Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Nisam razabrao zašto Vučić uživa da pokisne u istupima koje smatra važnima. Tako beše i kad je Vladimir Vladimirovič gledao vojni defile priređen u njegovu čast. Pljuštala je kiša, a prezident svega u Srbiji nije želeo ni kišobran ni kapuljaču. Uporno je kisnuo zabranivši svima iz komične svite da otvaraju amrele; željan dažda koji mu omogućuje da bude sveti mučenik, kišna glista koja se uspravlja u svetoj nebeskoj vodi.

Tako je bilo i u Kraljevu. Onaj major koji je predao raport ispred svečanog stroja raportirao je dvojici: gospodine predsedniče i vrhovni komandante, potencirajući bolni rascep onoga koga je tako raskošno oslovio i svega što ovde jedva još postoji. Nisam siguran imamo li predsednika, ali vrhovnog zaista nemamo, što znači da je tu zvučnu no praznu titulu neko izmislio. Sećam se da je to učinio fiktivni vrhovni, titoisao se lično, a da je njegovu visost prilježno glancao regrut Vulin, a kasnije i svi drugi poniznici.

U Kraljevu je zabeleženo, prvi put u istoriji srpske oružane sile, da je žandarmerija komandovala vojsci, dok je prvi general sedeo kao na sopstvenoj daći ne mešajući se ni u šta, ne samo zbog toga što ga niko ništa nije pitao. On se ponašao kao beznadežni sluhista na lošem koncertu, ne videvši ni ono što je bilo očito u direktnom prenosu na svim kanalima državne i paradržavne televizije: bila je to amaterska priredba o terorističkom atentatu i jurenju te grupacije po nekom igralištu i ulicama Kraljeva.

Supozicija (taktička pretpostavka) beše ovakva: grupa terorista se zaputila u Kraljevo, znajući da će se tu u redovnoj dokolici zateći izvesni ministar vlade, te su se nameračili na tog nesrećnika da ga smaknu. I tako udarili na vladu kolektivno i vladara lično. Na ministra ili bilo kog državnog službenika retko ili nikad ne nasrću grupe zadužene za masovno i neselektivno nasilje, nego atentatori. Samo po formi atentat bi mogao da bude teroristički, ali uklanjanje jednog srpskog ministra nije povod za napad na Kraljevo. Politički atentat i terorizam, potpuno su različite stvari.

No to je bio samo reklamni performans, dramolet uz olovne vojnike sa neuverljivim statistima koji su imali mučne uloge nasilnika, i grupacije za njihovo uništenje. Krotki teroristi i spori ali odlučni žandarmi jeste formula koja bi morala da ushiti javnost: evo šta mi sve ne možemo.

Teroristička grupacija koja uđe u grad već je ostvarila svoj cilj: a to je neizbežna ulična bitka sa mnogo žrtava. U navedenoj protivterorističkoj ideji to je otklanjanje napada na štićeno lice, ministra u vladi Srbije. Zašto bi neko u Kraljevu napao ministra bilo čega? U televijskoj dramaturgiji videli smo teroristu koji se trudi da ostane ležeran i neupadljiv pre akcije. Nosi smešan crveni šešir vezan belom pertlom ispod brade, srče kafu u otvorenoj bašti, a iz torbe mu viri kalašnjikov ili nešto slično. Na sreću ministra taj je ubijen odmah, a ostali nešto kasnije. Zadatak izvršen, gospodine vrhovni!

Vežba elitnih pripadnika policije i vojske usred čaršije ne ide bez poruke. To je militarni signal koji vlast daje sama sebi, uverena da kontroliše pripadnike naoružanih odreda koji pripadaju legitimnoj sili. Opasna je igračka kad su takve trupe pod komandom nelegitimnog vladara. Šta je on u stvari želeo?

Pre svega da ohrabri sebe, jer mu ističe pouzdanje u ono što radi, a nije siguran šta je to i gde vodi. Posle svega da održi govor na pljusku sa grupom smešnih dodola, trudeći se da izgleda kao prorok koji poliven vodom i pomijama ostaje suv i otporan na vlagu. Spreman da prašta, preti, optužuje i hrabri. Žandari i vojnici su bili tu da mu uliju hrabrost a uplaše protivnike. Mada je ispalo sasvim drugačije.

