Gorke lekcije

Grčka drama hrli ka raspletu. Tek pošto se okonča, saznaćemo da li smo gledali tragediju ili komediju. Pri tom, njeni učesnici i posmatrači uveliko se razilaze u pogledu priželjkivanog srećnog kraja. Ono što bi za neke od njih bio srećan kraj, za druge je konačna katastrofa. Tu mislim na izlazak Grčke iz Evropske unije (ovde se jednom misaonom prečicom poistovećuje izbacivanje iz evrozone sa izlaskom iz EU; iako se za sad postavlja isključivo pitanje ostanka Grčke u evrozoni, rašireno je mišljenje da bi njeno izbacivanje iz evrozone nužno vodilo i ka izlasku iz EU). Među ključnim akterima, međutim, kao da je postojala saglasnost da prihvatljivo rešenje mora uključiti i ostanak Grčke u EU. Da se pregovarači sa obe strane stola slažu oko toga, bilo je očigledno sve do odluke kojom je grčki parlament prihvatio predlog grčkog predsednika vlade da se raspiše referendum na kome će se građani Grčke 5. jula izjasniti da li su im prihvatljivi novi uslovi koje su postavili grčki poverioci. U svom kratkom osvrtu na ovu odluku, ekonomista Paul Krugman ovaj referendum ispravno tumači kao grčko izjašnjavanje o ostanku u EU. On ide i korak dalje, pa implicitno sugeriše da je grčka vlada uz podršku parlamenta pribegla svojevrsnoj političkoj mahinaciji. Svesna da postoji razdor između opšte i opravdane potrebe da se stane sa politikom štednje i većinske želje da se ostane u EU, ta vlada je umesto ključnog pitanja koje jedino i može biti referendumsko – izlazak iz EU – postavila pitanje na koje se unapred zna odgovor, i tako zapravo navela ljude da posredno glasaju o pitanju koje nije ni postavljeno.¹

Kako to Krugman uzgred pominje, a Miša Brkić nešto detaljnije elaborira, ima razloga da se predlog grčkog predsednika vlade o referendumu vidi i kao kukavičko izbegavanje političke odgovornosti. Iz ugla Krugmanovog argumenta, koji brani raspisivanje referenduma, to izbegavanje ogledalo bi se, kako smo videli, u pokušaju da se izjašnjavanje o jednom pitanju iskoristi da bi se dao odgovor na jedno drugo, možda čak i krupnije pitanje. Ako, pak, iz Brkićevog argumenta odstranimo sve što se može pripisati jakoj ideološkoj ostrašćenosti – od svaljivanja čitave krivice za krizu isključivo na pleća sadašnje levičarske grčke vlade, preko prećutkivanja neodgovornog i praktično bezočnog ponašanja stranih kreditora, do osporavanja opravdanosti gneva protiv učinaka mera štednje i kompetencije nekih pregovarača s grčke strane – ostaje ipak jak utisak da tu zaista može biti reč o pokušaju da se praktično lična odgovornost za neuspeh u pregovorima u najmanju ruku podeli sa građanima, umesto da se prizna da su predizborna obećanja bila nerealna, kao i da su pozicije pregovarača s druge strane stola dramatično pogrešno procenjene. Čini se da iza tog priznanja mogu slediti samo dva konzistentna koraka – prvi je povlačenje sa vlasti; drugi je istupanje iz EU. Referendum svakako nije prvo. Implicitno, on povlači sa sobom ovo drugo, ali se to ipak jasno ne kaže.

Nije isključeno ni to da je referendum taktičko odlaganje kraja u vidu jedne nove, još teže pretnje: kao da pozivom na referendum grčka vlada jasno stavlja do znanja svojim evropskim sagovornicima da neće prezati od izlaska iz EU, ako to ostane jedina opcija da se zaustave porazni učinci politike štednje. Ako je tako – a ima razloga da se i o tome razmišlja kada se pročita govor grčkog ministra finansija – onda Grci računaju na čvrstu odluku glavnih aktera u EU da ne dozvole cepanje Unije. U tom smislu, oni praktično slede pozive viđenijih evropskih intelektualaca da se EU mora očuvati po svaku cenu (ilustrativan i zabavan primer za to je kratki osvrt Timothyija Gartona Asha; ozbiljnije argumente iznosi Jürgen Habermas, a ubedljivo ih tumači recimo Nenad Dimitrijević). Očuvanje EU, kažu oni, pored ostalog je i jedini efikasan odgovor na brzi rast evropskih desničarskih stranaka i pokreta koji istupaju u ime zaštite nacije i nacionalne države. Kada se do kraja ogoli taj argument, dobija se sledeće: bez obzira na to kako se ponaša vlada jedne zemlje članice EU; bez obzira na volju građana te države; bez obzira na posledice koje to može imati po ostale zemlje – dakle bez obzira na sve to, oni koji imaju moć da o tome odlučuju, moraju sačuvati EU. Tako ogoljen, ovaj argument razotkriva i glavni paradoks situacije u kojoj se našla Grčka, i u kojoj se potencijalno nalazi svaka članica EU. Taj paradoks mogli bismo nazvati – (van)institucionalnim oslobađanjem od odgovornosti.

