Eh, da je te pameti bilo u Džavida Nimanija, zaboravljenog tadašnjeg predsednika Predsedništva SAP Kosova i Metohije, mnogo poznatijeg kao strica najveće kosovske seks-zvezde Zane Nimani, a najpoznatijeg po kultnoj rečenici izgovorenoj kad su ono marta 1981. strane agencije javile kako je pobuna studenata prištinskog Univerziteta zbog loše prehrane u kantini prerasla u malu lokalnu kontrarevoluciju, a drug predsednik nazvao direktora Tanjuga, paničnim glasom u slušalicu zaurlao ‘Zaustavite Rojters!’ i plasirao se direktno u istoriju.
Da je, eto, u tadašnjeg druga predsednika Predsedništva SAP Kosova bila pamet današnjeg predsednika Vlade Srbije, ne bi direktor Tanjuga toga marta zaustavljao Rojters, nego bi lepo preneo njegove vesti, sve javljajući razdraganoj srpskoj i jugoslovenskoj javnosti kako ugledni britanski Rojters hvali društveni angažman prištinske omladine, uspehe rudara Trepče i prirodne lepote Kosmeta. Do dana današnjeg, da je bilo Vučićeve pameti, sve bi svetske agencije javljale o visokoj kvaliteti prehrane đaka i studenata u Socijalističkoj Autonomnoj Pokrajini Kosovo.
Ne bi, naime, drug Džavid – da mu je bila današnja Vučićeva pamet – tražio od direktora Tanjuga da zaustavi čuvenu britansku novinsku agenciju, već da ga lepo i profesionalno – rediguje. Baš kao što je prošlog utorka direktorka Tanjuga Branka Đukić podigla telefonsku slušalicu i čula samo kratko – ‘Redigujte Gardijan!’
Londonski je Gardijan, naime, tog utorka objavio veliku priču pod naslovom ‘Beograd na vodi: neočekivano mesto za petrodolare iz Zaliva’, u kojemu je novinar argumentima Vučićeve vlade, računici arapskih investitora i kompjuterskim simulacijama spektakularnog Voterfronta suprotstavio mišljenja kritičara tog megaprojekta, okupljenih oko pokreta ‘Ne da(vi)mo Beograd’ i njihove maskote, divovske žute patke. Ne propuštajući da oksfordski precizno upozori engleske čitaoce kako ‘patka’ na ovdašnjem urođeničkom slengu znači ‘kurac’.
Samo koji sat kasnije – koliko je vrednom novinaru državne agencije trebalo da prevede tekst, a vrednom uredniku da ga rediguje – na Tanjugovoj žici pojavila se priča pod naslovom ‘Gardijan: Beograd, grad kreativnosti i novih poduhvata’, u kojoj se vaskoliko beogradsko opštinstvo obaveštava da je čuveni engleski list objavio epski hvalospev mudrom srpskom Dragom Vođi i njegovu Beogradu na vodi, do jaja oduševljen ‘šoping-centrom velikim poput londonskog Vestfild Stratforda i najvišim soliterom od Beča do Istanbula’.
Iako je, sve po zanatu i boljim običajima britanskog novinarstva, tačno polovina Gardijanovog teksta prepuštena drugoj strani – protivnicima Dubaija na Savi i njihovim protestima protiv silovanja urbanog identiteta Beograda – u Tanjugovom prepričavanju od pedeset redaka to se pominje tek u dva retka pri kraju, gde Gardijan, eto, konstatuje da na Vučićev projekat – koji će, uzgred budi rečeno, ‘obezbediti dvadeset hiljada radnih mesta’ – ‘postoje i negativne reakcije, koje se svode na to da je u suprotnosti sa, kako se navodi, srpskim zakonima’.
Razume se, tako preveden i redigovan Gardijanov panegirik Beogradu na Vođi sa Tanjugove su žice istoga časa preneli Blic i Večernje novosti, a za njima cela bulumenta poslušnih sajtića i portalčića, i ubrzo je cela Srbija brujala o tome kako učmali provincijski London zavidi Beogradu, gradu kreativnosti i novih poduhvata.
Ni čuveni TASS, Telegrafska agencija Sovjetskog Saveza, ne bi bolje! Sad tek postaje jasno zašto je ono pre mesec dana Vučić popizdeo kad je čuo da ministar kulture i informisanja gasi državnu agenciju. Do nesporazuma između premijera i njegova ministra došlo je, čini se, zato šta je Vučić celo vreme mislio da mu je ministar informisanja TASS-ovac, a ispalo da mu je Tasovac zapravo prezime. Jasno je tako i zašto je Aleksandar Vučić tada poručio kako će ‘dati sve od sebe da spasi Tanjug’, a direktorka agencije, TASS-ovka Branka Đukić, već sutradan izjavila kako je ‘premijer obavestio da će da se nađe neko rešenje’.
