Paučina u kojoj su uhvaćene mušice

Foto: Predrag Trokicić

Sajam knjiga 2018.

Nešto se dogodilo sa Međunarodnim beogradskim sajmom knjiga, nešto prilično ozbiljno što se može izraziti samo ciframa, kao na kraju smene u nekom marketu, možda baš u novootvorenom Lidlu, koji je doživeo kolosalni udar kupaca u pohodu na jeftinu piletinu i banane. Na kraju ovogodišnjeg Sajma knjiga, Odbor sajma se pohvalio enormnom posetom od skoro 200.000 posetilaca, što je zapravo rezultat transformacije jedne kulturne manifestacije sa višedecenijskom tradicijom u pijacu jeftinih šarenih knjiga. Ovaj proces je doživeo svoje ubrzanje tokom poslednjih godina, otkako je sajamski izložbeni prostor reorganizovan u skladu sa potrebama nekoliko najvećih izdavača i lanaca njihovih knjižara, što je drastično uticalo kako na reprezentaciju ove manifestacije u javnosti, tako i na sajamsku ponudu, putokaze unutar zagušenog prostora velike šarene knjižare, koja je još na skretanju sa obližnjeg bulevara počinjala velikim transparentima Lagune, Vulkana, Evro-Giuntija i ostalih prodavaca jeftine ukoričene robe za brzu konzumaciju, koju su nastojali da maskiraju glavnim sajamskim sloganom kao „radost čitanja“.

U suštini, ovogodišnji Sajam nije doneo nikakvu radost čitanja, ali je zato plasirao radost opšte tabloidizacije i estradizacije kulture, na čijem rubu je ova manifestacija balansirala već godinama, uporno nastojeći da se odupre zahtevima tzv. velikih izdavača. To što su oni oduvek tražili sada je bilo očigledno u sajamskim halama. Posetioce je već na ulazu čekala eksplozija šljašteće ponude svega i svačega, kao na poslovičnom vašaru u Topoli (Trepere zastave,/ riču goveda,/ prodavci limunade/ i suncokreta./ Navali narode,/ u red u red!/ Ladno ko led,/ slatko ko med! rekao bi Dobrica Erić.) Oni će reći, pa kako svačega, zar nismo ponudili knjige, i to povoljno? Svakako, ali nije svaka ukoričena tiskovina knjiga, kao što ni svako čitanje nije uživanje u literaturi. Odlične akcije koje su obeležile ovaj sajam (tri za 499 dinara i sl.) mogu se porediti samo sa piletinom na akciji u Lidlu, a jagma koja se stvorila oko otvorenih frižidera sa opsadom isturenih izdavačkih tezgi, na kojima čak i ako potražite neku knjigu Stivena Kinga, prodavci pitaju da li je to nešto iz popularne psihologije.

Dominantan utisak sa ovogodišnjeg Sajma knjiga predstavlja jedinstven spoj komercijalnog populističkog izdavaštva i radikalsko-naprednjačkih narativa, finansiranih iz državnog budžeta, pre svega preko Ministarstva odbrane Republike Srbije. U pitanju je čitava paleta propagandnih žanrova koji su medijski prezentovani kao kapitalna naučna dela (dr Vojislav Šešelj), odbranaška istoriografija (Bitka na Košarama, Prištinski korpus, Bitka za Paštrik) ili memoaristika velikana (autora generala Nebojše Pavkovića, s pogovorom Nikole Šainovića). Ovaj marketinški spoj meda i krvi, odnosno produkcije Lagune i Vulinovog ministarstva, ispostavio se kao i uvek prilično isplativ. Celokupan tiraž knjige Nebojše Pavkovića rasprodat je već tokom prvih sajamskih dana, slično se dogodilo i sa knjigom Vuka Draškovića u izdanju Lagune. Međutim, idealan merkantilni spoj obe dimenzije predstavljala je knjiga Emira Kusturice koja je, kako kaže izdavač, prodata u nezamislivih 10.000 primeraka. Uspešnija od njega mogla je da bude samo knjiga rijaliti zvezde Kristine Kockar, koja je prodavala samu sebe, pod naslovom Kija.

Ovako postavljena piramida uspeha u svetu izdavaštva trebalo bi nešto da nam kaže o izdavačkoj produkciji, ali i o kulturnoj politici u Srbiji. Da li je to ministar Vukosavljević zakasnio da se obračuna sa spektaklom rijalitija ili je naprednjačka politika utrla put restauraciji vrednosti devedesetih, oličenih u kombinovanju lake pornografije i nabildovanog patriotizma? Nešto svakako jeste. Kulturni programi, koji su i ove godine organizovani u getoiziranoj hali 2a kao da nisu zanimali nikoga osim prijatelja i poznanika autora. Naravno, izuzev kada je to bila promocija Kusturičinih dnevničkih zapisa, o kojima je govorio niko drugi do Matija Bećković, inače pisac koji je otvorio Sajam. Bilo je dirljivo slušati njegovo prisećanje Andrićevih reči o rađanju fašizma na tlu Evrope u vidu plamičaka u noći, koji su blesnuli i progutali sve. U metaforičnom smislu, nešto slično se desilo i sa sajmom knjiga.

Šta se, s druge strane, dogodilo sa piscima i izdavačima? Neki od njih bili su još uvek prisutni na ovogodišnjem sajmu, ali potpuno zaglušeni stampedom koji je jurio „ka frižiderima sa piletinom na akciji“. Ko je želeo da pronađe neka relevantna nova izdanja morao je da se otisne u pravu pustolovinu traganja za štandovima i knjigama. Usput je mogao da se regrutuje u vojsku, da prijavi nekog policiji, pričesti se u crkvi ili da dobije autogram od pojedinih zvezda Granda. Nekoliko odličnih izdavača bili su gotovo nevidljivi u opštem vašaru, dok je donkihotovska odbrana izdavačkog dostojanstva i književnih vrednosti na pojedinim štandovima delovala kao recidiv nekih vremena koja se još dugo neće vratiti u ove krajeve. Iako su se mediji, naročito RTS, svojski trudili da sajam predstave mnogo boljim nego što je on uistinu bio, ne može se zanemariti utisak da je vrag na ovoj bivšoj kulturnoj manifestaciji odavno odneo šalu. Mladi autori, ukoliko su i dospeli do nekog izdavača, ostali su potpuno skrajnuti, srednja generacija je za starijom krenula put Lagune ili ministarstva odbrane, nadajući se nekoj diplomatskoj karijeri ili bar kratkotrajnoj slavi na stranicama Glorije ili Globea. Naposletku, izdavači iz regiona su premešteni na rub hale 4, iza svih mamutskih knjižara Delfa i Vulkana, blizu toaleta i kafića u Nikolajevki (Ulica Nikolaja Velimirovića). Ovakva konstelacija samo je preslikala prioritete i vrednosti politike koja se vodi u Srbiji, spajajući turizam, kulturu, estradu, buvljak i, naravno, odbranu zemlje.

Peščanik.net, 30.10.2018.

Srodni linkovi:

Nemanja Stjepanović – Noćni poštar u Vojsci Srbije

Srđan Milošević – Haški sud, Srbija i komentari

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)