Haški sud, Srbija i komentari

Objavljivanje knjige Nebojše Pavkovića, svojevremeno visokog oficira VJ, danas zatvorenika osuđenog za ratne zločine na Kosovu i to objavljivanje u izdanju medijskog centra „Odbrana“ – specijalizovane vojne ustanove Uprave za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane Republike Srbije – pokrenulo je niz kritika i osuda tih kritika. Po mom razumevanju, kao nedvosmisleno obeležje ovog slučaja izdvaja se to što postupak izdavača nedvosmisleno predstavlja izraz nipodaštavanja činjenice da je Pavkovića osudio međunarodni sud, čije odluke pravno (a u izvesnom smislu i moralno) obavezuju i organe i institucije države Srbije. Otuda objavljivanje knjiga čiji su autori lica osuđena za ratne zločine, u okviru izdavačke delatnosti preduzeća koje posluje u sastavu Ministarstva odbrane predstavlja i nasilje države nad samom sobom, budući da je ista ta država priznala jurisdikciju tribunala u Hagu čije presude, samim tim, imaju obavezujuće pravno dejstvo i prema njoj.

U iole normalnim uslovima ovakav postupak jedne ustanove u sastavu Ministarstva odbrane video bi se kao skandalozan, a u samoj osnovi ne bi ni bio moguć. Međutim, u ovdašnjim prilikama nedvosmislena poruka jeste da iza ovog postupka zapravo stoji država, koja sama ruši sopstveni poredak. I osebujni ministar Vulin nedvosmisleno je poručio da je čitav poduhvat, u suštini, državni projekat, što je, naravno, samo naizgled paradoksalno: ovdašnje elite – a ova sadašnja garnitura vlasti naročito – po pravilu su državoborne, a ne državotvorne, kakvim inače vole da se predstavljaju. Ako država, poredak i zakoni nisu skrojeni prema njihovoj mušičavoj volji – onda se primenjuje volja, a ne zakon.

U konkretnom slučaju, preziranje činjenice da se radi o autoru osuđenom za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti predstavlja, dodatno, i tipično šepurenje kukavičke vlasti, koja nema kuraži da proglasi da zvanično odbacuje odluke suda u Hagu i podnese sve konsekvence takve odluke. Doduše, kada bi rezultat takvog postupka bila još jedna tričava izolacija zemlje, sa konsekvencama samo po građane Srbije, sadašnji bi se vlastodršci na to lako odlučili. Ni tokom devedesetih im to nije teško palo… Ali ih je na kraju skupo koštalo. Ulog je, dakle, kako oni vide stvari, mnogo veći od sveopšte bede kakva je već jednom poharala ovu zemlju sa istom ovom ekipom: ulog je njihova sopstvena vlast, za koju strahuju da bi je pre ili kasnije izgubili ukoliko se opredele za jednu takvu radikalnu odluku, koja bi zapravo izražavala njihova istinska uverenja.

Pomenuti ministar za kojeg pre samo desetak godina niko razuman ne bi mogao ni pomisliti da će ikad igde predstavljati išta relevantno, poentirao je uobičajenom i glupom zamenom teza, tvrdeći da se u kritikama zbog objavljivanja knjiga o kojima je reč ne polemiše sa tvrdnjama autora, već sa njihovim pravom da uošte pišu. Naravno da nije sporno njihovo pravo da pišu. Kada je o državi reč, moglo bi se, u hipotetičkom slučaju, uputiti zamerka čak i onda kada bi ona eventualno zauzimala tek stav benevolentne neutralnosti prema poduhvatu nekog privatnog izdavača, koji bi publikovao takvo štivo. Ali kada država eksplicitno stane iza projekta o kojem je ovde reč onda se zaista mora postaviti pitanje njene odgovornosti i odnosa prema učinjenim i sudski dokazanim zločinima.

Ne samo da je razumljivo, već u svakom smislu treba podržati insistiranje na rasvetljavanju i sankcionisanju zločina protiv Srba, ali nesankcionisanje tih zločina ne može opravdati relativizovanje dokazanih zločina čiji su učinioci pripadnici vojnih, paravojnih ili policijskih snaga Srbije, ma koliko se to relativizovanje moglo politički upotrebiti. Umesto da se dosledno zalažu za kažnjavanje svih zločina, da verodostojno ukazuju na neopravdano nesankcionisanje zločina učinjenih protiv lica srpske narodnosti, ovdašnji predstavnici vlasti lakonski poručuju: Hag je instrument, Pavković et al. u pravu – evo, ljudi i u knjizi napisali i mi im verujemo. Tačka.

Ako ozbiljno, a ne samo u funkciji dnevnopolitičke propagande, država smatra da su u Hagu osuđivani nevini ljudi samo zato što su Srbi, a ne zbog odgovornosti za zločine, jedino razumno što bi ta ista država mogla da učini jeste staloženo, predano, sistematično, dokumentovano i akribično pokazivanje i iznošenje pred domaću i svetsku javnost odgovarajućih saznanja. Ako je sud u Hagu tobože bio samo zupčanik u mehanizmu sveopšte antisrpske politike svetskih centara moći, kako se sugeriše, onda se zadatak demontaže tog mehanizma ne može prepustiti naporima pojedinaca, ne može se taj cilj postići švercovanjem fragmentarnih svedočanstava kroz institucije, demonstriranjem uvređenosti u ovoj ili onoj međunarodnoj organizaciji, retoričkim „e-nek’-si-im-reko’“ tiradama i sličnim doskočicama.

Da ne govorim o tome da se gotovo nigde (uz zaista retke izuzetke) u javnim debatama ili u tekstovima posvećenim ovoj temi ne može čak ni naslutiti da su autori koji se autoritativno kritički izjašnjavaju o radu Tribunala neku od presuda makar pažljivo pročitali. Dosadno je, ali poučno… Dakle: tim domaćih i međunarodnih stručnjaka i onda osporiti tačku po tačku (makar one najteže) haških presuda (makar onih najvažnijih), ako argumenti za to postoje. Ako je sve laž i prevara – neće biti teško razgrnuti tamu svetlom istine. Sve drugo je ne samo neuverljivo, nego i neozbiljno, a radi se o – najmanje što se može reći – ozbiljnoj stvari u kojoj se već dvadeset godina mistifikuje i akcijaši. Naravno, umesto smirene argumentacije, mnogo je lakše stvoriti u društvu atmosferu antihaške hajke i harange, kako se od strane državnih struktura već po tradiciji rešavaju polemička pitanja o ovoj temi.

Peščanik.net, 29.10.2018.

Srodni linkovi:

Nemanja Stjepanović – Noćni poštar u Vojsci Srbije

Saša Ilić – Tabloidna radost čitanja