Dvonožne materice

Polovinom aprila ove godine, servis Hulu ponudio je svojim korisnicima prvu epizodu nove serije „Sluškinjina priča”. Scenario autora Brucea Millera sledi istoimeni romaneskni predložak Margaret Atwood iz 1985. godine.¹ Serija je snimana 2016. godine, i to se preklopilo sa izborima za predsednika Sjedinjenih Država. Na scenariju za seriju radilo se verovatno još u vreme kada se verovalo da Donald Trump – „politički pajac” ili „kralj rijalitija”, kako su ga mnogi u toj ranoj fazi nazivali – neće uspeti u republikanskoj trci da postane ni predsednički kandidat; dok su prvi kadrovi napravljeni kada je većina očekivala da će Trumpa u samoj trci za mesto predsednika do nogu potući demokratska kandidatkinja Hillary Clinton.

U proleće 2017, pak, komentatori su posle nekoliko odgledanih epizoda zaključili da nova ekranizacija „Sluškinjine priče” – 1990. snimljen je i film prema istom romanu² – verno odslikava okolnosti i strepnje Trumpove ere.³ Da stvar bude gora, političke mere britanske premijerke Therese May – recimo, predlog da se suspenduju ljudska prava zarad efikasnije borbe protiv terorizma – kao da su doslovno preuzeti iz fikcije Margaret Atwood. Konačno, širom Sjedinjenih Država i u Evropi na ulice kreću da izlaze demonstrantkinje u odorama reda sluškinja iz ove distopijske priče stare tri decenije.

Sam roman Sluškinjina priča kada se pojavio sredinom osamdesetih nije izazvao sličan šok prepoznavanja. Naprotiv, uporedivši ga sa 1984 Georgea Orwella ili Vrlim novim svetom Aldousa Huxleyja – neizbežnim referencama kada je reč o „Sluškinjinoj priči” – neki kritičari su zaključili da roman Margaret Atwood ni približno ne korespondira sa onovremenom političkom stvarnošću kao čuveni prozni prethodnici.⁴ Štaviše, roman se čitao gotovo isključivo kao naučna fantastika, i kao takav dobio nagradu „Arthur C. Clarke” (1987) i bio nominovan za nagradu „Nebula” (1986). Obe nagrade dodeljuju se isključivo u žanru naučne fantastike odnosno fantastike.

S obzirom na to, otrežnjujuće i bezmalo zastrašujuće zvuče reči Margaret Atwood iz eseja kojim je ispratila početak emitovanja serije: „Do 1984, godinu ili dve sam gledala da ne radim na svom romanu. Videla sam to kao rizičan posao. Uveliko sam čitala naučnu fantastiku, spekulativnu prozu, utopije i distopije još od 1950-ih, kada sam išla u srednju školu. Ali nisam bila napisala takvu knjigu. Da li sam onda bila na pragu da to učinim? Forma je obilovala opasnostima kao što su želja da se drže moralne lekcije, da se skrene u alegoriju, ili da se ne bude verodostojan. Ako sam već htela da stvorim jedan izmišljeni vrt, želela sam da žabe u njemu budu stvarne. Držala sam se pravila da u knjizi nema događaja koji se već nisu dogodili u „košmaru” istorije, kako je to nazvao James Joyce, ni tehnologija koja već nisu bile tu. Bez izmišljenih sprava, bez izmišljenih pravila, bez izmišljenih zločina. Kažu da je Bog u detaljima. I đavo je“.

Reklo bi se da se Atwood igrala narativnim kaleidoskopom: zavrtela je dno kaleidoskopske cevi i od već postojećih elemenata dobila novu, mračnu sliku totalitarnog društva. Tridesetak godina kasnije, kao da je publika shvatila da u tom romanu na stvari nije tek zabavna igra odraza u ogledalima, već gotovo proročka slika jedne verovatne, katastrofične budućnosti. Ima razloga da verujemo (i nadamo se) da se roman i danas pogrešno čita (i serija tumači), baš kao i pre tridesetak godina: ako su njegova čitanja onda bila previše bezbrižna, za današnja bismo rekli da mimo dobrih razloga dižu paniku. I onda i danas, međutim, „Sluškinjina priča” mora se čitati (i gledati) kao poziv na stalni oprez i borbu za zaštitu osnovnih ljudskih (uključujući i specifično ženska) prava.

