Iza zavese

Dubravka Stojanović, Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije, 1890-1914. Udruženje za društvenu istoriju, Beograd 2013.

Predgovor

Ne verujem da istorija može bilo čemu da nas nauči. Tačnije, ne verujem da su društva i njihove elite spremni da čuju lekcije iz prošlosti i da ispuste mogućnost da ponove već napravljene greške. Kao što je i u ličnom životu retko ko dovoljno čvrst da odoli srljanju u uvek isti ili sličan promašaj. Previše bi bilo očekivati da bi, čak i u slučaju teško zamislivog dobrog poznavanja istorije, pojedinci mogli da prepoznaju dubinske sličnosti među udaljenim pojavama i da na svoju savremenost deluju mudro, iz istorijskog iskustva, mimoilazeći minsko polje starih pogrešnih poteza. Pogotovo ako imamo u vidu da se istorija zaista nikada ne ponavlja, da pojedinačni događaji retko liče jedni na druge i da su istorijski konteksti uvek drugačiji. U takvim okolnostima teško je makar i primetiti sličnost među istorijskim situacijama, a kamoli staloženo, gotovo medicinski, primeniti istu terapiju kao u prethodnom slučaju.

Pa šta će nam onda istorija? Da li bi to značilo da su u pravu bili oni koji su krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih govorili da mladom, vrlom svetu znanja o prošlosti više nisu potrebna, pa su predlagali da se, umesto istorije, u škole uvede novi predmet – futurologija? Govorili su i da se savremene pojave toliko razlikuju od svih prethodnih istorijskih iskustava da se znanja o istoriji više i ne mogu primeniti. Govorili su i da posle Aušvica ništa više nije isto i da poznavanje mehanizama funkcionisanja ljudskih društava iz prošlosti ne može pomoći da bi se razumeo svet posle izuma logora smrti.

Ipak, istorija je opstala. Promenila se, naučila da vidi dublje i šire, uhvatila korak s vremenom. I ponudila novi način mišljenja i razumevanja problema sadašnjosti. Za početak je prihvatila definiciju jednog od osnivača društvene istorije, Lisjena Fevra, da je istorija nauka o sadašnjosti. Da ona, proučavajući procese dugog trajanja, objašnjava put koji smo prešli i način na koji smo stigli dovde. Shvatila je istorijska nauka da je dužna da pogleda iza privida „pozornice istorije“, da postane otporna na zaslepljujuća svetla političke istorije, čiji bombastični događaji ne dozvoljavaju da se misli. I da se vidi iza zavese.

Ova knjiga je još jedan pokušaj da se zavesa odškrine. I da se zagleda u dubinu srpske istorije. Da se postavi pitanje koji su to spori tokovi, koji društveni procesi, koja verovanja i koji narativi određivali njen ubrzani, ali površni politički život. Šta je to u razumevanju politike, političkih stranaka i državnih institucija što je, uprkos dramatičnim promenama koje je doneo 20. vek, ostalo isto ili veoma slično gotovo čitav vek i pokazalo se istrajnije od svih državnih tvorevina koje su se tokom poslednjih sto godina smenjivale. Čini se da je potrebno i dalje postavljati pitanje šta je to u funkcionisanju sistema dovodilo do toga da su se stvari tako sporo i teško menjale? Zašto se o beogradskoj kanalizaciji raspravljalo 35 godina pre nego što je uopšte počela da se gradi, dok su ljudi umirali od posledica nehigijene izazvane septičkim jamama? Šta je, ako je Beograd paradigma ukupne modernizacje Srbije, dovelo do toga da ona nailazi na više prepreka nego podsticaja? I zašto je patrijarhalno razumevanje položaja žena ključno za razumevanju svih tih zastoja?

Skoro svi članci okupljeni u ovoj knjizi ranije su objavljeni po stručnim časopisima i tematskim zbornicima. Neki su nastali tokom rada na većim studijama, usput, s namerom da se provere zaključci. Drugi su napisani posle objavljivanja monografija, jer se naknadno bolje vidi celina, jer može jasnije da se misli, jer se pojave tačnije sagledavaju nakon „sleganja tla“. Neki tekstovi, posebno dva teksta iz istorije žena u Srbiji, nastali su zahvaljujući tematskim zbornicima koji su bili posvećeni tim pitanjima. Uvodni članak o položaju žena u Srbiji imao je sasvim posebnu sudbinu. On je jedini članak u knjizi koji nije bio ranije objavljen. On je i jedini koji nije originalan naučni rad već sinteza rezultata do kojih su došli drugi istoričari. Taj rad napisan je namenski za zbornik koji je u Parizu trebalo da izađe pod naslovom „Jedna drugačija istorija Balkana“. Bilo je to 1999. godine. Urednik nije tražio originalan rad, već pregled rezultata dosadašnjih istraživanja srpske istoriografije. Rad sam napisala, ali kad je trebalo da ga pošaljem beogradskom Francuzu na prevod, počelo je bombardovanje. Prevodilac je otišao u Francusku, a kontakt sa urednikom u Parizu se prekinuo. Tako rad nije objavljen. Ipak, iako nije istraživački, mislila sam da je dobro da se nađe u ovoj knjizi, jer otvara pitanje ženske istorije i iznosi znanja iz dragocenih radova drugih kolega koji su sakupljeni u zbornicima koji su objavljeni pre više od 15 godina i koji su sada teško dostupni čak i stručnoj javnosti.

