Istorijski i društveni akteri

Iz knjige „Druga Srbija – 10 godina posle: 1992-2002“, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji 2002. Izgovoreno u 6. krugu 1. ciklusa razgovora (koji se odvijao pod naslovom Druga Srbija) u organizaciji Beogradskog kruga u SKC-u u Beogradu 23.5.1992.

Da li je Druga Srbija fantazam koji nas ovde ujedinjuje i zaokuplja? Mi smo najmlađi stanovnici Druge Srbije, ali smo od onih mladih ljudi koji od jutra ustaju stari i umorni. Starmali oponenti večitog vraćanja istog i ludila dinamike trčanja u mestu. Ovaj paradoks može se razumeti, ukoliko napravim razliku između istorijske i društvene dinamike, između istorijskih i društvenih aktera. Istorijski akteri su oni koji su odgovorni pred istorijom i koji komuniciraju s njenim „odlučujućim“ momentima za naciju ili, kako je nekada bilo, za klasu. Oni su i pre i posle pada Berlinskog zida uspeli da osvoje društveni prostor s namerom da u ime „istorijske misije“ destruišu društvene aktere, bilo da je reč o partijama, pokretima, sindikatima, profesijama ili pojedincima. Istorijom protiv društvene promene. Ova antidruštvenost se koncentriše u autoritarnoj vlasti „istorijskog vođe“, a njen glavni učinak je taj da se Srbija, ova realna Srbija, nađe zaglibljena u istorijskom vrtlogu bez povratka. Ona više ne može da stane, sve do kraja istorije, kada će se iz podruma pojaviti osedeli ljudi. Videli smo to u Vukovaru. Obruč se sve više steže, a oni ne mogu da stanu. Neće stati ni oni koji obruč stežu.

Vlast istorijskih aktera posvedočuje vladajući jezik koji je upisuje. Pridev „istorijski“ se izgovara toliko često kao „dobar dan“. Oni vole da upoređuju ovo danas sa istim takvim trenucima u prošlosti, od kojih su najomiljeniji oni iz 1914. i 1941. godine. A šta se tada događalo? Ratovi, revolucije, nove granice. Preskače se da su to bili svetski ratovi i svetske revolucije, a sada su naši ratovi i naše revolucije, kao kad neko poludi, a svet ga gleda i ne zna šta s njim da počne.

Koliko priželjkujemo kraj događajnosti toliko ga se i plašimo jer ne znamo kako ćemo preživeti tresak. Pa ipak, dok traje, događajanost je kao droga. Kažem sebi: „Jedva čekam sutra da vidim šta će se dogoditi“. Ova infantilna i mehanička priroda vrtoglavog zbivanja kreće se u polju spoljašnjeg okruženja, što prirodno zahteva i unutrašnje poravnavanje. „Rat spolja – jedinstvo iznutra“. Ali i spolja je poravnanje. Naše DANAS najbolje se pokazuje kao dvostruko poništenje svake konfiguracije – spoljašnje i unutrašnje. Potpuno ostvarenje jedinstva koje briše sve društvene aktere i sublimiše naciju u telo u kome se svi organi prirodno slažu.

Svi danas znaju, bar prećutno, da je osnovni cilj istorijske Srbije osvajanje teritorija, kako kažu, srpskih zemalja. Ali, mnoge su vojske osvajale teritorije kao sveukupnost konfiguracije, kao pejzaž gradova, kao horizont stvorenog, kao ljude koji na njoj žive. Danas je nešto drugo. Teritorija se poravnava kao mesečeva kora, bez znaka minulih graditelja. Osvaja se prašina, tlo pod nogama, blato, hektari ničega, kao čisti objekt koji možeš uzeti u ruku, kao grumen zemlje, kao gar „spaljene zemlje“. Osvajanje, ili oslobađanje uludo je, jer sve što je na zemlji toj ludoj vojsci ne treba, već joj treba zemlja kao čista zemlja, kao moje parče zemlje. „Mi ne možemo više s vama da živimo“, kažu. Jedan grumen tebi, dva meni. Grumen po grumen, otadžbina. Svedenost na zemljanu elementarnost temelj je nacionalne države koja nemilice troši svoj kulturni kapital. Kultura joj ne treba. Zato ima smisla pitanje: Da li je Druga Srbija fantazam?

Unutrašnje poravnanje se najbolje može dočarati onom rečenicom koje se svi sećamo: „Tamo gde nismo mi, biće neko drugi“. Moramo popuniti sav prostor, do poslednje rupice, moramo svuda biti mi. I zaista, sve su pokrali, celokupan prostor mogućnog delovanja. Prvo su se od komunista pretvorili u socijaliste, zatim su popunjavali i levo i desno i ekstremno desno. Kada se istroši jedno, osniva se drugo. Sva imena su potrošena. Niko ne može da se udene i ne može da se nazove, jer mu je ime već ukradeno. Ni sad a ni posle, jer istorijski delatnici rade i za posle. Sada ta pozorišna grupa u kojoj su sve uloge podeljene nebeskim glumcima ide na izvore. Izmileli su svi na svetlost dana: prvi, drugi i treći odbrambeni ešaloni. Niko im neće smetati. Dobro je što su to svi, s nadom da će svi zajedno biti potrošeni.

Šta uopšte ostaje stanovnicima Druge Srbije u današnjem dvostrukom poravnanju, i spoljašnjem i unutrašnjem? Da li im ostaje vraćanje u prošlost, kao da je nekada njihova domovina postojala, pa je samo treba obnoviti? Da li se njeni stanovnici opiru kataklizmičnom poravnavanju, tragajući za njenim obrisima koji se suprotstavljaju nepreglednoj ravnici? Ili je ona projekat, dakle, nešto pozitivno što se tek planira i što će se graditi, dakle, kao obično političko obećanje? Ako je ona kultura, taj kapital se danas rasipnički troši. Ili je Druga Srbija ista pamet u drugoj glavi, kako bi hteli opozicionari, ili promena pravca, kako bi hteli moralni kritičari, ili stvaranje kulturnog prostora, kako bi hteli nezavisni intelektualci? Druga Srbija računa na poroznost, bolje reći, ona stvara poroznost tako što sumnja da je ovo uopšte Srbija. Njenu kulturu su nekada stvarali nacionalno označeni pečatom Evrope, pečatom univerzalnosti kao posebnosti kontinenta na kome je i Srbija smeštena. Taj pečat je i ovde upisan, u Drugoj Srbiji koju danas izmišljamo.

Kad izađemo napolje, naše danas je isključenje, izolacija, sankcija, aneksija, istrebljenje i grabuljanje razorenih gradova. Mnogi me pitaju: „Imaš li podrum?“ Odgovaram da nemam. Pa šta ćeš onda? Odgovaram da ne znam. Danas već treba nešto smisliti. Najčešća reč je danas. Zato moram da citiram Deridu: „Danas, opet danas. Šta ćete uraditi danas?“

Preuzmite PDF knjige sa tekstovima svih izlaganja

Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2002.

Peščanik.net, 24.02.2023.

DRUGA SRBIJA