Nije, jebiga, državna informativna agencija da zarađuje pare, nego da celim svetom i ostatkom Srbije širi istinu o uspesima državnog rukovodstva! Pa nije bre Vladimir Putin džabe ‘našao neko rešenje’ i ‘dao sve od sebe da spasi’ sovjetski TASS, kojemu je ono pijano američko đubre Boris Jeljcin 1992. promenilo naziv u ITAR, Informativna telegrafska agencija Rusije: mudri tovariš Josif Visarionovič Putin prošle je godine agenciji nakon dve decenije vratio slavno, herojsko ime TASS, i eno Telegrafske agencije Sovjetskog Saveza danas opet žive i zdrave, pa već kod Smolenska golim rukama zaustavlja i rediguje i Rojters i Asošiejted Pres i Si-En-En, sa sve Njujork Tajmsom i Vašington Postom.
Eto tako dole na jugu i bratskog Tanjuga, živog i zdravog mesec dana nakon gašenja, eto Telegrafske agencije Sovjetske Srbije kako na južnom frontu rediguje i zaustavlja Gardijan. Strategija funkcioniše bez greške: jedna se priča rediguje i propusti, pa dok se Gardijan tako teško redigovan i desetkovan Savom probije do Beograda – druga mu se priča tamo kod Tošinog bunara zaustavi i likvidira. Niste čuli? Dabome da niste. Tome Tanjug i služi.
Istoga toga dana, naime, pored izveštaja ‘Beograd na vodi: neočekivano mesto za petrodolare iz Zaliva’ – koji je Tanjug vehementno preneo pod duhovitim naslovom ‘Gardijan: Beograd, grad kreativnosti i novih poduhvata’ – londonski je list objavio još jednu veliku priču na istu temu. Ovaj put pod prilično nedvosmislenim i neprijatnim naslovom, ‘Gentrifikacija Beograda mnogo je gora od bilo kojeg Sireal Kafea’, Gardijan urbani preobražaj grada kroz projekat Beograd na vodi upoređuje sa nedavno otvorenim londonskim Sireal Kiler Kafeom, skupom trendovskom kafanicom usred siromašnog Tauer Hamletsa, u kojoj se nedorasli hipsterski fićfirići okruženi gladnim beskućnicima preseravaju sa dizajnerskim činijicama bezglutenskih integralnih žitarica u izdojenom ženskom mleku za petnaest funti.
Tako otprilike kritičaru Gardijana izgleda ideja arapskog Voterfronta na Savamali: ‘Elitistički Beograd na vodi izazvao je snažni pokret otpora protiv neprijatelja koji to zaista zaslužuje’, kaže se u podnaslovu Gardijanove priče, u kojoj se današnja Savamala opisuje kao kopija londonskog Haknija, i poredi sa bilo kojim sličnim hipsterskim kvartom u svetu, a buduća – sa skupim stanovima i džinovskim šoping-centrom – opisuje kao vulgarna, ‘megalomanska’, ‘konzumeristička vizija’, ‘parče Dubaija u čađavom komšiluku’.
‘Postoji više modela gentrifikacije, ali ono šta se dešava u Beogradu nije prirodni proces razvoja i unapređenja grada, nego državni model hipergentrifikacije, mnogo zlokobniji od bilo čega što se dešava u Hakniju’, prilično neuvijeno čak i za okrutne britanske standarde kaže ugledni Gardijan, pocepavši Vučićev megaprojekat kao onomad Pera Luković singlicu Duška Jaramaza.
Gardijanov čas anatomije Beograda na vodi – objavljen, podsećam, istog jutra kad i izveštaj o Vučićevom gigaprojektu – Tanjug, međutim, nije preneo. Tekst je, jebiga, bio potpuno neupotrebljiv, nije tu imalo šta da se rediguje, nije bilo nijedne poštene rečenice u tekstu, jedne jedine da se otrgne i spasi iz zlikovačkog konteksta, pa objavi kako je, šta ja znam, ‘Beograd: bezglutenski raj za hipstere i tenisere’ – baš ništa. Sem toga, ko je uopšte taj Gardijan? Koga boli uvo šta neki ustaški listić iz evropske provincije misli o Beogradu na vodi? Pa gde bi Tanjug dospeo kad bi prenosio svaku priču iz toga, kako ste rekli da se zove, Građanina, Gardijana ili kako već?
Odavno bi, razumeli ste, Tanjug propao da se zajebava prenoseći izveštaje svetskih medija svaki put kad se hipsterska omladina pobuni protiv mudrog srpskog rukovodstva zbog kvalitete bezglutenskih žitarica u prištinskim studentskim menzama ili Sireal Kafeima na Savamali.
Novosti, 19.12.2015.
Peščanik.net, 21.12.2015.
BEOGRAD NA VODI
