Dve slike za dvoglavog orla i jedan magareći postskriptum

Izvinjavam se adoratorima srpskog dvoglavog orla Dačić-Vučić što ću im za trenutak pomutiti užitak skretanjem pažnje na dva nebitna detalja. Prvi se tiče konkursa za otkup knjiga iz 2012, koji je nedavno raspisalo ministarstvo kulture. Drugi se tiče male mature.

Dva računa

Konkurs za otkup knjiga raspisan je s osam meseci zakašnjenja, a za kupovinu knjiga navodno je odvojeno pola ili čak manje od trećine iznosa koji je utrošen za kupovinu knjiga iz 2011. Pod uslovom da taj novac zaista i stigne do nekih izdavača, reč će biti najverovatnije o sumi od oko 30 miliona dinara, što je u novcima oko 265 hiljada evra, a u knjigama negde oko 100 naslova. Drugim rečima, za kupovinu knjiga za nekih 170 biblioteka u Srbiji izdvojen je novac koji jedva da je dovoljan za objavljivanje stotinjak novih knjiga, to jest – za kupovinu knjiga za svaku biblioteku ponaosob biće izdvojena suma tek nešto veća od 1.500 evra, koja nije dovoljna da se uradi ni jedna pristojna knjiga. No, dobro, nema novca, izdvojilo se koliko se moglo. Budući da je reč o izuzetno malom iznosu ne treba strepeti ni od rada komisije, s tim novcima zaista ne mogu napraviti veliku štetu. Veća šteta od toga je ionako već napravljena. Ministarstvo je naime promenilo dosadašnji, dvokružni model biranja knjiga, i ponovo centralizovalo čitav proces, svodeći ga na odluke nekoliko osoba (ako je suditi po dosadašnjim komisijama ovog ministarstva – sumnjive kompetencije) koje će činiti komisiju. Time su direktno omalovaženi bibliotekari, koji su prema prethodnom modelu imali bitan uticaj na sastavljanje konačnog spiska kupljenih knjiga: ovo ministarstvo im je bez uvijanja poručilo da nemaju pojma i da nisu kompetentni da valjano obave posao za koji primaju platu. Pitanje za bibliotekare: zašto ćutite? Pitanje za ministrastvo: zašto držite na plati ljude za koje mislite da ne znaju da rade svoj posao?

No, nisu samo bibliotekari od strane ovog ministarstva tretirani kao maloumne osobe kojima je neophodan staratelj. Povinovavši se bez protivljenja besmislenom zahtevu ministarstva finansija, ministrastvo kulture narugalo se i samim izdavačima. Naime, ako se dogodi da nekom izdavaču knjige dospeju na spisak za kupovinu, taj će izdavač s overenim ugovorom morati da se uputi u Upravu trezora i tamo otvori poseban račun kako bi uopšte primio novac za svoje knjige. Ova novouvedena praksa provocira da se postavi niz pitanja. Recimo, na kom to slobodnom tržištu država ima pravo da za sebe zahteva povlašćen status, recimo u vidu prisiljavanja prodavca da otvori poseban račun, koji je pri tom pod direktnim nadzorom same te države? Po čemu se država razlikuje od drugih kupaca za čije su novce dobri i redovni računi, dok je novac države toliko poseban da se može uplatiti samo na poseban račun? Ako je pak reč o tome da država na taj način želi da uvede kontrolu trošenja vlastitih sredstava, zašto to mora ići preko leđa onih koji nešto državi prodaju? Na stranu što je reč o iznosima koje bi računanjem pomoću prstiju uspešno kontrolisalo gotovo svako dete, pitanje je zašto se sumnja države u vlastite činovnike „otklanja“ novim obavezama za poreske obveznike. U svemu tome ima i jedan mali šibicarski trik: otvaranjem posebnih računa u Upravi trezora, izdavači praktično neće moći samostalno da raspolažu sredstvima sa tih računa sve i ako se nominalno ta sredstva tamo i nalaze. Naime, država u svakom trenutku bez ikakvog objašnjenja i formalnog opravdanja može blokirati te račune, i novac koji se na njima nalazi preusmeriti za neke druge svrhe. Tako bi moglo da se desi da država istovremeno i jeste i nije ispunila svoje obaveze prema izdavačima, da novac i jeste i nije uplatila na njihove/posebne račune, što je – verovatno smatraju „mađioničari“ iz vlade – bolje nego da novac uopšte nije uplatila. Ali, to su samo knjige i glupa kultura, što je sve ništa u poređunju sa – Kosovom.

