Trebalo bi napraviti indeks imena stranih političara koji se pominju u nastupima nelegitimno izabranog predsednika Srbije – svašta bi se zanimljivo iz takvog indeksa moglo naučiti. Na primer, jedno vreme, predsednik Srbije nije mogao da se pojavi na televiziji a da ne spomene „svog prijatelja Rencija“. Priče se svi sećamo – Mateo Renci, tadašnji italijanski premijer i šampion neoliberalnih reformi, pohvalio je novi srpski zakon o radu i setno dodao da će on izgubiti glasove, a možda i izbore, zbog mera koje je sproveo, ali da mu je srce ipak puno, jer je izveo italijansku ekonomiju na pravi put. Poruka je jasna – i nelegitimno izabrani predsednik se igra svojom političkom sudbinom kada sprovodi zakon o radu i mere štednje, ali i njemu je, baš kao i Renciju, više stalo do svoje zemlje i njenog ekonomskog oporavka, nego do ostanka na vlasti. „Prijatelj Renci“ se pojavljuje u još jednoj priči vezanoj za nelegitimno izabranog predsednika Srbije, koju, istini za volju, nismo imali često prilike da čujemo na režimskim medijima. Njih dvojica su, naime, bili gosti „Fondacije Klinton“ tokom predsedničke kampanje u SAD, što je u tom trenutku bio jasan signal podrške kampanji Hilari Klinton.
Renci je, kako se ubrzo ispostavilo, u jednoj stvari bio potpuno u pravu – zaista je izgubio naredne izbore, u decembru 2016. Tada se poslednji put i pojavio u priči nelegitimno izabranog predsednika Srbije (koji je u to vreme još uvek bio premijer i poručivao da se nikad, nikad, nikad, neće kandidovati za predsednika): „Dok bude volje naroda bićemo na tom mestu. Inače ćemo otići na isti način kao Bojko Borisov i Mateo Renci. Mi radimo šta mislimo da je najbolje, na narodu je da to proceni“. Kako se ta priča završila, znamo. Nakon što je premijer postao nelegitimno izabrani predsednik, Renciju se iz njegovih priča gubi svaki trag.
Angela Merkel doduše još nije izgubila na izborima, ali je najavila da na njih više neće izlaziti. Međutim, to je bilo dovoljno da i ona nestane iz nastupa nelegitimno izabranog predsednika, zajedno sa Maksom Veberom i protestantskom etikom. Umesto toga, u predsednikovim nastupima se pojavljuje novi heroj – Donald Tramp. Komentarišući nastup Ognjena Radonjića na poslednjem „Utisku nedelje“, nelegitimno izabrani predsednik će reći sledeće:
„To su oni koji preziru sve one koji drugačije misle od njih i koji ih odlično prepoznaju. Između ostalog zato je Tramp pobedio u Americi. Zato što su ljudi bili siti tih selebritija. Svaki put dolaze Brus Springstin, Meril Strip i Robert De Niro da nekom sole pamet za koga da glasaju. I onda običan čovek kaže: ‘Daj bre, pustite me više vi, imate para kol’ko hoćete, pustite mene običnog čoveka radnika, seljaka, intelektualca, koga god hoćete, pustite me da ja donosim odluku o tome kako ću da živim i gde ću da živim. Ja se ovde pitam, ja sam taj!’ Ja hoću da se obratim i siromašnim ljudima i bogatijima! I pravimo najbolji sistem za sve te ljude. I svima se obraćamo. Moj problem jeste, i ja ga ne krijem, što ja prema lažnoj eliti… ja se njih, za razliku od drugih političara uopšte ne plašim – ja ih prezirem!“
Ovo je, naravno, salata od reči – tako danas izgledaju svi nastupi nelegitimno izabranog predsednika. Kakve veze ima profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu sa „selebritijima“ poput Meril Strip i Roberta De Nira koji „imaju para kol’ko hoće“, nije ni najmanje jasno, a naravno, ni bitno. Kako je Donald Tramp, najtipičniji primer selebriti političara – čovek koji je u Belu kuću ušao direktno iz sopstvenog rijalitija („Pripravnik“) primer razočaranja naroda selebritijima, takođe nije ni jasno ni bitno. Smisao ove salate, baš kao ni smisao Trampovih javnih obraćanja, nije u tome da ponudi bilo kakvu koherentnu, niti na činjenicama zasnovanu interpretaciju stvarnosti, već u tome da jasno označi neprijatelje „naroda“ („elitu“), baš kao i njegove zaštitnike – u Americi Trampa, u Srbiji, nelegitimno izabranog predsednika Srbije. Još jednostavnije, poruka ove salate glasi – što je Tramp u Americi, to je nelegitimno izabrani predsednik u Srbiji. (Zaboravimo na posetu „Fondaciji Klinton“, kao i na činjenicu da je među „selebritijima“ koji su objašnjavali Amerikancima kako treba da glasaju, bio i on sam – to je, u naprednjačkom vremenu, već davna prošlost).
Tako će, u istom nastupu, predsednik, sasvim trampovski, reći da mu smetaju ograde koje se na turneji „Budućnost Srbije“ postavljaju između njega i „naroda“: „Neću da se odvajamo od naroda! Hoću da budemo deo naroda! Nemam dovoljno vremena, i ako jedanput nedeljno, ili dva puta nedeljno zakažem da hoću da razgovaram sa ljudima i da im se obratim, da osetim njihov puls, da čujem na šta mi zvižde, da čujem čime nisu zadovoljni, da čujem čime jesu zadovoljni, da čujem da li im više znači put ili gas, da li ima više znači bolnica, ili povećanje penzija, hoću da čujem! Ne mora da znači da ću da ih poslušam, ali hoću da čujem šta narod misli! Nemojte da me odvajate od naroda!“
Naravno, nezamislivo je da će na bilo kojem skupu „narod“ zviždati nelegitimno izabranom predsedniku – već je sve rečeno o brižljivoj inscenaciji ovih skupova, o autobusima kojima se dovoze stranački aktivisti da glume „narod“, kao i o ogradama koje ne služe da razdvajaju nelegitimno izabranog predsednika od „naroda“, već upravo tome da osiguraju da se među „pravim narodom“ ne nađe neko ko će se usuditi da izviždi nelegitimno izabranog predsednika. Ključni manevar je, međutim, u nečemu drugom. Pored svih institucija koje služe tome da građani vlastima saopšte svoj stav – počev od javnih rasprava, preko medija, pa sve do referenduma – nelegitimno izabrani predsednik mora da osluškuje „puls“ naroda na sopstvenim mitinizima. Nema bolje potvrde zaključaka iz skorašnjeg izveštaja Evropske komisije – Srbija je uzurpirana država.
Danas se navršava godinu dana od odluke o „poklanjanju“ niškog aerodroma – bez javne rasprave, bez referenduma, bez ikakve konsultacije sa građanima i građankama Niša. Zviždanje koje je ova odluka dobila na više masovnih protesta Nišlija i Nišlijki, predsednik nije čuo. Juče, upravo pred ovu godišnjicu, u samom centru Niša, izboden je mladić jer nosio majicu na kojoj piše „Acción Antifascista“. Dobro došli u trampovsku Srbiju.
Peščanik.net, 22.06.2019.
Srodni linkovi:
Vesna Rakić Vodinelić – Bre, elita dosad neviđena
Srđan Milošević – Elitni režim
Ljubodrag Stojadinović – Vučić: anatomija prezira
Filozofski fakultet – Protiv diskreditacije profesora Radonjića
TRAMPOZOIK