Godina teškog raspleta

Ima dovoljno dobrih izgleda da u ovoj godini A. Vučić okonča svoju neprirodnu vladavinu. Neprirodnu zbog čitave jedne istorije iživljavanja nad Srbijom i njenim građanima. Ali pre svega zbog stoičkog mira, koji nas je uglavnom držao dok smo trpeli torturu nad ovim društvom. Bilo je to i još jeste, neprirodno podnošenje oduzimanja javnih sloboda, uz dalje negovanje iluzije o buntovnom narodu koji ne trpi uzde i jaram.

Trpi i te kako, oblici pobune i otpora nisu bili dovoljni da smrse konce režimu koji je metastazirao na telu društva i potpuno ga izobličio. Pritom, na čelu čopora koji je oduzeo skoro sve demokratske odlike i mnoge civilizacijske tekovine, nalaze se ljudi, ili ko zna ko ili šta, koji dolaze sa periferije bilo kakvog vrednovanja. Možda je pobuna u jednom času imala snagu da dođe do cilja i bila mu je nadomak, ali nije umela da stigne do njega.

U svojim prečestim javnim ispadima, dahija bez prestanka seiri nad svima nama izgovarajući nedostižne nebulozne verzije svoje konačne pobede, uz apologiju posebnoj pameti i neuporedivoj mudrosti koja je porazila građane Srbije. Njegove prostačke uvrede koje upućuje svima koje smatra nepodobnima, teško se mogu podnositi bez žustrih reakcija i neposrednog otpora. Ali ovo društvo skoro i da nema mehanizama da se od te naplavine odbrani. On nastavlja rat protiv građana uz pomoć smrdljive bajke, skoro siguran da mu talog koji je bio posada platnenog utvrđenja više neće trebati. Makar na tom mestu koje ostaje zagađeno i toksično za mnogo sledećih godina. I to je vid odbrane od ljudi.

Istina je da vladar od realne vlasti ima samo golu silu. Građani su izgubili svoje osnovne demokratske slobode, ali je i sumnjivo lice koje je sve to oduzelo izgubilo svoju. Ne može da se kreće bez teške oružane pratnje, ne sme pred građane, ne može da hoda ulicama. Nikad više neće ni moći. Burek koji je pojeo u Nišu, ako je mogao da jede – to je bio obrok zarobljenog nesrećnika u gradu koji je on zarobio.

Uglavnom se misli da je on gotov i da broji, ako ne poslednje dane, ali bar poslednju godinu u haotičnoj verziji apsolutne vlasti. Ne zna se kakav će to biti kraj ako ga bude. Ako ga ne bude do konca godine, onda nas čekaju traume društvene oduzetosti, ali i mnogi izlivi pobune u anarhiji koja je pri logičnom rasulu ovakve vladavine neizbežna. To je istorijska pravilnost, izuzetaka skoro i da nema.

Izlaz iz drame je svakako u fer i poštenim izborima. Navedena sintagma je uglavnom utopijska kategorija i sadrži u sebi nijanse apsurda i neverice. Pri totalnom medijskom ugnjetavanju i policijskom teroru u izbornom procesu, izgleda da svedočimo već viđenom. Vlast čuva svoje interese besprizornim modelom javnog kriminala. Više ne krije svoju mafijašku strukturu i zločinačke manire, naročito kad valja čuvati izborne prevare koje održavaju nasiljem osvojenu vlast.

Društvo ima snage da se izbori sa prevarama, ali ne i sa policijom, bandama i možda vojskom, snagama koje će sigurno braniti rezultate obmana. Lokalni izbori u Zaječaru, Kosjeriću i u još nekim mestima, jesu lakmus i pokazna vežba za konačnu verziju nasilne pobede, svim sredstvima i po svaku cenu.

Svi su izgledi da konačni rezultati izbora, ako ih bude, postanu razlog za velike nemire. Režim ni u kom slučaju neće priznati poraz, kao što ni demokratske snage koje izborima ruše vlast neće odustati od uverenja u svoju pobedu.

Verujemo da ne sledi ono najgore, ali bojimo se da sledi. Vlast bi mogla da potegne silu, što je jedini način da legalizuje svoju dobitnu laž. Građani će biti prinuđeni da se od takve sile brane, braneći i svoju pobedu. Osim ako se pretorijanski odredi ne raspadnu pri nagoveštaju velikog sloma i ostave vrhovnog komandanta svega na ledini. To i jeste put za izbegavanje tragičnog ishoda, kad pripadnici nelegitimne sile shvate da više nemaju koga i šta da brane i da je masovna tragedija suviše velika cena za čuvanje tako bezvredne kreature.

Rasplet, koji je skoro neizbežan u ovoj godini, nije moguće predvideti, možda čak ni naslutiti.

Pre tri dana vladalac beše rekao kako neće da beži iz zemlje. Bežanje jeste neki izlaz, ali on sluti da će biti uhvaćen pre toga.

Reditelj Kokan Mladenović misli kako mi nismo buntovan narod i ponašamo se kao magarci na promaji. Trpimo batine za naviljak sena. Takva paralela donekle opstaje, makar po poniženjima koja ovde ostaju bez odgovora. Iz nekog razloga koji se može naslutiti kao odsudna borba za opstanak, valja ipak verovati u delotvornost opšte pobune. Ako ne uspe na izborima – onda izbora nema.

Peščanik.net, 02.01.2026.