I ministar i ilegalac

Okrenimo se zato obrazovanju. Ako iko ikada bude pitao Obradovića da li je kao ministar uradio ijednu dobru stvar, on će mirno moći da odgovori – jesam, jednu: omogućio sam deci da bez stresa izađu na malomatursku proveru znanja. To je daleko od sitnice, i ministar se, smatram, može ponositi svojim delom. A treba da se stide svi oni koji sada usplahireno zahtevaju ministrovu ostavku – od roditelja, preko novinara, do samog predsednika dvoglave vlade. Što se mene tiče, Obradović je zaslužio da bude doživotni ministar. Jer, nema ničeg poraznijeg za jedan obrazovni sistem od pokušaja da se znanje kvantifikuje, a deca u najosetljivijoj dobi provlače kroz drilove kompeticije. Uveravati jednog četrnaestogodišnjaka ili četrnaestogodišnjakinju da im od rezultata na tom suvišnom i imbecilnom testu zavisi čitav budući život ravno je zločinu. Proveravati na taj način dečje sposobnosti i navikavati decu od malena da su im drugari i drugarice takmaci a ne prijatelji i saveznici, može biti svrhovito samo unutar sveta u kome je sve podređeno stvaranju profita. Ima, međutim i drugih svetova (recimo, finski obrazovni sistem).

Nema nijednog dobrog razloga koji bi opravdao opredeljenje ovdašnjih obrazovnih vlasti da se domaće školovanje uredi prema kompetitivnim i kvantitativnim modelima koji su, do krajnosti zaoštreno, realizovani u nekim azijskim državama, a ka kojima se danas ubrzano kreću i obrazovni sistemi u pojedinim zapadnim državama. Reč je o modelu koji privileguje najbolje (razume se, najbolje u takvom sistemu i pod tim uslovima), iz koga ispada veliki broj dece, i koji se do sada praktikovao u pretežno siromašnim društvima jugoistočne Azije koja su sve podredila brzom ekonomskom rastu. Međutim, taj rast se ostvarivao po cenu dramatičnih društvenih raslojavanja i velikog odliva školovanih mladih ljudi ka mestima gde im se pružaju bolji uslovi. Drugim rečima, reč je o jednom kvazikolonijalnom modelu u kojem se obrazovani tretiraju kao i svaki drugi resurs pogodan za eksploataciju od strane bogatih metropola.

Ne bih ponavljao argumente koje sam ovde jednom već iznosio. Zato sasvim kratko, testiranje koje se upravo sprovodi na ovdašnjim takozvanim malim maturama svodi znanje na pamćenje, školovanje na pripremu za testove, nastavnike na trenere čiji je cilj isključivo postizanje što boljih rezultata, a decu na predatore u borbi za bodove i povlastice koje se navodno stiču tim bodovima. U toj bespoštednoj utakmici svaka prevara je dopuštena jer je reč o nečemu što liči na gladijatorsku borbu na život i smrt. Ali, od svake takve prevare, mnogo je časniji jedan načelni podrivački gest koji bi čitavu tu stvar do kraja obesmislio: recimo, pustiti testove u slobodan promet pre samog polaganja. I kao osvedočeni levičar i socijalista, Obradović je upravo to i uradio. Pritisnut zahtevima svojih drugova koji su izneverili socijalističke ideale, Obradović je pribegao lukavstvu dostojnom najsjajnijih levičarskih tradicija: ilegalnom radu i subverziji. On je ilegalno tržište suprotstavio dominatnim tržišnim obrascima, i tako oslabio njihov pritisak na školu. Može li se očekivati više od jednog socijalističkog ministra obrazovanja? I umesto da mu sad svi aplaudiramo, javnost se okrenula protiv njega i zahteva njegovu glavu. Ovde svečano izjavljujem da čvrsto stojim uz Obradovića, i svojim telom branim njegovu fotelju. Jer, to je u ovom trenutku jedina svetla fotelja u dvoglavom mraku srpske vlade. I dok tako stojim, pitam se kakva bi i mogla biti vlada koja je izložena nadzoru ovakve kritičke javnosti. Ta javnost još jednom potvrđuje spremnost domaćeg „naroda“ da se odazove svakom besmislenom pozivu. Kao što su se nekada dobrovoljno i masovno odazvali na nacional-fašističke pozive u rat, tako se „Srbi“ danas rado i bez razmišljanja bacuju pod neoliberalne gusenice, nadajući se valjda da će se mleveno meso ponovo praviti od nečijih tuđih tela, što im obećava dvoglavi predator koji kruži nad njima.

p.s. Za, adoratore, na samom kraju, još jedna vest. Ovih dana se Milo Lompar hvališe kako je odbio mesto upravnika Narodne biblioteke koje mu je ponudio njegov prijatelj i savetnik ministra kulture Zoran Avramović. Za sve koji se dive Dačiću i Vućiću, to je slika ove vlade: sa Sretena Ugričića na Lompara.

Peščanik.net, 21.06.2013.