Da li je moguća demiloševićizacija kulture?

Kada je kultura u pitanju, u Srbiji je postignuta visoka saglasnost između pozicije i opozicije, pri čemu se smatra da je „negovanje najboljih vrednosti naše tradicije, uz strateški pristup razvoju kulturne politike i zaštite ćirilice“ jedan od prioriteta kulturnog razvitka. Naravno, tradicija je tu shvaćena kao izraz negovanja manastirske i folklorne baštine, književnost kao naslanjanje na istočnike iz 19. veka, ostale umetnosti su u službi negovanja dobrog starog derta, dijaspora je resurs za političku manipulaciju, dok je rad ministarstva kulture koncentrisan na sprovođenje ovakvog programa, koji se pre svega zasniva na regulisanju jezičke politike. Zapravo, talas ovakve politike otpočeo je sredinom 80-ih, dobio je veliki zamah tokom 90-ih kada je patentiran u ratnim SAO zonama, kao probnim teritorijama, gde je nakon velikih razaranja i progona građana drugih nacionalnosti uspostavljen neki vid vojne ćirilične uprave. Nasilni pokušaj ekavizacije i ćirilizacije javnog prostora u entitetu BiH, koji je Ćosić okarakterisao kao „najskuplju srpsku pobedu“, doživeo je priličan krah. Ovakve nacionalističke redukcije identiteta dovele su do kasnijih sukoba niskih intenziteta kakvi se recimo i danas mogu videti u Slavoniji, gde je pitanje latinično-ćiriličnih ploča podignuto na najviši mogući nivo.

Vučićevo Ministarstvo kulture zauzelo je vrlo jasnu direkciju u sprovođenju miloševićevske kulturne politike, koja ima za cilj uspostavljanje čvrstog pravnog okvira za održavanje regresivnog stanja iz 90-ih, s tim da je SAO zona sada Republika Srbija, koju partije na vlasti i opoziciji, sa retkim izuzecima, upravo tako tretiraju. Tokom ovog leta je Ministarstvo kulture potpisalo još jedan od protokola kojim se obavezuje na ispunjavanje svečane obaveze koja je proklamovana u Strategiji razvoja kulture. U pitanju je Protokol o saradnji između Ministarstva kulture i Odbora za standardizaciju srpskog jezika, koji su ispred ovih institucija potpisali ministar Vladan Vukosavljević i predsednik Odbora Sreto Tanasić. Ovaj Protokol, prema rečima Vukosavljevića, ima za cilj da „formalizuje i institucionalizuje dosadašnju uspešnu saradnju između Ministarstva i Odbora“, kao i da se uspostavi neka vrsta trajne kohezije pri rešavanju „pitanja svih pitanja kulturne politike – negovanju srpskog jezika i čuvanju ćirilice“. Pandan ovom problemu u kulturi, moglo bi se reći, predstavlja samo očuvanje ćiriličnog Kosova i Metohije u visokoj srbijanskoj politici, čime se bavi sam Aleksandar Vučić. Tu je takođe uspostavljen solidan konsenzus pozicije i opozicije, što se može pročitati i u programu od 30 tačaka Saveza za Srbiju.

Nakon potpisivanja i rukovanja, ministar Vukosavljević je Vladi Srbije prosledio Predlog izmene i dopune Zakona o službenoj i javnoj upotrebi jezika i pisma. Naime, radi se o višegodišnjem nastojanju ministra Vukosavljevića, inspirisanog posmatranjem reklama i firmi istaknutih na beogradskim ulicama, koje su vrlo često latinične, da javnu upotrebu upodobi službenoj upotrebi ćiriličnog pisma. To bi značilo da bi se latinica zakonski prognala iz javnog prostora onako kao što je to već učinjeno u službenoj upotrebi u javnim institucijama Republike Srbije. Ovakav redukcionističko-nacionalistički poduhvat prihvaćen je uz aplauz opozicije kao i većinske kulturne i akademske zajednice, koja po običaju brine brigu o svojim malim projektima i bodovima, dok se krupne političke odluke donose i sprovode na očigled javnosti.

Da li je ćirilica ugrožena, pitanje je koje se često postavlja. Ali odgovor na ovo pitanje je irelevantan, jer ministar i njegovi visoki savetnici jednog dana govore jedno, drugog drugo. Ćirilica, naime, nikada neće biti dovoljno zaštićena ukoliko se bude sledio nacionalistički program aktuelnog Ministarstva kulture. Pravo pitanje je da li je demiloševićizacija Srbije uopšte moguća sa ovakvim programima, ovakvom vlašću i opozicijom. Sa ovakvom kulturnom politikom koja iz dana u dan utvrđuje regresivne ideološke matrice, koje utiču na sve domene društvene stvarnosti: umetničku produkciju, raspodelu finansijskih sredstava za projekte, kadrovanje u institucijama, hijerarhijske smene u skladu za zahtevom ideologije militantne ćirilizacije društva, na medije, javni prostor, službene akte.

Sredinom 90-ih pisac Aleksandar Tišma je ustao protiv ćirilizacije table na zgradi Društva književnika Vojvodine. Smatrao je to varvarskim činom, koji je kratkotrajno ispravljen nakon 2000-e. Taj militantni „izgred“ sa kulturnom politikom naprednjaka (i opozicije) danas postaje pravilo koje će se zakonski sprovesti na svim razinama društva. Sledeći korak, kako najavljuje Vukosavljević upozoravajući na jezički inženjering i opasan upliv tuđica, mogao bi se odnositi na brisanje stranih reči, za šta bi bili oformljeni posebni odbori i komisije, sačinjeni od jezikoslovaca koji bi tačno znali šta i kako treba brisati iz tekstova. Ovaj vid cenzure i jezičke policije biva legitimizovan pravnim aktima koje ministar Vukosavljević proizvodi sa svojim „jezičkim timom“. Tehnokratska premijerka poput Ane Brnabić, razume se, neće ni trepnuti pred takvim predlozima, dok će Vučić nastaviti da brine o „gutanju knedli“ potencijalno opasnih suseda koji planiraju eventualni napad na Srbiju. Ćirilični bedem u takvom opštem militarističkom raspoloženju samo utvrđuje nasleđe miloševićevske (kulturne) politike.

„Čuvajmo srpski jezik, jer on čuva nas“, jedan je od predvojničkih projekata Ministarstva kulture namenjen deci iz dijaspore, koji se sprovodi preko ambasada Republike Srbije u inostranstvu. Već su pristigli rezultati iz Švajcarske i SAD. S druge strane, čak 3.200 studenata je preko Studentske organizacije „Alternativa“ pružilo podršku ministrovim jezikoslovnim naporima. Studenti, potpisnici peticije, ponudili su ministru svoju Platformu za razvoj i očuvanje kulture uz plan kulturnih aktivnosti, koja se stoprocentno poklapa sa strategijom Ministarstva kulture. U ovakvoj konstelaciji možda je pitanje iz naslova ovog teksta suvišno.

Peščanik.net, 30.07.2018.

Srodni link: Dejan Ilić – Identitetski inženjering