- Peščanik - https://pescanik.net -

Damping

Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić

“Ovakve rezultate nismo imali još od Drugog svetskog rata”.

To je protekle sedmice bio glavni naslov, bar kada je o ekonomiji reč, u gotovo svim medijima. Naravno da i “običnom čoveku”, a ne samo “ekonomskom analitičaru” ova vest para uši. Ali, svaki pokušaj da se malo istraži šta iza nje stoji već na prvom koraku nailazi na takoreći nepremostivu prepreku. Osim da je reč o izjavi premijera, tj. mandatara Aleksandra Vučića, ništa drugo nije moguće sa sigurnošću utvrditi. Jedni mediji su, naime, izveštavali da je Vučić rekao da će Srbija ove godine biti u prve tri države u Evropi po rastu BDP-a, a drugi da će Srbija pokušati (italik ML) da ove godine bude u prve tri države u Evropi po privrednom rastu. U tom trenutku sam pomislio: evo dokle je došla moja profesija: čim premijer kaže da će nešto pokušati, ne sme se ni pomisliti da tako možda ipak neće biti, pa se sve uzima „zdravo za gotovo”, kao da je stvar već završena.

A onda sam, čitajući dalje vest, pomislio da novinari koji su tako napisali i nisu pogrešili, nego su premijera u stvari dobro protumačili. Jer, odmah zatim Vučić kaže: „A dogodine, 2017, daćemo sve od sebe da budemo zemlja sa najsnažnijim, najintenzivnijim privrednim rastom u Evropi”. I nastavlja: „To je velika vest, i nismo to uspeli zahvaljujući genijalnoj vladi, nego građanima”.

Konfuzija, da ne upotrebim adekvatniju reč, sada je potpuna. Kako smo to uspeli ono što će tek da bude. I – šta je tu „velika vest”? Da će Srbija – nešto, šta god – „pokušati” i da će „dati sve od sebe“? To ne može biti „velika vest”, jer ne da nije događaj, nego nije ni tvrdnja, čak ni obećanje: eto, pokušali smo, ali nismo uspeli i pored najbolje volje, šta da se radi. Ako se, međutim, kaže „Srbija će biti”, „Srbija će imati”, to već zvuči mnogo snažnije i mnogo više obavezuje onoga ko to izgovara. Pa bi na osnovu toga čovek mogao i da priupita premijera – ako mu je baš stalo, mislim čoveku, ne premijeru – šta bi sa obećanjima? Ovako…

Ali, tu nije kraj. „To su rezultati koje Srbija nije imala od Drugog svetskog rata na ovamo”, rekao je takođe premijer. Koji rezultati? Pa premijer nije izneo nijednu činjenicu, nijedan podatak. On samo govori „pokušaćemo”, „daćemo sve od sebe”. A između „dati sve od sebe” i „uspeti”, to ne treba ni objašnjavati, ogromna je razlika.

I kako to uopšte može da bude demantovano? Jer kaže, takođe, Vučić: „i, kao što vidite, niko na svetu ne može da me demantuje”. Zašto bi neko uopšte osporavao nečije (pravo na) pokušaje i želju da da sve od sebe. „To je ljepo, to je sportski”, što reče Mladen Delić.

U ovom kontekstu još je zanimljivo kako se premijer „suvereno” šeta kroz „vremenske zone” i kao u nekoj „vremenskoj mašini” skače iz sadašnjosti u budućnost, iz budućnosti u prošlost… hop, hop, hop. Jer, ono što tek treba da se desi, dakle da Srbija bude među tri zemlje sa najvećim rastom – ove godine, odnosno da bude najbolja – dogodine, odjednom postaje nešto što je već postignuto, u čemu „smo uspeli”.

I, tako, tražeći smisao premijerovih reči naivni novinari dođu do na početku ovog teksta pomenutog naslova koji, u stvari, ne odgovara onome što je premijer stvarno izgovorio – jer to što je rekao, kao što vidimo, i nema mnogo smisla – ali, paradoksalno, tačno izražava ono što je Vučić hteo da poruči, tj. utisak neverovatnog uspeha koji je hteo da ostavi. Moglo bi se ovo prodavanje onog za bubrege nazvati i svojevrsnim političkim dampingom.

Ali, sve ovo sam napisao praktično uzgred – mada je ispalo neočekivano dugačko – pravi razlog ovog teksta je nešto drugo. Na istoj konferenciji za novinare, povodom sumnji Evropske unije da je Srbija u nedozvoljenoj meri pomagala smederevsku železaru, Vučić je rekao sledeće: „Mi razumemo one koji se bore da zaštite sebe i koji gledaju da izbegnu tržište. Od silnih priča o tržištu sad odjednom tržište treba da bude zaustavljeno“.

