Čiča Tomina koliba

Ne beše Tomislava Nikolića na Tašmajdanu. Deveti rođendan njegovog političkog čeda, koje još hoda u kratkim gaćama a možda ispod nosi i pelene, proslavljen je kao fanatični obred opasne sekte. Guru je govorio dugo, zaneseno, prazno i dosadno, samo ono, dakle, što sledbenici očekuju, pa je beogradski park u tom času bio simboličko ostrvo fantastične vladajuće vizije, u kojoj se ideje začinju ni iz čega, a okončavaju u ništavilu.

Od osnivača SNS-a nije bilo ni Borisa Tadića, čiji sunovrat pred prekrečenim neoradikalima dokazuje da je za politiku potrebno bar malo pameti, što ovome ipak nije bilo na raspolaganju. Bez muke su ga nadmudrili mimikrični reptili iz Šešeljevog zmijskog gnezda. Taj radikalski kopernikanski obrt i prevrat, Toma Nikolić je izveo protivrečno, nepismeno, uz nezaboravne gafove, držanje guzice na stiroporu i falsifikovane štrajkove glađu, ali sa lakoćom.

Uzdao se u pileću memoriju svojih budućih glasača, nakrivio šajkaču na desno, okrenuo Vučića na Zapad a sebe ostavio u ruskoj guberniji, pretvorio se u aristokratu, a svoju domaćicu proizveo u prvu damu. Kupio nešto škole, predao stranku mulcu, nabavio pecaru, udao ćerku za sina ministra Bačevića, postavio sina za gradonačelnika Kragujevca. Podržao ideju da se svakako kopa od Beograda do Soluna, Moravom da plove kruzeri i po njoj se vata krupna riba, ako uz srpske somove može da se zapati tuna ili sabljarka.

Vučiću Srbija – Nikoliću hedonizam. U početku je iz takve podele nevoljnik Tomislav pokušavao da udeli pokoju sugestiju „političkom sinu“, čije su ideje ipak bile gore od svakog lošeg saveta. Ali taj više nije slušao nikoga, nego je koristio samo svoj, najkošmarniji um. Toma je iz uboge radničke kolonije šorom i prečicom stigao do vrhunca. Nije tako zamišljao svoju revoluciju, ni on niti bilo ko. Njegov „srpski san“ ostvario se izvan svake vrednosne logike, saga o usponu nepismenog Šešeljevog služitelja zapravo je čudesna novela iz žanra ruralne fantastike. Ali, ipak je Nikolić oblikovan za prelazno živo biće na vlasti u razorenoj Srbiji, kako bi pripremio uzlet mnogo goreg i zloćudnijeg oblika života od sebe: Aleksandra Vučića.

Stranka je nastala u čiča Tominoj kolibi, a na njegovim plećima je mladi AV vežbao svoj otrovni i bezobzirni poskočki zahvat. Ako je Toma pobedio Tadića kao kandidat polutanske i uvređene Srbije belih listića, Vučić je bez milosti i zahvalnosti razorio Nikolića instinktom klasičnog srpskog političkog oceubice.

„Dete je poraslo, osamostalilo se!“ Tim je rečima, uz smrtonosni patetični otklon, Toma predao stranku mladom poskoku iz Šešeljevog jajeta. Sa dva tako opskurna oca, uz njihovo iskustvo i zbir jezivih iluzija, uz sve prevrate i zla koje su nosili u svojoj političkoj i nadrimilitarnoj genetici, Vučić nije mogao da pogreši.

Bilo je dovoljno da njihove ekstremno opasne stavove izvrne kao čarape, vrednosno ih preusmeri, pronađe dobre no neostvarive ciljeve, izabere privlačne i bezočne laži i obećanja koja pileći um zaboravlja i da počne da drži govore.

Svi njegovi javni nastupi su besprekorno Tomino i Šešeljevo nasleđe, uz samo jedan (važan) otklon: vojvoda pokazuje nastran smisao za humor i neku verziju sumorne ironije, uz niz uvredljivih parabola. Od toga je nešto čak i duhovito. Nikolićevi antologijski gafovi imaju komadiće šarma bezvredne provincijske bitange, pa i u formi teških budalaština. Toma ume da bude i te kako zao i jedak dok govori, ali mu uvek preostaje nešto štofa za prostačku dosetku. Vučić je apsolutno lišen smisla za humor, što je hendikep prvog reda. Kao čovek bez duha, prinuđen je da svoje česte, agresivne, nadmene i nekontrolisane ispade ukrašava ciničnim začinima, koje njegov javni govor čini grotesknim trivijalijama, skoro nepodnošljivim za praćenje.

U tome što radi više nema mesta za nove stvari, jer AV naprosto nema nikakav kreativni dar. I on je osuđen na ponavljanje već rečenog, bez učinaka koji bi opravdali bilo šta od toga. Ovacije koje dobija od sledbenika mogu biti objašnjene tek posle neizbežnog sloma sistema vlasti, koji proizvodi samo totalitarni govor.

Na produženoj proslavi rođendana vladajućeg adolescenta (konferencija za medije u Pančevu) ispad je bio tipičan, uz mučan, polupismeni, nervozni, agresivni i nedržavnički obračun sa opozicijom i „američkom“ televizijom N1. To je isti čovek koji je devedesetih, kao ministar-inkvizitor zabranjivao slušanje Glasa Amerike. Šta se odonda promenilo?

No ipak, najmračniji deo slavljeničkog govora u tašmajdanskom parku bilo je par Vučićevih gatanja o prstu sudbine, koja u slobodnom ali suštinski tačnom prevodu glase: Nama je (dakle SNS-u) sudbina dodelila da vodimo računa o narodu i državi!

Šta je ovde fatum? Nešto neodredivo, zastrašujuće, pogubno ili utešno. Čak spasonosno, ona vrsta čuda koje dolazi iznenada i niotkuda i daje nas mesiji na milost, čuvanje i upravljanje.

Dakle NJEMU smo ustupljeni svi mi, pogrešno uvereni da raspolažemo svojim životima. On nas je udelio sebi, velikodušni vođa od gipsa, sudbina lično.

„Jebeš sudbinu“, rekao bi moj deda Radoje, najbolji kosac u istoriji južnog pomoravlja. „Nego, stisni muda, uzmi stvar u ruke!“

Peščanik.net, 25.10.2017.