General na daći

Krajem juna je u Kraljevu sprovedena vojno-policijska vežba megalomanskog naziva „zajednički udar“. U akciji je učestvovalo dve i po hiljade pripadnika vojske i policije. Cilj akcije ostao je nepoznat racionalnom umu, a sve je ličilo na potrebu da se dečaci-političari još jednom, o našem trošku, poigraju svoje omiljene igre – demonstracije sile uz upotrebu oružja. Uzbuđen ovom igrom iz mladosti, Vučić je prebrajao puške, šlemove, helikoptere i vojne avione koji su „do zuba naoružani“. Pripadnici vojske i policije su simulirali reakcije u slučaju terorističkog napada i talačke situacije.

Potopljen u audio-vizuelni nastup pokislog predsednika Srbije, igrokaz je bio uznemirujući. Toliko da javnost nije stigla ni da se upita – gde je i šta radi osoba koja se odaziva na ime Ljubiša Diković, a inače bi trebalo da je načelnik Generalštaba Vojske Srbije? Na Peščaniku je Ljubodrag Stojadinović odlično primetio da se prvi general na ovoj fešti nije mešao ni u šta i da se ponašao „kao na sopstvenoj daći“.

Očigledna nesnađenost nazovi načelnika Generalštaba se možda može objasniti činjenicom da mu je 22. maja ove godine po sili zakona prestala služba u Vojsci Srbije. Naime, Zakonom o odbrani¹ jasno je propisano da oficiru čina generala po sili zakona prestaje služba u Vojsci Srbije kada navrši 40 godina penzijskog staža i 58 godina života. To znači da je dan ispunjenja ta dva uslova ujedno i dan prestanka službe, bez potrebe da se ovo pitanje dodatno razmatra ili da se o njemu odlučuje.

Prema biografiji sa zvaničnog sajta Vojske, Diković je rođen 22. maja 1960. godine u (on kaže – Titovom) Užicu i ove godine je napunio 58 godina. Prema raspoloživim podacima, ispunio je i uslov potrebnog (beneficiranog) staža – čak 45 godina, umesto potrebnih 40.

Dakle, na svoj nedavni rođendan Diković je postao samo jedan od nas. Njegova ovlašćenja da rukovodi vojskom su ekvivalent ovlašćenjima za upravljanje vojskom prvog prolaznika na kojeg natrčite na ulici. Stoga nije čudno što se raspoloženje i uključenost Dikovića na pomenutoj vojno-policijskoj vežbi može porediti sa prisustvom na sopstvenoj daći. Diković je zakonom sahranjen kao vojnik i general, dok ga vladajuća vrhuška na čelu sa predsednikom šminka i oblači, praveći se da je načelnik i dalje živ, zdrav i sposoban za službu. Sam Diković pak daje sve od sebe da ispuni očekivanja od maskenbala u kome učestvuje.

Dodatno treba reći da je neovlašćeno komandovanje i rukovođenje Vojskom scenario koji je Dikoviću namenio sam Vučić – on je imao mogućnost da načelniku produži mandat još za 2 godine. To je, logično, morao učiniti dok ovom slovom zakona nije prestao mandat. Prema dostupnim podacima to nije učinio.

Umesto toga, Vučić uživa u još jednoj ulozi koju je u potpunosti preuzeo. On ocenjuje bezbednost, borbenu gotovost, najavljuje vojne i policijske operacije. Diković mu, očigledno, odgovara u ulozi još aktivnog generala.

Situacija je i simbolična. Dikoviću je godinama od predstavnika izvršne vlasti javno pružana zaštita čak i od mogućeg ispitivanja krivične odgovornosti za ratne zločine na Kosovu. On je bio uzdanica i oslonac trenutne vladajuće većine u njihovom usponu, ali i za mešetarenja u Vojsci. Uprkos svemu tome, desilo mu se ono što se desi svima koji se uzdaju u Vučića, Nikolića i njima slične – lišen je stvarne moći, dostojanstva i postao je javna marioneta predsednika.

Možda je Diković i zaslužio da ga vladajuća kasta na takav način iskoristi. Od toga je važnije pitanje da li građani Srbije imaju pravo da znaju ko zaista upravlja Vojskom Srbije te zašto je odgovor na to pitanje tako sramno predvidiv.

Peščanik.net, 07.07.2018.

Srodni link: Ljubodrag Stojadinović – Ratnički ples na kiši

1. Član 110 Zakona o odbrani.