Broj stogodišnjaka u Srbiji je u stalnom rastu i ta grupacija iskusnih staraca postaje ozbiljna politička snaga. Ima ih više od 1.300, ali je izvesno da će ih biti još.
Nije poznato gde se nalaze svi ti ljudi niti odakle su stigli. Starenje je prilično dug proces, kad neko krene u 11. deceniju, to se sazna. Srbija je mala, loši reporteri odlaze na te važne rođendane, pa ako je u pitanju deda, kaže se „da je kočoperni starac u dobrom zdravlju, okružen brojnim potomcima, proslavio prvi vek života.“
Taj čiča nikada nije išao kod doktora, tako govori nadahnuti reporter, a sada ga izdaju kolena, krsta, oči i uši, ali je bistar kod pameti. Ne zna sasvim tačno koliko ima potomaka, ali u dvorištu ima sedam kokošaka i jednog petla, i svima zna imena.
Za staricu koja je premetnula 100. kaže se da čita Informer bez naočara, veze goblene četiri godišnja doba i pred svaki ručak popije dve prepečenice.
Svakako ima prastarih ljudi u Srbiji koji vole svoju privatnost, pa su toliku starost dočekali u anonimnosti, ako znaju o čemu je reč.
Znam da je stoti rođendan nedavno proslavio Dik van Dajk, junak filma Meri Popins. Više ne liči na sebe, ali to je ipak on. U Srbiji jedva da poznajem nekoga ko poznaje nekoga od sto godina. Ali, moje slabo poznavanje te praistorijske materije, ne umanjuje značaj masovne najezde stogodišnjaka.
Svi ti ljudi koji su ostvarili nedostižno, uredno su upisani u biračke spiskove. U takozvanom javnom prostoru stoji nedoumica: da li je to samo neproverivi statistički podatak, ili je spisak fantomski. Ili su zaista domicilni metuzalemi aktivna snaga ovog društva. Ili su mnogi mučenici, zamakli na onu stranu, nastavili da stare i posle smrti, a niko se nije setio da ih izbriše sa spiska, nego još dodaje nove.
Da kojim slučajem ovde navrati Čičikov sa svojim Petruškom, ne bi mu bilo lako da pazari mrtve duše. Duše inače ne mogu biti mrtve, one ostaju mitski slobodne iza mrtvih tela, putuju oslobođene životnih limita. Ni iz priče ne saznajemo šta je sve Čičikov pazario, iako je tragao za mlađim mrtvim dušama. Kod nas ne bi dobio ni jednog upotrebljivog mrtvaca. To je roba koje u Srbiji ima sve više, pa tako i pokojnici neumitno stare i ostaju posmrtno aktivni u svom prethodnom životu.
To što meni nisu poznate tajne o najezdi stogodišnjaka, ne znači da ih zaista nema. Među njima ima i živih i mrtvih – drugačije ne bi išlo – što pokazuje da smo vitalan narod gde se uz pomoć statističkog algoritma reanimiraju nove snage iz večnog mira.
Ako je broj živih stogodišnjaka realno pouzdan a ne samo statistički projektovan, dakle, ako počivši Čičikov kao mrtva duša, nije ovde došao sa svojom magijom u kupovinu ljudskih duša, moralo bi da postoji logično objašnjenje za takav procvat.
Bolji životni uslovi, čist vazduh. Hrana i zdrav život, čiste i prostrane bolnice, redovni pregledi. Odsustvo nasilja, stresa i siromaštva, slobodan javni govor, lepe fasade na zgradama, čiste ulice. Penzije od kojih se ne umire.
Bajka o ljudima koji su preživeli stotu i guraju dalje, jeste i projekcija vladajuće gomile o mogućoj (relativnoj) večnosti na vlasti.
U jednoj fantastičnoj priči iz dalje distopijske budućnosti, stoji da je realnije preživeti sto godina zatvora nego običnog života. Ljudi umiru, ali su dužni da odrobijaju svoje, do poslednjeg dana.
Većina je daleko od nedostižne stotke. Čovek koji drži do sebe, nema šta da uradi kad je dostigne. Osim da glasa, ako je već mrtav.
Peščanik.net, 22.05.2026.
Srodni link: Sofija Mandić – Crtica o stogodišnjacima
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)
- Sto godina robije - 22/05/2026
- Mučilište u Valjevu - 15/05/2026
- Definicija šljama - 08/05/2026
