Dan posle

Kao u priči, baba roge izlaze u javnost i plaše opoziciju – šta će biti dan posle bojkota, buuuu… Treba odmah reći, u Srbiji pitanja šta će biti sutra? i šta će biti dan posle eventualnog bojkota? imaju praktično istu težinu. Ko god u Srbiji nije u klijentelističkom gvozdenom zagrljaju/stisku s režimom ima dovoljno razloga da strepi od svakog novog jutra. Iz tog ugla, šta god da donese bojkot, to može biti ili isto ili bolje od onoga što svakodnevno doživljavamo. Od odgovora na pitanje šta će biti dan posle bojkota? treba se plašiti taman toliko koliko ima razloga da se plašimo šta će biti dan posle izbora pod uslovima koje sada imamo.

Pretpostavimo da baba roge – mahom iz redova NVO, što čitavu stvar čini posebno zanimljivom – imaju neku viziju dana posle koja ih plaši. Spekulišimo malo o tome. Odnosno, ne moramo spekulisati, možemo se pozvati na dobronamerni članak Andreja Ivanjija o danu posle, čiji naslov ponavlja i ovaj tekst. S razlogom zabrinuti Ivanji, ovako: „Ako lideri opozicionih partija budu pozvali građane Srbije da zbog neregularnih i nefer izbornih uslova bojkotuju izbore, šta potpuno odsečeni od institucionalnog političkog života i kakvih-takvih finansija nameravaju da rade? Konkretno. Korak po korak. Počev od dana nakon izbora. Kakav im je plan? Dokle su spremni da idu?“

Ivanji pritom u obzir uzima najbolji scenarij: „Pođimo od toga da bojkot uspe, da izlaznost na parlamentarnim ili lokalnim izborima u Beogradu bude tridesetak odsto. Šta onda?“ Dakle, bojkot uspeva, ali opozicija tako biva odsečena od „institucionalnog političkog života“, kao i od „finansija“. Šta onda radi mimo institucija i bez finansija, pita opoziciju Ivanji.

Zašto Ivanji to pita opoziciju? Treba se nadati da ona ipak ima neki plan za bojkot. Taj plan ne bi trebalo ni Ivanjiju da bude nezamisliv. Prvo, ako bojkot uspe, to će značiti da opozicija već raspolaže izvesnim resursima i određenom moći izvan institucija u kojima je već neko vreme nema, te iako već godinama raspolaže minimalnim novcem, i to samo jedan njen deo (Ne davimo Beograd, recimo, kao i stranka Slobode i pravde, ne raspolažu nikakvim sredstvima iz budžeta). Ako bojkot uspe, jasno je da je sledeći korak izlazak opozicije na ulicu u pokušaju da se blokiraju nelegitimne političke ustanove.

Da li to treba da nas plaši? Ne, naravno. Imamo primere iz svoje prošlosti i iz susedstva: pošto dobije većinu na izborima opozicija mora da izvede građane na ulicu da bi autokratski režimi priznali poraz posle brojanja glasova. Sama pobeda stranke Zorana Zaeva na izborima u Makedoniji nije bila dovoljna da dođe do smene vlasti. Doslovno je morala da padne krv (u parlamentu Makedonije) pre nego što je Gruevski priznao poraz. To je bilo nedavno, ako smo zaboravili 5. oktobar 2000. Pobeda na izborima nad autokratskim režimom isto je što i uspešan bojkot izbora koje taj režim organizuje – oboje vode ka razrešenju na ulici.

Ako se takvih rešenja plašimo, onda je nebitno da li pričamo o bojkotu ili izlasku na izbore, jer nam ni jedno ni drugo neće odgovarati, u slučaju da opozicija uspe. Razume se, moguć je i neuspeh opozicije, bilo u bojkotu bilo na izborima. Šta će biti onda? Sve isto kao i do sad. Videli smo već više puta kako to izgleda pošto se izbori pokradu i opozicija ih izgubi. Desi se sve ono što Ivanji projektuje kao neki mogući scenarij posle bojkota: opozicija ostaje bez finansija i odsečena od institucionalnog političkog života. Ako je suditi po onome što se događalo na izborima od 2012. naovamo, izlazak na izbore je po opoziciju već bio poguban upravo tako kako se sad predviđaju pogubne posledice bojkota.

S obzirom na sve to, ponovićemo: izlazak na izbore pod sadašnjim protivpravnim uslovima opoziciji i žiteljima Srbije doneće upravo još istog. Dakle, to je opcija sa najmanje rizika i najviše štete. Ozbiljna pretnja bojkotom možda može prinuditi režim da poštuje izborne zakone, ali u to treba sumnjati. Sam bojkot, ako ne uspe, takođe neće doneti ništa. Ali, ako uspe, to će biti prvi korak u potpunoj demontaži režima. Drugi korak će podrazumevati masovni (ulični) angažman žitelja Srbije, najavljen neizlaskom na izbore. Ako neko misli da ćemo se ovog režima rešiti na jeftiniji način, grdno se vara.

Ima još nešto neobično u vezi sa strahom od dana posle, kao da je to svojevrsni sudnji dan. Napetosti u društvu tumače se mahom kao posledica bojkota političkih ustanova i najave bojkota izbora. Pa se onda od opozicije traži da položi račun i izađe s planom za otklanjanje posledica. Ali, bojkot političkih ustanova kao i izbora je iznuđena reakcija. Nije opozicija obesmislila domaće ustanove i procedure, kao ni izbore; to je učinio upravo režim bukvalno oteravši opoziciju na ulicu da mu se odatle suprotstavi. Kao da smo digli ruke od zahteva režimu da položi račun, jer nam je to postalo nezamislivo.

Utešno je što se to ipak očekuje od opozicije. Ali, tražiti danas od nje da izađe sa konkretnim planom za dan posle (na šta bi to ličilo da se, recimo, od opozicije 2000. tražilo da javno izađe s detaljnim planom za 5. oktobar?) naprosto nije dobro, jer to ne može biti ništa drugo do plan mobilizacije za opštu građansku neposlušnost podstaknutu uspešnim bojkotom izbora. Otkrivanjem plana, ako ga ima, otvara se prostor za široku režimsku kampanju protiv takve mobilizacije, sasvim nalik na kampanju koju upravo gledamo – a koja se vodi iz redova NVO i kojom se zagovara tobožnji dijalog a sa ciljem da se obezbedi privid demokratske legitimnosti uzurpatorskom režimu.

Sve u svemu, strah od dana posle ima dva lica. Jedno se pokazuje kao strah od uspeha opozicije, bilo na izborima bilo u bojkotu. Drugo strahuje od neuspeha opozicije. Prvo lice je moralno korumpirano, i kao takvo diskvalifikuje se iz ozbiljnog razgovora. Potonje je, ponovimo, dobronamerno, ali bi da pobegne od moguće neprijatne istine – da je opozicija isuviše slaba. Ali, sve i ako se pokaže kao takva u danu posle, to će takođe biti nužan korak na putu ka rešenju.

Peščanik.net, 13.08.2019.