Atwood priču svoje fikcionalne sluškinje smešta u blisku budućnost (iz ugla osamdesetih, bio je to početak dvehiljaditih, što bi za nas danas već mogla biti nedavna prošlost – zabavne su te promene vremenskih perspektiva u distopijskoj prozi), u prvih par godina postojanja nove države Gilead. Gilead je vojna diktatura nastala na tlu nekadašnjih Sjedinjenih Država. Transformacija Sjedinjenih Država u Gilead i navikavanje na novi poredak čine okosnicu priče. Sama priča je, pak, transkript snimljenih svedočenja sluškinje Fredove: ona svoj govor vidi kao poruku u boci, pokušaj da se zabeleže i sačuvaju od zaborava patnje i stradanja podanika, a posebno podanica Gileada. Pošto u knjigu nije moglo ući ništa što se nije i zaista dogodilo, stvarni uzor za svedočanstvo sluškinje jeste „Dnevnik Ane Frank”: na kraju knjige, u jednom krajnje ironičnom pogovoru na koji ćemo se vratiti, sugeriše se da Fredova, kao i Ana Frank, zvučne zapise pravi u potkrovlju kuće čiji su vlasnici rizikovali da je tu sklone od progona.

Imamo dakle pripovedačicu u prvom licu, a naracija se kreće u tri vremenske ravni: život pre „revolucije”; događaji u Gileadu; vreme zapisa – kada svedokinja sebi (pa dakle i nama) nastoji da objasni šta se to dogodilo i sa njom i sa svetom oko nje. U žiži naracije je svest same pripovedačice, ali ne ostajemo uskraćeni i za širu sliku. U prvom, nešto većem delu knjige pratimo život u Gileadu. Zatim sledi sećanje na to kako se „preko noći“ promenila politička zajednica. U poslednjoj trećini razotkrivaju nam se mehanizmi iznude pristanka na novi poredak. Naracija oblikuje i očekivanja čitalaca – prvo smo zgranuti događajima i pitamo se kako je to moguće. Pošto dobijemo objašnjenje, zapitamo se – kako su ljudi na to pristali? Da bismo i na to dobili odgovor. Roman se tako čita u sledećem ključu – normalizacija nenormalnog i neprihvatljivog.

Sjedinjene Države pre Gileada vidimo kao zemlju izloženu ekološkim katastrofama i terorističkim napadima. Incidenti u nuklearnim elektranama, hemijska sredstva koja se koriste u poljoprivredi i industrijske otpadne vode zagadili su zemlju, vodu i vazduh. Zbog zagađenja smanjuje se broj novorođene dece: sve više muškarca je jalovo, sve više žena ne može da zatrudni, sve više dece rađa se sa manama zbog kojih umiru odmah po rođenju. Sekta verskih fanatika (Jakovljevih sinova – kako sebe nazivaju) u tome vidi božju kaznu: zagađenje nije uzrok nevolja, nego je, naprotiv, zaslužena kazna za nemoral. Očekivano, nemoral je iz njihovog ugla oličen i u slobodama žena da rade, da uživaju u nereproduktivnom seksu, da imaju seks sa drugim ženama, da menjaju partnera ili partnerku. Organizovani kao zaverenici, ovi hrišćanski fanatici napadaju najviša predstavnička tela u Sjedinjenim Državama, predstavljaju to kao teroristički napad islamskih fanatika, preuzimaju vlast i pod izgovorom brige za život sugrađana stavljaju van snage Ustav i zakone. Na ulice izlaze naoružani zaverenici i silom uspostavljaju i održavaju novi poredak Gileada.

