Čiji je ovaj čovek?

Želim da ti pripadam! Navedena ponuda je nepromišljeno verovanje u konačnu ljubav. Svako od nas je slušao ili izgovarao tu naivnu i neostvarivu ideju o čarobnom dvojstvu dok je još bio dostojan pripadanja ili prihvatanja.

O pripadanju i sasvim drugačijoj ljubavi od one koja nas vodi u strastvene ludorije, nešto više u epilogu ovog ogleda, ako dobre poente uopšte bude.

Juče je Politika objavila jedan polemički tekst, sa ovakvim naslovom: Ne zaboravimo na Hipokrata. Tekst je odgovor na intervju Danice Grujičić, direktorke Instituta za onkologiju i radiologiju. U potpisu tog utuka: dr sci. med Zoran Bekić.

E, u tom pismu ljubavi nema, u polemici se takvo osećanje prema drugima uglavnom isključuje. Svakako je nema prema profesorki Danici Grujičić. Predmet vrelih emocija u tekstu prepunom jeda i ogorčenja nije u vezi sa temom o kojoj se raspravlja.

Nisam imao čast da upoznam nijedno od ovo dvoje uglednih lekara, ali je njihova javna rasprava poučni primer neprijatnog sudara profesije i sujete. I to u najdelikatnijoj sferi, onoj nepouzdanoj i tananoj opni, gde je lekar prva i poslednja odbrana pacijenta od sudbinskog straha i depresivne neizvesnosti.

Razumeo sam da direktorka Grujičić i doktor Bekić nisu u dobrim odnosima. Ne u potpunosti i zbog čega. Bekić tvrdi da je već jednom bio žrtva prošlog režima, da je tada (dakle u prošlom režimu) prošao golgotu, a da je doživljava i sada, kad prošlog režima odavno nema.

Doktor Bekić je, kako sam negde pročitao, pouzdano ime u onkološkoj pedijatriji (lečenju najtežih bolesti kod najmlađih). I to jeste osetljiva i neopisivo bolna tema. Ali nije dobar materijal za javno, takmičarsko nadmetanje u nabrajanju uspeha. U stvari, čitav se Bekićev tekst sastoji od samožaljenja i panegirika samom sebi. Na primer: „Pedijatrijsko odeljenje je jedino uređeno odeljenje na Institutu, koje Vas je sačekalo (Danicu Grujičić, prim. Lj.S.) bez liste čekanja, sagrađeno mojim ličnim angažovanjem i zalaganjem, uz brojne donatore. Svaki milimetar prostora sam noćima planirao, tako da me moja porodica nije viđala, jer sam sa majstorima i donatorima provodio noći i dane… Tokom godina sam, naravno, i stručno uzdigao odeljenje na nivo razvijenog sveta… Međutim, Vi ste došli, i bez ikakvog obzira da je svaki dan mog radnog veka utkan tamo u korist bolesne dece, gurnuli me u podrum, pored aparata za zračenje i blizu mrtvačnice, kao da ste birali tamnicu za mene… Zašto ste onemogućili da decu leči jedan od najboljih dečjih onkologa u Srbiji, priznat u svetu. Zašto?!“ Taj onkolog o kome Bekić govori je naravno Bekić.

Kraj citata. Zasad.

Danica Grujičić je na više mesta obrazlagala svoje kadrovske i druge odluke, ali nije posao ovog autora da ih ocenjuje. Samo sam potencijalni pacijent, ko zna gde, no više i ne marim za to. Teške su reči korišćene za bolesnu decu, suviše je narcisizma u lekarevoj žalbenoj ispovesti, i u tome je on, nezavisno od profesije, postao sam svoj heroj. Hipokrat, koliko me moje laičko znanje drži, uči skromnosti a ne razmetljivosti.

No ipak, najbolje iz pisma doktora Bekića ostavljeno je za sam kraj. I to nema veze sa lečenjem dece niti bilo koga, niti sa etikom, strukom, znanjem i nedužnim Hipokratom. Ovaj citat, kao suština i završnica Bekićevog polemičkog garda, potpuno je neizbežan: „Možda je sve ovo (valjda progon dr Bekića, prim. Lj.S.) zbog našeg različitog političkog uverenja? Ja sam javno podržao predsednika Aleksandra Vučića, i nalazim se na listi hiljadu Vučićevih ljudi. Podsetite me da li ste to isto uradili i Vi, ili je razlog ove hajke možda različito političko uverenje?“

Uh, kakav grozan kraj! Kakav obrt, majstorski podanički uzlet iz podruma do visokog dupeta, da ovde citiram Basaru. Ja tebi gazda pripadam i to želim, samo sam tvoj, želi da kaže Bekić. To je više od ljubavi, to je slatki nestanak Patka Dače u zagrljaju Jetija. Ja sam Vučićev čovek, kaže Bekić, jedan od hiljadu biranih i samoizabranih, potpisanih na čuvenom Stubu srama.

A jeste li i Vi Danice uradili isto? Ako niste, zašto niste? I kako ste dospeli tamo gde jeste, ako niste?

Sve je ovo ogorčena optužba i uvređeno čuđenje: kako ja koji jesam nisam po volji tebi koja nisi? Pa će tako možda pretposlednji pasus polemičkog teksta dopreti do očiju koje sve vide, a Bekić i Danica doći na mesta koja im pripadaju.

Ja sam na listi od hiljadu Vučićevih ljudi, kaže Bekić. Pred tim najblistavijim delom biografije, sve drugo je nevažno. Samo je pripadnost nekome, tako sablasno neodoljivom, vrhunac i smisao karijere.

Ali ti lečiš bolesnu decu! Valjda pripadaš njima, čoveče! Šta uopšte radiš na tom sramnom spisku? Ne možeš da pripadaš i deci i onome koji ne pripada nikome. Izaberi pa izađi iz tog podruma.

Pred njega ili pred ljude.

Peščanik.net, 09.08.2019.