Doktor(ka) D.

Kada bi Vučić odlučio da piše poeziju, ona bi izgledala kao „stihogram“ Darije Kisić Tepavčević koji je objavila na svom Instagramu. Ovaj stihogram je zapravo paskvila o Goranu Markoviću, napisana iz ugla političarke koja je doktorirala na medicini, ali je kao ministarka zadužena za resor boračkih pitanja. Ova pitanja su, kako red nalaže u Srbiji, u stvari najvažnije polje psihijatrije, kojim se bavio jedan drugi doktor, koji je iskoračio iz svog bazičnog zvanja i ušao u politiku, ne napuštajući praksu pisanja stihograma za koje je 1993. dobio Nagradu Rista Ratkovića. Između Doktora D. i Doktorke D. postoji duboka psihijatrijska veza kao između murala Ratka Mladića i njegovih čuvara.

Već duže od mesec dana traje medijski linč reditelja Gorana Markovića, koji je aktiviran nakon sramne odluke UO Filmskog centra Srbije da poništi odluku komisije o dodeli sredstava Goranu Markoviću, Želimiru Žilniku i Srđanu Dragojeviću. Ispostavilo se da iza svega toga stoji potez predsednice UO FCS Jelene Trivan, koja je tim činom demonstrirala sprovođenje smernica kulturne politike, donetih u prethodnom mandatu Vlade Republike Srbije. Ove smernice su zasnovane na Jasenovcu, žrtvenosti srpskog naroda, brdskom mentalitetu i aboliranju svih ratnih zločinaca koji su tokom devedesetih sprovodili politiku Slobodana Miloševića. Ovako formulisana kulturna politika Srbije u dubokoj je saglasnosti sa politikom Aleksandra Vučića koja je dovela do nove konfrontacije sa svim susedima i trajne destabilizacije Bosne i Hercegovine.

Cenzura koja se u Srbiji sprovodi legitimizovana je pravnim aktima ministarstva kulture, koje danas samo sprovodi sve ono što je usvojeno u protekloj deceniji. Kulturna elita Srbije bila je zauzeta kada je trebalo da se usprotivi donošenju ovakvih pravnih akata proteklih godina tako da se danas našla u sličnoj situaciji kao i energetski sistem zemlje nakon prvog snega. Dolazi do ispadanja iz sistema svih blokova za proizvodnju kulturnih vrednosti upravo iz razloga rapidnog povećanja blata u odnosu na ugalj. Da bi ovakva smesa postala učinkovita neophodno je dodati mazuta i sve to zapaliti. Taj mazut u slučaju kulture je nacionalizam kojim se pospešuje paljenje čvrstog blatnog goriva. Zato kultura u Srbiji nepodnošljivo bazdi, dok njene komisije i odbori, forumi i agencije, galerije i tobožnji sajmovi knjiga podsećaju na mešavinu vašarskih i grobljanskih ceremonija. Zato je Goran Vesić glavni predstavnik kulture i književnosti Beograda, Ana Brnabić savremene kulturne industrije, a Aleksandar Vučić (između ostalog) predsednik svih komisija za dodelu sredstava za film.

Goran Marković je aplicirao kod FCS za svoj budući film o Doktoru D.(abiću). Bila je to inicijalna varnica nalik na onu kada je aktivistkinja Aida Ćorović bacila jaje na mural Ratka Mladića. Odmah su se oglasili čuvari murala koji su dobili vrlo jednostavan zadatak, da diskredituju reditelja, ponize ga, dehumanizuju i izlože ga širokoj baražnoj paljbi po ustaljenom scenariju. Svako ko se nalazi u Vučićevoj službi, bio on lekar ili pešadinac, ministar ili poslanik, direktor ili profesor univerziteta, mora da se povinuje nalogu i da krene u hajku. Ovde je elita gora od rulje, pisao je Mirko Kovač. Obračuni sa neistomišljenicima su brutalni, sva sredstva su dozvoljena. Nema sumnje da će reditelj Marković biti na stubu srama sve do kraja režima Aleksandra Vučića, a da će paskvile i stihogrami poput onih koje piše Darija Kisić Tepavčević biti najvredniji izrazi intelektualne misli.

Radovan Karadžić, kao optuženik u bekstvu, nesmetano je radio u Srbiji pet godina pod zaštitom države (sa ličnom kartom na lažno ime Dr Dragana Davida Dabića koja mu je uredno izdata u Rumi), sve dok se spoljni pritisak nije toliko pojačao da su tadašnje vlasti morale da ga uhapse i objasne javnosti kako je bilo moguće da jedan ratni zločinac, koji je za vreme rata u Bosni imao najvišu funkciju, nesmetano radi pod tajnim identitetom, obilazi biblioteke i kulturne centre, „leči i propoveda“. Doktor D. bio je i ostao najvrednija kulturna činjenica, što je UO FCS potvrdio svojom nedavnom odlukom. Kada se donose ovakve odluke obično sledi i medijska kampanja kojom se ličnost pojedinca poput Gorana Markovića toliko obezvredi da se naposletku prikaže kao neko gori od svakog zločinca, kao glavna smetnja cvetanju kulture u zlatnom dobu Srbije. To je paskvila dr Slobodana Antonića potvrdila po ko zna koji put, prikazavši rediteljev rad kao delo drugosrbijanskog kultur-rasizma. Doktorka Kisić se potrudila da takvom „pacijentu“ postavi i dijagnozu u tri stavke: „Frustriran i arogantan. Umetnički impotentan. Bez nacionalnog identiteta.“

Režim Aleksandra Vučića se ne libi da otvoreno zagovara nacionalni i kulturni identitet zasnovan na zločinima i genocidu. Ratko Mladić i Radovan Karadžić, što nam potvrđuju slučajevi murala i FCS-a, predstavljaju temelje takvih vrednosti, iako su pred Međunarodnim sudom osuđeni na doživotne kazne za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Prema tome, nema mesta čuđenju kada se ministri i premijerka obruše na pojedince iz kulture koji se drznu da nešto kažu protiv ovakve kulturne politike. Nemoguće je snimiti film ili seriju o ovim problemima, a da to ne liči na seriju Porodica koja je obavila svoju istorijsku misiju revizije uloge bračnog para Milošević-Marković u godinama raspleta i raspada Jugoslavije. Na osnovu reputacije reditelja Gorana Markovića, moglo bi se zaključiti da bi film o Doktoru D. predstavljao nešto suprotno. Uostalom, nešto slično je zaključila i Komisija za dodelu sredstava režiserima, kada je pregledala njegovu konkursnu dokumentaciju. Ipak, kvalitet i minuli rad izvanrednog reditelja evropskog renomea nisu dovoljni. Ovde se umetnost vrednuje samo u odnosu na stepen saglasnosti sa režimskom propagandom, bilo da su u pitanju Jasenovac, Srebrenica ili neka od ličnosti koja je doprinela istini o „srpskom svetu“. A Doktora D, kako nam poručuje stihogram Doktorke D, moguće je filmski tretirati samo u tom ključu. Za sada.

Peščanik.net, 21.12.2021.

Srodni link: Dejan Ilić – Nevažni junaci