono što srpski mediji skrivaju, eto ti ga komšija da obelodani. E pa hvala ti komšija, od srca ti hvala. Na primer za to što se čudom ne možeš načuditi nad neviđenim skandalom da Viši sud u Beogradu kriminalcu Kristijanu Goluboviću odloži izdržavanje zatvorske kazne zbog neodložnog učešća u Pinkovoj Farmi. O tome se brujalo samo na tviteru. Ima tih dokaza ko pleve, svaki dan ih je sve više, jer ta fabrika radi danonoćno. I hvali se marljivošću. Pitam se kako si uspeo državni udar da propustiš – to je bila čista psihijatrija sa puno materijalnih dokaza.

Kad je Srbija pod ovakvom hipnozom i ništa je ne boli, ni suzu da pusti kad se sama sahranjuje, srećom imamo Borisa da je odalami. Na srpski je Tanjug ruku digao, i onako iz meraka ga pomešao sa telegrafskom agencijom Sovjetskog Saveza, čuvenim TASS-om. I by the way, Smajlovićku za srce ujeo nazivajući obožavanog Putina – Josif Visarionovič Putin i drug Đžugašvili. I sve tako, mnogo neprijatno, ali lekovito.

Šta je Smajlovićku najviše najedilo? Više i od Tanjuga i Putina Đžugašvilija? Njoj ne ide u glavu kako to hrvatski kolumnista Boris Dežulović može objavljivati kritiku Vučićeve Srbije u glasilu Srba u Hrvatskoj – u Novostima. Kako to da svi Srbi nisu na braniku Srbije, ovakve ili onakve, svejedno koje. I ove Vučićeve – bolesničke. Ono što je muka živa je kako to da neki Srbi više vole slobodu medija i kritike, nego da budu Srbi kao takvi. A bogami ima i Hrvata koji nemaju gde da lupaju po Hrvatskoj, nego u srpskim Novostima. Slobodne novine ne prebrojavaju krvna zrnca, pa bogu hvala, bauk Viktora i Borisa kruži regionom.

Peščanik.net, 04.01.2016.