Crveno dugme

Možda se već nalazimo u sferi gde nuklearni rat izgleda verovatan. To je sažetak mišljenja nekoliko kvalifikovanih ljudi, koji pokušavaju da predvide ishode ruske agresije na Ukrajinu.

U navedenoj ovlašnoj projekciji još se ne misli na totalni rat uništavajućim strateškim termonuklearnim sredstvima, nego pre svega na upotrebu nuklearnih projektila male snage u taktičkim poduhvatima. Takva oružja postoje (1-2 kilotona), i njihova upotreba bi donosila „prednost“ razaranjem svega postojećeg na relativno malom prostoru.

Prednost je samo relativna, razaranje i kontaminacija čine prostor (brešu) neupotrebljivim u vremenskom prostoru koji nije ograničen, pa se smisao takve ideje sastoji u distribuciji ideje same, kao sredstva za širenje preventivnog straha prema zemlji koja se brani.

Na samom početku agresije Putin je zapretio svima koji bi se umešali, da bi u tom slučaju osetili posledice za koje nisu ni slutili da su moguće. U toj pretnji svakako ima mesta za daleko slobodnije razumevanje moguće odmazde. Ruski monarh je želeo da kaže kako se ne bi štedelo na upotrebi svega što postoji u zaštiti „ruskih interesa“.

Još neki činovnici nižeg ranga nisu isključili upotrebu „drugih sredstava“ osim konvencionalnih, ako bi došlo do neposrednog uplitanja NATO-a.

Prvi put se dogodilo da mogućnost upotrebe najrazornijeg oružja ne bude samo prećutna, već javno izrečena u vidu pretnje.

To bi moglo da znači da se latentni rat već proširio mnogo dalje od evropskog vojišta, i da se vodi u dimenzijama koje su zamislive i realne. Smatra se da je aktiviranje nuklearnih projektila male snage moguće, ali malo verovatno. Sama okolnost da verovatnoća nije isključena, proizvodi globalnu predratnu (međuratnu) tenziju i nervozu bez presedana. Operativna dežurstva u komandama strateških nuklearnih snaga i u Pentagonu i u Kremlju su neprekidna, a gotovost podignuta do nivoa stalne megatonske uzbune.

U principu to nije ništa posebno novo, osim strepnje da se sada nešto zaista može dogoditi. Inače je u proteklim decenijama bilo nekoliko kritičnih lažnih uzbuna koje su sanirane direktnim „crvenim“ vezama. Postoji strah da bi neki novi alarm mogao da bude pravi.

Stručnjaci za konflikte među najvećim silama još ne veruju da je neposredni sukob među njima moguć. Ako i jeste, to bi bio ograničeni okršaj konvencionalnim sredstvima. Ali, možda je ta ocena već zastarela, ili nije dovoljno pouzdana, ako je uopšte i bila takva.

Zbog toga bi upotreba nuklearnog oružja protiv vojnih trupa (prvi put u istoriji), imala značaj oslobađanja od limita koji ipak (još) ne dopuštaju njegovu neograničenu upotrebu. Hipotetički, to bi bio ambijent koji niko nikada nije iskusio, ako izuzmemo pokolje civila u japanskim gradovima na samom kraju Drugog svetskog rata. Smatra se da niko nije lud, pa ni lideri najvećih sila, da zbog prestiža izazove sopstveno uništenje. Izabrane vođe su u 20. veku svojom politikom „drugim sredstvima“ izazvale smrt preko 220 miliona ljudi. Nema dokaza da je bilo šta u ovom svetu krenulo na bolje. Neke analogije dovode do ekspanzije opšteg pesimizma i strepnje.

No ipak, male su mogućnosti da budu ostvarene kataklizmične slutnje. To ne znači da će ratovi za širenje imperija nestati kao sredstvo postpolitičkog opštenja među vođama i vojskama. Nuklearni rat u sferi mogućnosti, kao stalna presija nad civilizacijom, znači da on u simboličkom smislu ostvaruje neke važne ciljeve koji su postavljeni pred tom nezamislivom potencijalnom snagom uništenja.

Male mogućnosti ne znače da mogućnosti nema. Teoretičari skladištenja tvrde da tolike količine oružja teže da budu oslobođene iz magacina i upotrebljene. Neko je već zapisao svoju dosetku na tu temu: Videćemo hoće li biti nuklearnog rata. A možda i nećemo.

Peščanik.net, 27.05.2022.