O važnosti Sluškinjine priče

Razgovor sa Margaret Atwood i Elisabeth Moss vodila Eliana Dockterman.

Margaret Atwood je Sluškinjinu priču – distopijski roman o društvu sa naglo opadajućom stopom nataliteta – napisala 1984. godine. U svetu romana, totalitarni američki režim je ženama ukinuo sva prava, a plodne među njima prisilio da postanu „sluškinje“ koje rađaju decu za bogate muškarce i njihove jalove supruge.

Margaret Atwood je pre pisanja knjige sebi postavila izazov da u nju uključi samo one događaje koji su se nekada i negde zaista dogodili. Rezultat je bila priča o budućnosti koja mestimice deluje veoma savremeno. U toj priči imamo ekološku krizu, zabranu abortusa, demonstracije za prava žena i Amerikance koji beže u Kanadu.

Kada je Elisabeth Moss, zvezda serije Mad Men (Momci sa Menhetna), potpisala ugovor za ulogu glavne junakinje Offred u Huluovoj adaptaciji znamenitog romana, većina komentatora je još predskazivala pobedu Hillary Clinton na predsedničkim izborima. Ali svega nekoliko meseci nakon što je snimanje serije završeno, Donald Trump je pobedio na izborima, a demonstranti na Maršu žena nosili su transparente na kojima je pisalo Make Margaret Atwood fiction again,¹ kao i Nolite te bastardes carborundorum (Ne dozvoli da te đubrad samelju), što je latinski citat iz romana.

Ova knjiga je ponovo na vrhu liste bestselera, a serija je „sasvim slučajno ispala najvidovitija priča na televiziji“, kaže Elisabeth Moss. Spisateljica i glumica razgovarale su sa Tajmom o novootkrivenoj relevantnosti Sluškinjine priče, o tome kako one definišu feminizam, kao i o dobrim i lošim stranama društvenih medija, od gifova Peggy Olson do javnog blaćenja neistomišljenica na temu dozvoljenog seksualnog ponašanja (slut-shaming).

Zašto ova serija i zašto sada?

Moss: Često me pitaju da li je serija snimljena kao odgovor na izbore, ali ne, mi smo je snimili pre izbora.

Atwood: Kontrola nad ženama i decom je sastavni deo svih represivnih režima u istoriji. Uvek smo je imali. I danas čujemo političare koji kažu da je trudnoća kao rezultat silovanja nemoguća, jer žensko telo tada odbija da zatrudni. Struja koja podržava takve stavove uvek je prisutna negde u pozadini, a onda ponekad izađe u prvi plan. Sluškinjina priča je uvek relevantna, samo na različite načine u različitim političkim kontekstima. Malo toga se promenilo.

Moss: Prvi put smo se srele u jednom veoma glasnom restoranu, tako da sam se naginjala preko stola trudeći se da čujem šta mi govoriš. Rekla si mi da je početna ideja bila kako kontrolisati žene gašenjem njihovih bankovnih računa.

Atwood: I ako bi Amerika bila totalitarna zemlja, koja vrsta totalitarizma bi to bila? To svakako ne bi bio komunizam. To bi morala da bude neka vrsta teokratije, poput američkog 17. veka. Uvek su me zanimala suđenja salemskim vešticama, što je bio još jedan vid kontrole nad ženama.

Moss: Iako je situacija u kojoj se sluškinje nalaze loša, vlasti su ipak ponešto poboljšale (u seriji se tom temom bavimo više nego u knjizi): rađa se više dece, vazduh je čistiji.

Atwood: Jedan lik u knjizi kaže: „’Bolje’ nikad ne znači ’bolje za sve’“.

Moss: Sve što se događa u Sluškinjinoj priči već se dogodilo u stvarnosti.

Atwood: Da, negde i nekada. Ništa nisam izmislila.

Moss: I sada smo tu gde smo, što se tiče političke klime u Americi i u svetu. Da li i dalje misliš da nam se može dogoditi Gilead?

Atwood: Sada još pre. Kada je knjiga objavljena, neki ljudi su govorili da se „tako nešto nikada ne bi moglo dogoditi ovde“. Ili – „toliko smo odmakli u borbi za prava žena da više nema povratka“. Ne čujem više takve komentare.

Moss: Jedna od prvih stvari o kojima smo razgovarale povodom pravljenja serije bila je da li radnja deluje verodostojno, da li će publika poverovati u takvu priču. Šest meseci kasnije, ispostavilo se da je ona sasvim verodostojna.

Postoje neke razlike između serije i knjige. Zašto ima više likova koji nisu beli i nisu heteroseksualni?