Borba za očuvanje nacije u Gileadu se vodi na dva fronta. Na polju morala, iz javnog i privatnog života uklanja se sve što ima veze sa slobodama bivšeg sveta. Put do tih sloboda presečen je i zabranom čitanja. U Gileadu nema više javno dostupnih knjiga i novina. Ono što je postojalo, uglavnom je spaljeno i uništeno. Protiv biološkog izumiranja doslovno se koriste, mimo njihove volje, žene koje su još sposobne da rađaju. Od njih se na silu formira poseban red – sluškinja. Sluškinje se obučavaju i vaspitaju da budu, kako se to u knjizi kaže, „dvonožne materice”. Reč je o krajnje izvitoperenoj koncepciji surogat majki. Pošto sluškinja nema dovoljno, samo visoki činovnici, takozvani zapovednici, uživaju privilegiju da sa sluškinjom pokušaju da začnu dete. U domu zapovednika tako žive suprug (zapovednik), njegova zvanična supruga (ne može da rodi), služavka (stara se o domaćinstvu) i sluškinja (potencijalna rodilja). Sluškinja koja se uspešno porodi u jednoj kući, seli se u sledeću kuću drugog zapovednika.

Svedene na „dvonožne materice”, sluškinje se nazivaju po zapovednicima u čije su kuće smeštene. S promenom zapovednika, menjaju i ime. Fredova dakle treba da rodi dete zapovedniku Fredu. Do začeća bi trebalo da dođe u strogo formalizovanom seksualnom činu, to jest obredu. U obredu učestvuju svi ukućani: supruga, služavka, šofer. Delimična javnost svetog čina potencijalnog začeća treba da osujeti uživanje u seksu, kao i moguću prisnost između zapovednika i sluškinje. Razume se, netrpeljivost između supruga i sluškinja jedan je od izvora napetosti u priči.

Strahotu obezljuđenih odnosa pojačava svest o tome da gledamo odrasle osobe sa živim sećanjem na prethodni život. Fredova tako priča o načinima na koje su je prisilili da prihvati da bude „materica”. Neki metodi su opštepoznati: krajnje nasilje, to jest ispiranje mozga pod smrtnom pretnjom. Pored toga, do kraja dovedena fragmentacija društva – svaki podanik/podanica ugroženi su ponaosob, a druge oko sebe vide kao pretnju, što na prvom koraku osujećuje solidarnost u patnji i zajednički otpor. Međutim, u drugom delu romana opisuju se i „suptilnije“ metode za iznudu pristanka. Gilead je strogo hijerarhizovana, ali dvolična politička tvorevina. Hijerarhija je važna jer unutar nje svako ima nekog ispod sebe, izuzev onih koji se nađu na samom dnu, što je takođe element jedne efikasne pretnje. Tlačenje onih ispod je kompenzacija za patnje koje nanose oni iznad. Kompenzacija je sluškinjama ponuđena u ritualizovanom zlostavljanju i prebijanju na smrt muškaraca koje režim označi kao prestupnike.

Položaj sluškinja u novom poretku imaće i svoje ideološko opravdanje – jednu naopaku verziju feminističkih argumenata. Vaspitačice i nadzornice objasniće sluškinjama kako su u novom poretku zaštićene od muškog nasilja, a inače teška uloga žena u kući sada se deli na više osoba što treba videti kao demonstraciju specifične ženske solidarnosti. Sve što je nekada u kući bila jedna žena, sada između sebe deli više njih – supruga je žena dostojna pokazivanja u javnosti; služavka kuva i sprema; sluškinja vodi računa isključivo o svom telu i zdravom potomstvu. Konačno, etičke norme gileadskog režima tako su krute da ni fanatici ne veruju da se one mogu dosledno ispunjavati. Stoga privilegovani članovi imaju odušak u tajnim bordelima, gde uživaju u porocima koje javno osuđuju. Međutim, bordel, kao i crna berza, ne ugrožavaju poredak; naprotiv, čine ga stabilnim.

Tri paralelne priče iz tri različita vremena – život pre Gileada, život u Gileadu, te refleksija na jedan i drugi život i njihovo poređenje – ne otkrivaju nam samo mehanizme totalitarnih poredaka za iznudu pristanka i poslušnosti. Sećanja na život pre Gileada nameće pitnje: da li je Gilead mogao da se spreči? Taj aspekt romana izbija u prvi plan serije i razlog je za to što komentatori povlače paralelu sa takozvanom Trumpovom erom. I u romanu i u seriji stiče se utisak da je Fredova pre „revolucije“ pitanja važna za čitavu zajednicu zanemarila zarad vlastitog, privatnog života. Kada je pažnju obratila i na opšta pitanja, bilo je kasno. U seriji je ta zakasnela spoznaja došla u upečatljivoj sceni demonstracija protiv novog režima. Demonstracije su zaustavljene jednostavno i brutalno: naoružani pripadnici paramilitarnih jedinica otvorili su vatru na demonstrante.

