Grafit Zbogom Srbijo na Dorćolu

Foto: Slavica Miletić

Mogu li se od ćirilice napraviti Srbi? Šarčević i Vukosavljević veruju da mogu. Šarčević taj identitetski inženjering zove još i „nacionalnom naukom“. Umesto nauke u sintagmi bi bolje stajala reč – alhemija. Ili bajanje, na primer. Bajanjem je jedan rabin u priči uspeo da od blata napravi živo biće nalik na čoveka – Golema. Golem se u toj priči od zaštitnika (ugroženih Jevreja) prometne u smrtonosnog monstruma. Na Golema možemo gledati kao na predmodernu, srednjovekovnu verziju Frankensteinovog čudovišta. Važi i obrnuto: Frankensteinovo čudovište je moderna verzija Golema. Ako Golem nastaje bajanjem, Frankensteinovo čudovište je čedo nauke. U stvari, straha od nauke. Marry Shelley, autorka priče o Frankensteinu, htela je da pokaže u šta bi se mogla izroditi ambicija čoveka, podstaknuta napretkom nauke, da ovlada božanskim moćima kreatora. Isti strah od preuzimanja ingerencija stvoritelja stoji i iza priče o Golemu. Dakle, i Golem i Frankenstein su priče o strahu od znanja, a pod znanjem podrazumevaju ono što se takvim smatralo u vremenu kad su nastale. Marry Shelley se tako ispostavlja i kao pramajka savremenog širenja straha od genetički modifikovanih organizama. Šarčević i Vukosavljević takođe su čeda straha, iako nažalost nisu junaci iz priče.

Pitanje je da li su Šarčević i Vukosavljević zaista uplašeni ili su na mesta ministra prosvete odnosno kulture namešteni da seju strah. Šta god da su njih dvojica, njihove su politike, kao i pomenute priče, nesumnjivo manifestacije straha od znanja. U priči o Golemu stvorenje od blata nalik na ljudsko oživi pošto mu rabin na čelu ispiše slova svetog imena. Biće da su Šarčević i Vukosavljević zaključili da će Srbi ostati u životu samo ako im se u kolektivnu svest ureže ćirilica. Nema Srba bez ćirilice – kliču njih dvojica uglas; a opozicija ih mahom horski podržava. Obrnuto pak ne važi. Ćirilice će biti sve i ako ne bude Srba. To je naprosto tako, jer ćirilica nije isključivo srpsko pismo. Kao što nije istina i da Srbi bez ćirilice više ne bi bili Srbi. Istina je samo da bez ćirilice to više ne bi bili Vukosavljevićevi i Šarčevićevi ćirilični Srbi. Na slici sveta Šarčevića i Vukosavljevića ćirilica bi trebalo da odigra zaštitničku ulogu koju u srednjovekovnoj priči ima Golem. I to na istovetan, magičan način. U to staje čitava politika tekućeg režima. Srbi su izloženi egzistencijalnim pretnjama, od kojih mogu da se zaštite isključivo (ćiriličnim) bajanjem. A zaštitnik je onaj koji ume najbolje da baje (ili laže, svejedno).

Pošto su ignoranti, Vukosavljević i Šarčević ne znaju da se takve priče – bilo srednjovekovne bilo moderne – završavaju katastrofom. A i da znaju liče na osobe kojih se to ne bi ticalo. Istini za volju oni ipak ne greše sasvim. Svaki kolektivni identitet, ali baš svaki, liči pomalo na Frankensteinovo čudovište – na skup mrtvih elemenata (čudovište u priči je krpež od delova uzetih sa mrtvih tela) – kojima život treba da udahne bajanje ili nauka. Ako bajanje i nauka u pričama stoje namesto znanja, onda kao oživotvoritelje treba videti nosioce znanja, odnosno elitu: svešteničku ili intelektualnu, zavisi od epohe i okolnosti; mada su najčešće obe u identitetskoj igri. U srpskoj priči Vukosavljević i Šarčević našli su se dakle na toj elitnoj poziciji moći da kreiraju identitet. Nevolja je u tome što njihova identitetska kreativnost ne dobacuje dalje od ćirilice. Niti od čitanja reklama po centru Beograda. Pa pošto na reklamama nema dovoljno ćirilice, eto zaključka o ugroženosti nacije. Nevolja broj dva sastoji se u tome što oni svoju ignoranciju mogu da institucionalizuju i ozakone. Dok nauka, nacionalna, ili spremno ulazi u kolaboraciju s njima ili smerno ćuti. Kao uostalom i dobar deo opozicije.

Jadna je nacija koja posrće pred reklamama. Kao što je jadna i ona nacija čiji se identitet zasniva na reklamnim ispisima na odgovarajućem pismu. Konačno, jadna je nacija kojoj identitetsku meru uzimaju neznalice poput Šarčevića i Vukosavljevića. To što njih dvojica sada rade sa ćirilicom, groteskna je mešavina priča o Golemu i Frankensteinu. Od svih „mrtvih elemenata“ oni su izabrali samo pismo, verujući iz nekog razloga da će baš ćiriličnim slovima uliti novi život u posustalu naciju. Priča o Golemu je priča o strahu od nestajanja, te o (samo)izolaciji i nemoći da se pruži otpor. Priča o Frankensteinu je priča o strahu od civilizacije i o otporu napretku. Priča o Šarčeviću i Vukosavljeviću i njihovoj ćirilici je i jedno i drugo. Uz dodatak opozicije.

Peščanik.net, 31.07.2018.

Srodni link: Saša Ilić – Da li je moguća demiloševićizacija kulture?


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).