Više je razloga zbog kojih sam odlučila da tekstove okupim u jednim koricama i objavim ovu knjigu. Prvi je u tome što je najveći broj članaka objavljen u inostranstvu, pa nisu ni poznati našoj javnosti, jer se do njih, iz Beograda, teško može doći. Budućim istraživačima ovih tema sigurno je lakše da koriste članke koji su okupljeni na jednom mestu. Uz to, ovako okupljeni ti radovi, čini mi se, omogućavaju da se pitanja kompleksnije sagledaju i da se još jednom preispitaju.

I, na kraju, nešto sasvim lično: volela bih da se rešim tih tema i tog perioda srpske istorije. Bavim se njima više od dvadeset godina. Umorile su me. Suviše su teške. Volela bih da krenem dalje, u nova razdoblja i drugačije probleme. A bez ove knjige bih osećala kao da je ostalo nešto nedorečeno i da nisam završila posao.

Ovakve knjige imaju jedan suštinski problem. Mnoge stvari se ponavljaju u tekstovima koji su u njoj okupljeni. Ponavljaju se i primeri i analizirani slučajevi. Ponavljaju se i zaključci. To je neminovno, jer su ti primeri „krunski dokazi“, koji nužno vode u iste zaključke. U svim okupljenim člancima pretresani su različiti primeri, preispitivan je njihov značaj u različitim kontekstima, proveravani su iz njih izvedeni zaključci. Zato je ponavljanje zaključaka za naučnika samo snaženje uverenja da su mu početne pretpostavke bile tačne. Članci su poređani redom kojim su nastali, jer se tako vidi kako se tema razvijala, kako su se kockice sklapale. Vidi se da je svaki novi ugao gledanja dodao novo razumevanje problema, makar mali prodor dalje. To može biti problem za čitaoca. I zato se izvinjavam svima kojima ponavljanje primera ne bude dovoljno inspirativno. Njima predlažem da u poglavljima „Iza politike“ i „Iza grada“ pročitaju samo poslednje tekstove. Oni su konačni zaključci do kojih se došlo prethodnim preispitivanjem.

Uvek kad se sklapaju ovakve knjige prođe kroz glavu ideja da bi te članke trebalo pretopiti u jedan konzistentan, monografski tekst, čime bi se izbegla navedena ponavljanja. Ali, jasno je da za „pretapanje“ nikada neće biti vremena i da se to nikada neće desiti. Da ne pominjem koliko je teško čitati i prerađivati stare tekstove i koju vrstu muke to izaziva. Prema tome, dilema je bila dosta jednostavna: ili, zbog ponavljanja, ne objaviti ovu knjigu ili je ipak, uz sva izvinjenja, objaviti. Odlučila sam se za ovo drugo. Ti tekstovi ipak imaju različite naglaske, druga je tema u žarištu svakog od njih. Iako je uvek i opsesivno tema uvek ista – zašto nismo uspeli?

Prihvatajući da je istorija nauka o sadašnjosti, najvažniju motivaciju za istraživanje nalazila sam u problemima koji tište današnju Srbiju. Vraćala sam se u sve dublju prošlost da bih našla trenutke u kojima su napravljene prve, početne i osnovne greške i da bih uvidela koje su to pojave čiji su pogrešno postavljeni temelji vukli Srbiju u slepe ulice. Kako su se istraživanja širila, tako je postajalo jasnije da se problemi nalaze i u političkoj i u društvenoj sferi, da su te sfere komplementarne: rđav politički okvir kočio je razvoj društva, a nerazvijeno društvo je, posledično, onemogućavalo poboljšanje političkog okvira. I to je ključna tema ove knjige: kako su taj politički kontekst i njegov društveni sadržaj sputavali jedan drugog, dovodeći do toga da se Srbija suviše često kretala u krug.