U već pomenutom eseju, Atwood kaže da je roman pisala dok je živela u Zapadnom Berlinu i putovala po nekim zemljama tadašnjeg sovjetskog bloka. Pomenuće i revolucionarne promene u Iranu toga vremena. Notorne su prisilne mere rumunskih vlasti iz osamdesetih da se poveća broj novorođenčadi, o čemu je podrobno pisala Gail Kligman u knjizi The Politics of Duplicity.⁵ O revoluciji u Iranu iz osamdesetih, imamo jedno novije autobiografsko svedočenje – strip Marđan Satrapi „Persepolis”.⁶ Atwood je htela da pokaže kako se takve, „nezamislive“ stvari događaju praktično preko noći. Zato roman i serija „Sluškinjina priča” izazivaju nelagodu. Opominju nas da moramo biti budni i reagovati na događaje oko nas.

U tom smislu, važnu ulogu imaju i akademski radnici. Njihov je zadatak da ispitaju i opišu takve promene, njihove uzroke i posledice. Oni bi morali glasno da reaguju i kada ih prepoznaju u svetu u kome žive. Iz tog ugla, „Povijesne bilješke“ koje je Atwood stavila na kraj knjige deluju obeshrabrujuće. U „beleškama“ pravimo vremenski skok od gotovo dva veka i stižemo u 2195. godinu, na jednu akademsku konferenciju o ranom Gileadu. Slušamo, dakle, osvrt na „sluškinjinu priču” profesora Pieixota, stručnjaka za Gilead. Iznoseći činjenice o zapisu, Pieixoto bez uvijanja kaže – ne zanima nas da sudimo, već da razumemo. Jasno je – i autorka na to računa jer zna kakav će utisak ostaviti svedočenje sluškinje – da se Sluškinjina priča ne može ispravno čitati (gledati) i razumeti ako izostane odgovarajući moralni stav.

Beleške bacaju novo svetlo i na jedan važan detalj iz samog svedočenja sluškinje: „Oko”, gileadska služba za nadzor i prisilu, nalazi se u zgradi nekadašnjeg univerziteta (Atwood je prvobitno zamislila da to bude čuveni Harvard, u Kembridžu, u državi Masačusets, „vodeća liberalna obrazovna ustanova, a nekada puritanski teološki seminar“). Zgrada je okružena zidom, na čijoj se jednoj strani nalaze kuke o koje se, kao preteći primer, vešaju prestupnuci. Škola koja propusti da reaguje na kraju postaje Oko iz priče, kao da je htela da nam kaže autorka.

Školegijum br. 20, jun 2017.

Peščanik.net, 04.07.2017.

Srodni linkovi:

Time – O važnosti Sluškinjine priče

Ana Jovanović – Feministkinjina priča

1. Margaret Atwood, Sluškinjina priča, prevela Nedeljka Paravić (Zagreb: Globus, 1988).
2. “The Handmaid’s Tale”, 1990, r. Volker Schlöndorff, gl. Natasha Richardson, Faye Dunaway, Robert Duvall, Aidan Quin.
3. Vidi na primer Emilly Nussbaum, “A Cunning Adaptation of ‘The Handmaid’s Tale”, ili Rebecca Traister, “Rereading The Handmaid’s Tale, One Month Into the Trump Era”.
4. Vidi Elena Nicolaou, “The Original Book Review of The Handmaid’s Tale Got It So Crazy Wrong”.
5. Gail Kligman, The Politics of Duplicity: Contorlling Reproduction in Ceasescu’s Romania (University of California Press, 1998)
6. Marđan Satrapi, Persepolis, knj. 1-4, prevela Slavica Miletić (Beograd: Fabrika knjiga, 2006-2008).