Đavo nosi P(a)radu

Devojka se provokativno ponašala i dobila je ono što je zaslužila. Tačnije, dobila bi šta je zaslužila da je policija nije sprečila da izađe iz kuće i time joj spasila živu glavu.

Ne, ovo nije vest iz neke daleke zemlje. Ali bi mogla biti vest iz bliske budućnosti. Naše, naravno. Sledeća vest bi moglo biti i proširivanje onog nepropisnog propisa o oblačenju u javnim ustanovama po kojem mi ne možemo u sud ili opštinu onakvi kakvi smo – goli i bosi – nego moramo da se propisno pokrijemo kao da, sačuvaj me bože, ulazimo u crkvu. Proširivanjem tog pravilnika mogli bi da nam propišu i kako da se obučemo za ulicu ukoliko nećemo da nas pretuče svaki bilmez kojem država, kao dobri roditelj, unapred opravdava osećanja (povređena) i posledično postupke (povređeni mi).

Srećom, to je tek u budućnosti. U sadašnjosti se desilo samo da je policija zabranila javni skup, u narodu poznat i kao Parada ponosa, kojem velikodostojnici (mada u njima nema ničeg ni velikog ni dostojnog) tepaju ”parada srama”.

Nalogodavci i darodavci huligana pozdravili su ovu najnoviju kapitulaciju države. Nezadovoljstvo je izrazila tek nekolicina, među njima i jedna grupa kojoj je bilo žao da propadnu oprema i priprema za taj veliki dan te su ta ”deca” ”iskazala socijalno nezadovoljstvo” i porazbijala jednu teretanu, ali ne zato što su teretane leglo latentnih gej muškaraca, nego samo zato što tu konkretnu teretanu poseduje jedan Francuz. Valjda u znak sećanja na Brisa Tatona.

I sada se postavlja pitanje zašto je tako strašno i time nedopustivo da vlast kapitulira pred velikim svetskim silama i, na primer, prizna Kosovo, a nije ako kapitulira pred šačicom neovlašćenih predstavnika sopstvenog naroda? Zar je moguće da je Milošević bio toliko bolji od ovih posle? Jer, ako ćemo pravo, kad je Milošević potpisao kapitulaciju, on je priznao da je državu porazio NATO. Dobro, nama je taj poraz predstavio kao pobedu i bogami su mnogi u to i poverovali, ali ga ipak nije porazila neka pobunjena mesna zajednica već najveći vojni savez navođenim raketama. Drugi put kad je kapitulirao, to je opet bilo pred više od pola miliona pobunjenih građana, a ne pred nekoliko hiljada navođenih huligana pred kojima je kapitulirao (i takođe pokušao da nam to predstavi kao pobedu) njegov partijski naslednik, a naš premijer i ministar policije.

Srećom, boje države i policije ipak ima ko da brani. Za razliku od pravih policajaca, komunalne policajce, a ni njihove sindikate nije strah da se suprotstave građanima koji ne poštuju zakon. Naprotiv. Oni ih prebijaju gde stignu – i to samo zato što nemaju kartu za autobus, ne strahujući uopšte da će ih neko snimiti, prijaviti, kazniti, otpustiti. A i zašto bi? Stvarno ne bi bilo fer da ih kazne zato što biju iz ekonomskih interesa (da napune busplus kasicu) kad već ne kažnjavaju one što hoće da biju za džabe.

Peščanik.net, 08.10.2012.