Čudesni Ivica Dačić

Prekjuče smo pobedili, a tokom prošle noći bili poraženi. Tako to i biva, smenjuju se pobede i porazi, ali do propasti nam uvek nedostaje samo još jedan trijumf. Nad bilo kim. Protivnika ne biramo, važno je da ga oborimo na pleća i proglasimo gladnom puku našu nedostižnu nadmoć, i zajedno sa žrtvom svoje neodoljive snage sletimo u ponor.

Režim ne uspeva da objasni šta je naša dobit u tome što Kosovo nije postalo član Interpola. Mada se bar deo odgovora može naći u zajedljivoj seljačkoj logici: moja pobeda je tamo gde on gubi. Ili u čuvenoj rečenici iz Alana Forda: Ako kaniš pobijediti, nipošto ne smiješ izgubiti!

Upravo živimo u Alanu Fordu, kao junaci stripa vođeni rukom crtača, nemoćni da bilo šta preduzmemo sami, ili uzmemo tuš u svoje ruke. Broj 1 sve zna i sve pamti, osim onoga što je zaista potrebno da zna.

Gledao samo one večeri ozarene lidere ovog varijetea, kako slave sopstvenu euforiju izazvanu uverenjem da je njihova pobeda dokaz kako je niko drugi ne bi ostvario. I da je konačna! U tome su, dakle, svi sastojci osećanja zanosnog trijumfa i pijanog veselja, posle kojega se ne zna šta sa mamurlukom. Šta uzeti: rasol, vareni paradajz ili kiselu vodu. Šta ono beše razlog onolikom bančenju? A da, pobedili smo. Ali u čemu? Kako u čemu, nismo pustili Kosovo u Interpol. Dobro, ali šta mi imamo od toga? Jebem li ga!

Kosovo je odgovorilo merom koja je u meki trbuh pogodila srpsku vlast. Nekakve takse su podignute za sto odsto. Vučić je odmah sazvao Savet za nacionalnu bezbednost. Dakle, ugrožena je država. Kako može biti ugrožena država taksom? Može, ali Srbija neće uvoditi „kontramere“. Šta su to kontramere? Možda taksa na taksu, kamata na kamatu, konfiskovanje robe iz kosovskih kamiona? Zaplena svega što se ovde zateklo. Ili nešto još gore. Ali ne, Broj 1 je sinoć rekao da mi želimo da nas Albanci razumeju kao što mi razumemo njih. Da nastavimo pregovore, da konačno živimo kao ljudi, ako do pobede u Dubaiju i poraza u Prištini to nismo umeli.

U dramatičnoj noći, uvek budni tabloidi su proglasili ratno stanje. Naslovi maltene najavljuju artiljerijsku pripremu, samo se ne zna sa koje strane. Priština taksama priprema progon Srba. Nigde teksta u kome se nagoveštava da će nas Putin izvući iz fekalija u koje smo upali kao pijani pobednici.

U svemu tome što jeste ozbiljna groteska izdvaja se lik i delo Ivice Dačića, estradne zvezde vlade, čija muzikalnost i duhovitost ne nadilaze dosetke seoskog svadbarskog blesana. Ali on jako drži to tih svojih talenata. A čovek je, koliko me sećanje drži, ministar spoljnih dela i čelnik seirenja posle glasanja na Generalnoj skupštini Interpola. Dok je Vučić pokušavao da svoj trijumfalizam prikrije lošom državničkom maskom, Dačić je govorio: „Ma neka ga Vučić, neka on bude ozbiljan, ja ću da se radujem!“ Ali, čemu?

Kako se, dakle, radovao Ivica Dačić, posle Cece prvi građanin Žitorađe? Tako što se okušao u buđenju svoje hrome duhovitosti, koju inače često zasniva na lascivnim stereotipima i neprevodivim pogodnostima. Vratio se prezimenu austrijskog kancelara, koje za srpske političke potreba ima falusnu konotaciju, te rekao: „Preko njega (Kurca) su hteli u Interpol, tako su i prošli“.

Svog velikog prijatelja, sa kojim se redovno cmače po običajima srpskih pašenoga, Vučić jednostavno zove Sebastijan. Svoju prisnost sa velikima naglašava postojanjem ortačke prisnosti (Angeli sam rekao, Federika meni kaže, kad odem kod Vladimira Vladimiroviča, otprilike tako).

Da li je, dakle, Sebastijan izdao Vučića, a njegovo prezime pomoglo Dačiću za istu stvar. Pre toga grešni Ivica je smislio dosetku koja ukazuje na besmislenost nastojanja Kosova da se primakne Interpolu: „Šta će njima Interpol, pa oni su već u njemu. Svi su na poternicama“.

Najveća srpska spoljnopolitička muka je to što Dačić svoju oskudnu duhovitost ne skriva, a Vučić, potpuno lišen smisla za humor, toleriše ono što mu nije jasno: Šta li je to Ivica hteo da kaže? Mora da je nešto smešno.

Naravno da je duhovitost u diplomatiji poželjna. Ali, ta osobina se čuva kao dragocenost, koristi se diskretno, u višeznačnim naznakama, sa velikom pažnjom da sagovornik kome je dosetka upućena to shvati kao kompliment, a ne kao zajedljivu upadicu.

Dačić nema, niti razume bilo šta od toga, on trči da pre nego što treba kaže bilo šta što ne treba i na taj način je idealni maneken srpske politike.

Ali, šta je uopšte srpska politika? Da li je to besmisleni trijumfalizam u Dubaiju, ili noć panike na sednici Saveta za nacionalnu bezbednost?

Jeste i jedno i drugo, i ništa od toga. Valja sumnjati u okolnosti koje određuju srpsku unutrašnju, a iz nje i spoljnu politiku. Nema orijentira, cilja, niti ideje o tome šta je sledeći korak. Sledeći korak, koji je najčešće pogrešan, uglavnom određuje prethodni, za koji su hodači bili sigurni da je bio pobednički.

Peščanik.net, 22.11.2018.

Srodni link: Mijat Lakićević – Policija i privreda