Atwood: U odnosu na 1984. sada ima više međurasnih parova. U knjizi su vlasti segregacijske; one razdvaju ljude i šalju ih u izgnanstvo na način na koji su to radili nacisti. Serija je drugačija. U njoj postoje mobilni telefoni. Iako sam radnju romana smestila u budućnost, nisam ništa znala o toj budućnosti. Roman sam napisala na staroj pisaćoj mašini u Berlinu. Još nismo imali kompjutere.

Moss: Želeli smo da ljudi osete da serija ima veze s njima, da vide sebe u njoj. Ako nameravate to da postignete, morate prikazati različite vrste ljudi. Morate odslikati sadašnje društvo. Pitanje koje mi često postavljaju u intervjuima jeste da li gravitiram prema feminističkim ulogama. Teško mi je da odgovorim na to pitanje jer ne mislim nužno da su te uloge feminističke. Mislim da se radi o zanimljivim ženama. Sluškinjina priča važi za jedan od velikih feminističkih romana. Ja je smatram romanom o ljudskim pravima, ne samo o pravima žena.

Atwood: Prava žena i jesu ljudska prava, osim ako niste od onih koji misle da žene nisu ljudi. To su dva izbora koja imate. Ako su žene ljudi, onda prava žena čine deo ljudskih prava. Kada kažete reč feminizam uvek želim da znam šta podrazumevate pod njom. O čemu govorimo? Ako osoba može da mi opiše šta podrazumeva pod feminizmom, onda možemo da razgovaramo o tome jesam li ja jedna od njih.

Moss: To mi se ponekad zamera, ali ja se ne stidim toga što sam feministkinja. Ali ovu ulogu nisam izabrala zbog toga, već zbog složenog karaktera junakinje.

Atwood: Da je to samo feministička knjiga, sve žene bi bile na podređenoj, a svi muškarci na nadređenoj strani. Ali stvari u knjizi su uređene na način na koji su ljudska društva zaista uređena, što znači da na vrhu imate nekolicinu moćnih muškaraca. Žene povezane s tim muškarcima imaju veću moć nego muškarci na dnu lestvice.

Moss: Supruge komandanata imaju veću moć od muških slugu.

Atwood: Naravno. Kao što je i kraljica Elizabeta I imala veću moć od običnog seljaka.

Moss: O čemu, po tebi, zapravo govori ova knjiga?

Atwood: Mislim da je ovo knjiga o tome kako bi totalitarno društvo moglo da izgleda u Americi – osim možda u pogledu odeće.

Moss: Istorija će dati ocenu o odeći.

Atwood: Krećemo se ka tačci u kojoj će zdravstveno osiguranje za trudnice i porodilje biti ukinuto. U isto vreme, žene će biti primorane da rađaju decu jer će im abortusi biti zabranjeni. To je kao da vas je neko regrutovao u vojsku. Osim što u vojsci makar imate tri poštena obroka na dan i imate krov nad glavom. Vojska vas neće izbaciti na ulicu. Ako ženama ukinete pravo na izbor, a ne date im odgovarajuća primanja ili zdravstvenu negu, kako biste to nazvali? Ja bih rekla da su žene izvukle deblji kraj.

Moss: Mi se ne bavimo politikom, ali često me pitaju šta prosečna žena ili prosečna osoba može da uradi da spreči pojavu Gileada.

Atwood: Za početak, da glasaju.

Moss: To bi pomoglo, zar ne? Glasanje pomaže. Samo se pojavite. To je dobar prvi korak.

Da li je teže ostvariti projekte s više glavnih ženskih uloga?

Moss: Da, to jeste problem. Kupila sam filmska prava za knjigu koja ima dve glavne junakinje. Više puta mi je bilo rečeno da je priča „suviše ženska“. Pomislila sam – da li uopšte smete da kažete tako nešto?

Atwood: U književnom svetu to nije problem, jer izdavačima kao da se upali neka lampica iznad glave koja im kaže da žene mnogo čitaju. Zapravo, bilo mi je smešno pre nekoliko godina kada su korice većeg dela beletristike namerno pravljene „za žene“, uključujući tu i dela namenjena muškarcima.

Moss: Stvarno?

Atwood: Da, zaista ste morali da se borite s izdavačima da vam ne stave cvetiće na korice knjige.

Moss: Šta Margaret Atwood čita u slobodno vreme?