Najveću zahvalnost za ovu knjigu dugujem kolegama prof. Milanu Ristoviću i prof. Miroslavu Jovanoviću, koji uspevaju da održe Udruženje za društvenu istoriju i njegove biblioteke. Izdavačke mogućnosti Udruženja izuzetno su skromne, ali je od neprocenjivog značaj za srpsku kulturu i nauku postojanje jednog nezavisnog, specijalizovanog izdavača koji svojim jasnim izdavačkim profilom posvećenim društvenoj istoriji poručuje da za stručnu autonomiju i stvaralačku slobodu uvek ima prostora i da je, i u teškim vremenima ili baš u njima, moguće ostati mimo mejnstrima. Svojom malom, alternativnom produkcijom Udruženje za društvenu istoriju pokazuje i svoj kritički odnos prema preovlađujućim  trendovima i narativima koji dominiraju „velikom scenom“.

Mnoge su kolege zaslužne što su me naterale da napišem tekstove koji čine ovu knjigu. Prvi tekst u njoj nastao je na poziv prof. Holma Zundhauzena i prof. Volfganga Hepkena, koji su organizovali konferenciju održanu u Tucingu 1995. godine i tako me podstakli da se bavim političkom kulturom. Tekst koji se bavi recepcijom evropskih demokratskih ideala, kao i dva istraživačka teksta posvećena istoriji žena nastala su zahvaljujući dr Latinki Perović, koja je bila urednica četiri zbornika o procesima modernizacije u Srbiji i koja je svojim radom i tim zbornicima obeležila noviju srpsku istoriografiju. Tekst o sudbini institucija u Srbiji nastao je na poziv kolega iz Grčke i iz Francuske, Tasosa Anastasijadisa i Natali Klejer, koji su bili organizatori konferencije i urednici zbornika posvećenih istoriji institucija na Balkanu. Tekst o Jovanu Skerliću i njegovoj dilemi između liberalizma i solidarizma objavljen je u okviru projekta u kome se ispitivala istorija liberalne misli u Srbiji, koji je predvodio prof. Jovica Trkulja. Drugi tekst posvećen Jovanu Skerliću nastao je u okviru projekta Moderna koji je Branka Prpa pokrenula sa Borkom Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Kasnije ga je, kao brošuru, u svojoj dirljivoj biblioteci „Milan Grol“ objavio Desimir Tošić, na šta sam posebno ponosna. Prvi tekst o urbanizaciji Beograda napisala sam na podstrek prof. Vesne Vučinić i prof. Ulfa Brumbauera, koji su u Beogradu organizovali konferenciju o istoriji urbanizacije u Jugoistočnoj Evropi. Tekst posvećen problemima modernizacije Beograda napisan je za konferenciju posvećenu poređenju Beograda i Štokholma, koju je u SANU organizovao dr Predrag Palavestra, a proširen je za potrebe projekta istraživanja istočnoevropskih metropola i trebalo bi uskoro da bude objavljen u CEU Press iz Budimpešte. Tekst o Beogradu kao nedovršenoj prestonici napisan je na poziv dr Tanje Damjanović Konli, koja je uredila tematski blok o Beogradu u časopisu Naitonality papers. Svima im se neizmerno zahvaljujem što su me podstakli na dodatni napor i što su otvarali nova pitanja koja su me terala na preispitivanje starih. Bez njihovog podsticaja, upornosti i strpljenja ne bi ni bilo ove knjige.

Beograd, 26. novembar 2012.

Sadržaj

I DEO – IZA POLITIKE

Partijske elite u Srbiji 1903-1914; njihova uloga, način vladanja, način mišljenja
Simboli i ključne reči u diskursu političkih stranaka u Srbiji početkom 20. veka
Recepcija ideala slobode, jednakosti i bratstva kod srpske elite početkom 20. veka
U živom blatu. Institucije u Srbiji 1903-1914.
Jovan Skerlić između liberalizma i solidarizma

II DEO – IZA GRADA

Ruralno protiv urbanog. Antiurbani diskurs i ideologija u Srbiji početkom 20. veka
Krugovi i čvorovi. Modernizacija Beograda 1890-1914.
Beograd kao paradigma. Nedovršena prestonica nedovršene države (1890-1914)

III DEO – IZA MUŠKARACA

Tradicionalno versus moderno. Položaj žena u Srbiji u 19. veku
Žene “u smislu razumevanja našeg naroda”. Slučaj žena-stručnjaka u Srbiji 1903-1912.
Iza velikog narativa. Stanje zdravlja žena i dece početkom 20. veka

Peščanik.net, 13.02.2013.