Čitava grupacija pokislih fizionomija oko njega pratila je gurua u prezrivom odbacivanju kišobrana, želeći da izgledaju kao on, sumnjajući naravno da ima smisla bez razloga pokisnuti i uništiti tako skupu aristokratsku odeždu. Mada je to najmanji problem: nekadašnji provincijski autsajderi, pivopije ispred palanačkih bakalnica i lumpenproleteri imaju toga na pretek.

Kišni čovek je bio ponosan na sve što je video, a svi koji su ga gledali uživali su u prizoru koji je u istorijskom nezaboravu ostavljao mokri gospodar. Rekao je da građani Srbije mogu da budu mirni. Rata biti neće, a on neće staviti paraf na to što inače mora, pre nego što pita narod. Pa ako narod odgovori potvrdno, a hoće, to mu je. Mada je pokazao, sa skoro tri hiljade naoružanih ličnih gardista da nikada više neće biti „Oluja“ i sličnih nepogoda, jer on to neće dozvoliti. Dakle, moguć je i rat, nezavisno od njegovog izrazitog pacifizma.

Teško je iz govora prepunog nejasnih refleksija i aluzija na opštu krizu, teško je dakle prepoznati samo jednu oluju, jer ona je već trajala dok su specijalci vijali teroriste, a posebno u toku kraljevog govora. Ako je srpska oružana sila pokazala šta može na ulicama, građani imaju više razloga da strepe nego da se raduju „spremnosti i obučenosti“. Demonstracija prilično loše vođenih snaga uređena je da prepadne protivnike režima, pre svih. Poruka da sledi miran san upućena je pristalicama, kao deo ideje da će pokisla Porodica Adams ostati ovde najmanje večno.

Ne verujem da vrhovni misli ozbiljno ako rimejk „Oluje“ smatra mogućim raspletom na severu Kosova. Ima li ideju da bilo kojim povodom tamo pošalje trupe na čelu sa sobom, rasporedi ih na nekom igralištu i uvede državu u definitivnu kataklizmu?

Sklon sam da ne verujem u to; nije on toliko hrabar niti toliko lud: ratnički ples na kiši izveden je da bi predsednik SNS-a pokazao odlučnost koju nema, niti će moći naknadno da je pribavi. Bilo je to bledo operativno maskiranje za ono što mora da uradi, pa je nameran da se do kraja okruži pretorijancima, koliko ih ima. Tome služi i lažno predstavljanje, kažnjivo po zakonu, jer je sasvim moguće da „vrhovnog“ uskoro više niko neće želeti da sluša.

Dan posle vežbe jedan je poslanik, uveren da zna gde da traži pomoć, pisao Putinu lično, tvrdeći da je gazda izdajnik, da će uskoro predati Kosovo. I da će doživeti sudbinu Zorana Đinđića, bude li uradio tako nešto.

Svoj uobičajeno težak a nepotreban politički govor, pun epskog prenemaganja i morbidnih paralela, održao je pop Amfilohije, tvrdeći da je glava Lazareva Kosovo a Srbija telo, a poznato je da tako ne može: ako se odrubi glava ničega više nema. I da će Judu stići Lazareva kletva, jer na tacni daje dušmanima glavu Carevu i da on nema gde da se sakrije od prokletstva.

I vežba i pismo i govori iz iste su vrednosne matrice: za jednoga vlast, za druge prazno, patetično rodoljublje, postavljeni su na nebo; ono čega više nema postalo je važnije od života ljudi, a taj život su uništili i zatrovali najgori među njima.

Kao da nam sledi beskonačni pad i stropoštavanje u još nedoživljeno zlo. Nesposobni smo da se suočimo sa mračnim silama, a njihova je moć samo u našem slepilu.

Peščanik.net, 30.06.2018.

Srodni link: Sofija Mandić – General na daći


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)