Atwood: Ja sam književni svaštojed. Čitam popularnu nauku – volim kad mi neko drugi saopšti zaključke uz, nadam se, divne, šarene ilustracije. Pokaži mi slike i reci mi šta si otkrio. Nemoj da me teraš da ja izvodim eksperimente i ubijam sve te miševe. Dakle, sve – od popularne nauke, naučne fantastike i fantastike uopšte, običnih romana, pa do istorija, biografija i stripova. Kao što možete da pretpostavite, čitam dosta istorijskih knjiga.

Margaret, pomenuli ste ranije da vas je iznenadila činjenica da Elisabeth na snimanju nije nosila šminku.

Atwood: Hteli su da izgledaš umorno i svakodnevno.

Moss: Što gore, to bolje.

Atwood: Bruce Miller, koji je glavni i odgovorni za seriju, kao i glavni scenarista, rekao je da je zbog toga gluma bila direktnija, jer su i najmanji trzaji i grčevi bili vidljivi. Nije bilo ničeg između tebe i kamere.

Moss: Isto se dešavalo kada bih pobledela ili se zacrvenela ili kad bi mi bilo hladno. Zaista ste to mogli da vidite. Takođe smo snimali iz velike blizine.

Atwood: Tako da u situaciji u kojoj, na primer, tvoja junakinja ne sme da pokaže unutrašnji bes koji ključa, mi vidimo kako pokušavaš da prikriješ emocije i vidimo tu tenziju.

Margaret, aktivni ste na Tviteru. Elisabeth, vi uopšte niste na Tviteru. Šta mislite o ponekad toksičnoj prirodi društvenih medija, uključujući javno blaćenje žena?

Atwood: Jesam na Tviteru, ali sam suviše matora da bih privukla takvu vrstu blaćenja. Žao mi je što moram to da vam saopštim, ali mislim da nikog ne zanimam. Starenje ima svojih dobrih i loših strana. Što ste bliže smrti manje su šanse da ćete privući takvu vrstu pažnje. Mlade žene koje poseduju bilo kakvu vrstu moći posebno su izložene, jer je u pitanju neka vrsta odnosa zasnovanog na istovremenoj ljubavi i mržnji. Evo jedne privlačne osobe s kojom nikad neću izaći na sastanak, hajde da je mrzim.

Moss: Imamo sličnu situaciju u seriji kad jedna žena otkriva da je bila žrtva silovanja, na šta joj kažu: „Sama si kriva. To si i zaslužila“. Nosiš seksi haljinu na crvenom tepihu, pa sad imamo pravo da o tebi kažemo šta god hoćemo.

Atwood: Oduvek je bilo tako. Ako pogledate 19. vek, ženske zvezde u operi i pozorištu privlačile su takvu vrstu reakcija. To nije ništa novo, samo je efekat sad pojačan.

Da se vratimo društvenim medijima. Elisabeth, slika vaše junakinje Peggy s kraja serije Momci sa Menhetna postala je feministički simbol. Mislite li da će se isto dogoditi sa Sluškinjinom pričom?

Atwood: Zašto baš ta slika? Zato što na njoj pušiš?

Moss: Ne. Peggy kreće na novi posao. Ona nakon mnogo vremena napušta staro radno mesto.

Atwood. To je taj vrli novi svet. „Daleko si dogurala, dušo.“² Virginia Slims.

Moss: Upravo tako. Ona korača niz hodnik, nosi kutiju sa svojim stvarima i naočare za sunce, baš je briga za sve, jer je upravo donela veliku odluku. Jako sam ponosna što sam bila deo projekta koji ljudima može da posluži kao inspiracija ili gde mogu da dođu u dodir sa pravima žena.

Isto pitanje mogla bih da postavim i ja tebi: da li ti je čudno što imam rečenicu Nolite te bastardes carborundorum (Ne dozvoli da te đubrad samelju) ugraviranu na ogrlici ili što je neki gledaoci serije tetoviraju na koži?

Atwood: Reći ću ti šta je tu čudno: to je bila šala koju smo smislili na časovima latinskog u školi. Uspomena iz mog detinjstva trajno je istetovirana na ljudskim telima.

Ovaj intervju se prvi put pojavio u izdanju Tajma od 24. aprila. Pogledajte video

Eliana Dockterman, Time, 07.09.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 29.11.2017.

Srodni linkovi:

Dejan Ilić – Dvonožne materice

Ana Jovanović – Feministkinjina priča

FEMINIZAM

1. „Neka Margaret Atwood opet bude fikcija“ je aluzija na glavni slogan Trumpove predsedničke kampanje Make America Great Again / Neka Amerika opet bude velika (prim. prev).
2. „You’ve come a long way, baby“ je bio marketinški slogan za cigarete Virginia Slims, lansirane na američko tržište 1968. i namenjene mladim zaposlenim ženama (prim. prev).