Za razliku od one prethodne tvrdnje, o rastu, na koju će mnogi odmahnuti rukom kao na još jednu Vučićevu podvalu, u ovom drugom slučaju, mnogi bi u Srbiji, verovatno većina, ovu Vučićevu izjavu „potpisali oberučke”. A u stvari ovde premijer greši mnogo više i „suštinskije”; ovde on pokazuje poprilično nerazumevanje tržišta, posebno uloge države u tržišnoj privredi.

Sasvim jednostavno, uloga države – ili (nad)nacionalnog regulatora, kao što je EU ili neke još šire asocijacije, poput Svetske trgovinske organizacije – jeste da obezbedi jednake uslove za sve, odnosno da svi subjekti koji se pojavljuju na tom tržištu budu ravnopravni. Uloga države nije da se sama bavi privrednim poslovima, bilo direktno, kao vlasnik preduzeća, bilo indirektno, dajaći im raznorazne subvencije. Jasno je, nema sumnje, koliko pojava privilegovanog subjekta, ne samo na tržištu, nego i u svakoj društvenoj situaciji, pogubno deluje na čoveka i ljudsku zajednicu.

Ukoliko, dakle, neke firme dobijaju pomoć od države, to automatski znači da je tržišna konkurencija poremećena. Problem sa kineskim kompanijama je u tome što su one direktno ili indirektno (kad su privatne) pod kontrolom države, bolje rečeno (Komunističke) partije, još tačnije uske grupe ljudi na njenom vrhu. I što često služe ostvarenju, ne toliko privrednih koliko državnih, odnosno političkih ciljeva. Sama kupovina smederevske Železare u situaciji kada ona pravi ogromne gubitke i sigurno će ih praviti još nekoliko godina, predstavlja dovoljan dokaz da iza tog poteza ne stoje prevashodno ekonomski nego politički motivi.

Evropska unija, na čijem tržištu čelika vlada pravilo da država ne sme pomagati proizvođačima, ima obavezu da kontroliše – kao što se na svakoj pijaci kontroliše da li prodavac ispunjava propisane uslove – da li svi proizvođači ispunjavaju taj uslov.

Ta takoreći ustavna obaveza organa Evropske unije – koja je, uzgred da podsetimo, i nastala kao Zajednica za ugalj i čelik – sada se u Srbiji pokušava predstaviti kao „politika dvostrukih standarda”, pa čak i neka vrsta licemerstva EU. Odnosno, postavlja se pitanje zašto je Unija tolerisala pomoć koju je Srbija davala Železari, a sad kad je Kina kupila Smederevo, eto, neće. Stvar i jeste u tome što je EU imala, i ima, drugačiji odnos prema Srbiji nego prema Kini i što joj je, Srbiji, u pojedinim situacijama popuštala. Kao kada je, recimo, zažmurila na činjenicu da je u decembru 2014. Vlada Železari dala kredit 100 miliona evra sa očiglednom namerom da budu iskorišćeni u 2015. kada je pravo na državnu pomoć Železari isticalo. Ali, EU je za takvu politiku imala razloga: najpre, na primer, zato da kao svojoj budućoj članici pomogne Srbiji da prebrodi krizu i da je ne tera da otpušta 5.000 radnika; zatim, zato što je Srbija, uprkos svemu, demokratska zemlja u kojoj su preduzeća odvojena od države, a država od partije pa je EU imala i kakav takav način da kontroliše tu državnu pomoć i, konačno, zato što ta proizvodnja nije bila velika i nije mogla bitnije da naruši odnos ponude i tražnje na evropskom tržištu. Ništa od toga sa Kinom nije slučaj.

Ako ima razloga da pomaže Srbiji, EU nema interesa da pomaže Kini. Zato što, za razliku od Srbije, Kina nije demokratska, nego zemlja u kojoj su partijsko-državno-privredne oligarhije nerazmrsivo isprepletane; drugo, EU ne može da ima ni najmanji uvid u novčane tokove između ovih oligarhija, pa ni u državnu pomoć kineskim kompanijama; treće, otud cene sa kojima kineske kompanije izlaze na globalno tržište često nisu rezultat ekonomske nego političke računice; četvrto, Kina nije minorni nego dominantni igrač na svetskom tržištu čelika (od 1,6 milijardi tona, koliko iznosi godišnja svetska proizvodnja sirovog čelika, Kini pripada 800 miliona tona) i, konačno, zbog svega toga nije nerazumna pretpostavka da će nešto od toga, kao čelik iz Srbije, Kinezi po dampinškim cenama pokušati da plasiraju u Evropsku uniju.

Peščanik.net, 17.07.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Pojela maca 150 miliona evra

Mijat Lakićević – Zločinac ili svetac

Mijat Lakićević – Udaja Železare Smederevo

Miša Brkić – Mešetar

Mijat Lakićević – Na smederevskom putu

The following two tabs change content below.

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.