S jedne strane, o sudbini građana zemalja članica EU, dakle o tome šta je za njih dobro, u njihovo ime imaju mogućnost da odluče akteri koji sa tim građanima nisu ni na jedan očigledan način proceduralno i institucionalno direktno povezani. Pri tom, da stvar bude gora, to nisu ni akteri koji moć vuku iz procedura i institucija vezanih za Evropski parlament (koji je ionako, po svemu, u ovom trenutku jedno suvišno telo, napučeno evropskim desničarima). Naprotiv, reč je o predstavnicima najmoćnijih država unutar EU, koji pak račune polažu građanima svojih nacionalnih država na čijem su čelu. Zato se glavni pritisak u vezi sa razrešenjem grčkog pitanja danas vrši na predsednicu vlade Nemačke, a ne recimo na neko EU telo. Ispada tako da je unutar EU koncepcija nacionalne države istovremeno i obesmišljena, ali i osnažena na jedan pogrešan (u iskušenju sam da napišem: imperijalan) način. Demokratske procedure i institucije razvijene unutar nacionalne države su za mnoge članice EU – a za Grčku je to bolno očigledno – izgubile puni smisao, jer se deo odluka koje suštinski određuju živote građana sada donosi izvan tela koja su makar deklarativno pod njihovim uticajem i kontrolom. S druge strane, glasovi građana jedne ili nekoliko zemalja članica EU postali su mnogo vredniji, jer se na osnovu njihovih odluka direktno oblikuje sudbina drugih građana iz ostalih EU država.

Nije slučajno što se u takvim okolnostima desnica snalazi mnogo bolje od levice. Apelovanje na nacionalni ponos i zaštitu nacionalnog suvereniteta (u populističkoj verziji: dostojanstva) pada na plodno tle vidljivih posledica ograničenja ingerencija nacionalne države. Potrebno je vreme da se uvidi da je to dostojanstvo na koje apeluje desnica puka kompenzacija za ustupke, koje će ista ta desnica učiniti pred svojim moćnijim međunarodnim partnerima. S druge strane, levica koja se zalaže za socijalnu pravdu, novim međudržavnim aranžmanima i sporazumima koji se prihvataju sa pristupanjem svetskim organizacijama (kao što je Svetska trgovinska organizacija, na primer), efikasno je lišena instrumenata za zaštitu osnovnih socijalnih i ekonomskih prava građana. Grčka levica se direktno suočila sa tim. Sve što sad gledamo krajnje je poučno upravo iz tog ugla: kakva sredstva stoje na raspolaganju levici da zaštiti građane od štetnih dogovora koji se sklapaju mimo demokratskih institucija i procedura? Stoga nema mesta ni za zluradost ni za likovanje: iz grčkog primera treba da se uči, iako je sva prilika da će to biti jedna gorka lekcija.

Peščanik.net, 28.06.2015.

1. Ovako Krugman: „… do sada je Siriza bila u neprijatnoj političkoj situaciji, jer su njeni birači bili nezadovoljni sve većim zahtevima poverilaca i programima štednje, a istovremeno nespremni da napuste evrozonu. To su sve teže pomirljivi zahtevi. Na referendumu će glasači reći koji od ovih zahteva im je važniji i dati mandat Ciprasu da učini sve što mora da učini, ako Trojka ne popusti“. Krugman dakle već pretpostavlja da će glasači reći „ne“ poveriocima, i da njihovo „ne“ znači izlazak iz EU, i pri tom mu ni najmanje ne smeta što će se glasači izjašnjavati o jednom pitanju, a donositi odluku o drugom.